BIO JE TITOV ŠPIJUN! Dragiša je radio za bogatog Italijana, vodio DVOSTRUKI ŽIVOT, i NIJE BILO PLANA ZA IZBAVLJANJE AKO BI GA OTKRILI (VIDEO)

Kako je živeti kao tajni agent državne bezbednosti? Uzbudljivo, verno i iskreno opisao je Dragiša Ivelja u svojoj knjizi "Bio sam Titov špijun".

Relja (kodno ime autora) najveći deo svoje karijere proveo je u Trstu - jugoslovenskoj prestonici šopinga i centru ustaške emigracije. Obezbeđivao je naslednika imperije Đovani, jednog od najbogatijih stanovnika Italije. "Relja" je imao uvid u sve njegove poslove, i legalne i ilegalne, i o tome obaveštavao službu državne bezbednosti.

Živeo je punim plućima, opasno, zagonetno. Ali kaže "da nije bio nikakav Džejms Bond". Ko je momak iz Sarajeva koji je postao uspešni operativac jugoslovenske tajne službe, i kako je opisao stanje u zemlji pre njenog rasparčavanja pogledajte u video intervjuu:

Zašto ste baš vi vrbovani za špijuna?

Ja sam samo slučajnost. Ja sam čovek koji nije radio u službi, koji nije bio socijalno osiguran u službi, niti bio zaposlen u službi. Čovek sam koji je odgovarao, za mene nisu morali da prave legendu, već sam je imao jer sam se nalazio na tom mestu sa nekim mojim zadatkom kojim sam ja obezbeđivao jednog čoveka i to je, barem ja mislim, bilo interesantno za službu. Oni su procenili da ja mogu da odgovorim tom zadatku i iskoristili su moj boravak i moju već gotovu i postavljenu legendu, i ja sam onda sa te pozicije tri godine radio te poslove koji su bili potrebni službi.

To mesto je Trst, zapravo robna kuća Đovani gde ste vi obezbeđivali vlasnika. Kako ste došli do toga da se nađete u Trstu i počnete taj posao?

Na određen način sam preporučen od jednog prijatelja iz Sarajeva, tu sam imao ujaka koji je bio na veoma visokoj funkciji u policiji, imao sam jake prijatelje u sredstvima štampe i tako sam preporučen sa dve, tri adrese. Taj čovek kog sam ja išao da obezbeđujem nije bio spreman za mesto na kom se našao. Otac mu je bio veliki igrač, izmislio je trgovinu, on i još jedan gospodin Mešinović, koji je takođe imao robnu kuću. Napravili su imperiju jer je 22 miliona Jugoslovena, kad je još bilo novca, usmereno prema Trstu i prema toj garderobi. Tamo se govorio taj neki srpski ili jugoslovenski, kako hoćete ili hrvatski koji svi razumeju, i tamo su se kupovali džins, farmerke i garderoba koju mi nismo imali...

Zašto je zapravo robna kuća u Trstu bila interesantna državnim bezbednostima Jugoslavije?

Zato što je stari gazda Hrvat pomagao ustaškoj emigraciju. Dobar deo ustaške emigracije bio je stacioniran u Trstu jer je granica blizu. Mogli su da deluju, a bio je i njemu blizak. On je imao enormno velike prihode, a delom tog novca je pomagao tu organizaciju, zbog čega je tadašnjoj službi bio veoma interesantan.

Vi ste tada živeli dvostruki život? Sa jedne strane ste obezbeđivali mladog gospodina Đovanija a sa druge strane obavljali zadatke zadate od strane službe. Kako je to izgledalo?

Vodio sam i dvostruki, i trostruki život, kako želite...Imao sam prijatelja dosta, pa sam i za njih nešto odrađivao. Interesna sfera je bio moj gazda, mnogi drugi od sicilijanske mafije, od Vatikana i drugih nekih struktura, od policije njihove do naše, tako se nađete u nekom loncu u takvo neko vreme... To je vreme od '66 do '68 godine, u vreme Crvenih brigada, vreme potpunog nemira na Apeninskom poluostrvu. Italija je ključala po svakom pitanju, i onda se nađete u takvom nekom grotlu u kom je potrebno snaći se tako da samo vi ostanete normalni, živi i zdravi, i plus da uradite nešto od posla.

Vaš osnovni zadatak bio je da budete upoznati sa poslovanjem gospodina Đovanija i njegovim partnerima?

Manje više sa poslovanjem. Njegovi partneri bile su firme koje su prodavale robu preko njega, njegovi dobavljači. Međutim, on je morao da plaća jedan deo određenoj strukturi ljudi, drugi deo isto tako da poklanja prema Vatikanu i čoveku koji nas je obilazio, a treći deo trebalo je da plaća emigrantskoj organizaciji, što je on izbegavao. Taj čovek je bio potpuno projugoslovenski orijentisan, bio je sin vlasnika Đovanija a njegova majka bila Srpkinja. Imao je sestru koja je nadam se i dalje u Srbiji, a imao je i tri polubrata. Njih petoro bili su vlasnici kompletnog imetka, naslednici.

On je na kraju bankrotirao i tako ste vi završili posao u Trstu?

On je jedan izuzetan čovek. Najgori je čovek za sebe, a najbolji za sve ostale. Nemam elemenata da o njemu kažem jednu lošu reč. On kao takav nije imao taj jedan život jer je na jedan način odbačen od strane oca. Došao je iz Austrije gde je radio kao moler posle smrti njegovog oca i kao najstarije dete došao na mesto direktora firme. Bavio se njome i to je radio uspešno. Enormne sume novca koje su mu stizale morale su da nadoknade sav taj jaz i njegov bol i patnju u životu kao neko 13. prase. Nije imao ništa. Radio je kao moler, kao naš gastarbajter u Austriji. Onda je došao i pred njim se našla najveća robna kuća koja je najviše zarađivala, koja je imala najveći promet i jednu reputaciju.

Koji je najopasniji zadatak koji ste dobili kao agent državne bezbednosti?U Knjizi "Bio sam Titov špijun" opisujete situacije u kojima vam je život bio ugrožen više puta.

Svaka situacija tamo bila je opasno. Bilo ko da vas provali da ste vi taj - vi ste u jednoj životnoj opasnosti i pitanje je samo da li možete da pobegnete i koliko ćete živeti.

Prema tome, u pojedinačne situacije ne bih ulazio, ali mogu reći da je svaka godina i svaki trenutak koji sam proveo tamo mogao da postane veoma opasan za mene, ali i zbog drugih stvari. Na primer, mafija je digla preko 100 metara autoputa da bi ubili javnog tužioca. Tamo i kada putuješ možeš da nastradaš kao kolateralna šteta pa je i to jedna vrsta opasnosti.

Da li je postojao neki plan u slučaju da vas neko otkrije? Kako bi vas izbavili recimo iz Trsta?

Ti planovi postoje za ljude koji rade za službu, znaju svoja prava, da li imaju advokata, šta žena i porodica mogu da imaju, koliko je odsutan... Ja nisam imao nijednu tu instrukciju. Znali su gde sam, i služba je bila jedna, a u stvari radi se o paralelnoj. Ti centri su radili paralelno isti posao, i nije se znalo da jedan centar radi posao sa vama i drugi centar da radi sa vama na istom poslu. Zato se insistiralo da se uopšte ne zna ko ste i šta ste, da postojite i da radite. I ako ste bili interesantni nekom drugom, a neki možda nisu smeli da vas kontaktiraju da radite za njih. Tome sam dao jedan interesantan naziv koji intrigira čitaoce, "Bio sam Titov špijun". Ja jesam radio taj posao, a svi koji su radili u službi bili su Titovi špijuni jer je Tito bio vrh. Imao sam osnova da svojoj knjizi dam taj naslov. Knjiga je čitana, početni tiraž je bio 3.000 knjiga.

Ono što je interesantno je što je ta knjiga pisana pre 40 godina, a Jugoslavija više ne postoji. Jugoslavija se podelila, sad su to slovenačka, hrvatska, srpska služba, bosanska, crnogorska služba...Svi su podeljeni tako da tu više nema nekih posebnih tajni, čak rade jedna protiv druge, neke odrađuju posao za strance.

Vi ste u trejleru za knjigu pomenuli da su Beogradom vladale i hrvatske, slovenačke službe...Ko je vladao Beogradom?

Nisu vladale. Neprijatno dobri su bili srpski kadrovi. Radili su najiskrenije, zato neprijatno dobri. Napraviću jednu paralelu - kako čovek nastrada. To je na primer bio naš ambasador Rolović u Štokholmu, koji je slao sve izuzetne i jake informacije ustaškoj emigraciji. Suprotno od njega je na primer jedan Edo Vastrel, koji je davao potpuno dijametralno suprotne informacije - kao da nema ništa, kao da se ništa ne dešava, kao da nema emigracije. Ubili su našeg ambasadora Rolovića zato što je bio iskren prema državi, prema partiji...to je jedan pokazatelj šta se tada dešavalo i zašto smo mi najviše nastradali. Svi su vukli na svoju stranu, mi Srbi smo bili više za partiju, da ne kažem od samog Tita, od ostalih.

Ostatak intervjua pogledajte u video formi.

Bonus video:

160 SPRATOVA ZA SAMO 77 SEKUNDI! Popela sam se na vrh Burž Kalife