Hteli su da me udaju sa 16 godina. Odbila sam i zato su mi ubili brata. Danas u BG tražim sreću (FOTO)

- Pobegla sam od rata, onog u kojem mi je ubijen brat. Tamo je teško, a najteže je verovatno ženama. Hteli su da me udaju za jednog čoveka. Moj otac se tome protivio, pa su mi ubili brata - priča kroz suze dvadesetjednogodišnja devojka iz Sirije koju smo zatekli u Centru za prihvat azilanata u Krnjači. Iako je imala tešku prošlost - odlučila je da na nju stavi tačku i potraži bolju budućnost. Na put je pošla sa roditeljima i prijateljima. Upravo smo je sa njima i zatekli. U jarko crvenoj jakni, dugoj suknji i cipelama za dva broja većim ćaska sa njima i kuje planove šta će kada stignu u Nemačku. To je za njih jedini cilj, obećana zemlja. Devojka blistavo belih zuba, koji se vide iza širokog osmeha, ispričala je kako izgleda život u Siriji, ali i zašto su pobegli iz nje. - Bežimo gde god možemo. Bežimo što dalje od rata. Imali smo opciju - ili da čekamo kada će nas ubiti ili da odemo. Ili umireš ili živiš. Izabrali smo život. U priču se uključuje mladić njenih godina. - Ne možete da zamislite kako je tamo. Danas živiš, a sutra si možda već mrtav. Kuće su srušene, na ulicama je haos - priča mladić. Nisu Sirijci jedini stanovnici ovog prihtvatnog centra. U dnevnom boravku zatekli smo i ekonomskog migranta iz Sudana koji ima 42 godine. - Mnogo mojih prijatelja i članova porodice stradalo je u ratu. Bez ikoga sam stigao ovde. Na glad sam se tamo već i navikao, pa bez hrane tamo mogu dugo da izdržim. Pošto se nisam slagao sa političkim načelima završio sam u zatvoru - gde su me mučili. To ne znam kako sam preživeo, zato sam i pobegao - priča muškarac iz Sudana. Svi se slažu u jednom. Rat, glad i žeđ su razlozi zbog kog su otišli iz svoje domovine. Zato su svi krenuli na puteve duge nekoliko hiljada kilometara. A u Srbiji su zatekli ono što nisu nigde. - U Srbiji su nas lepo prihvatili. Ovde nam je lepo, ali to ipak nije naša krajnja destinacija. U Turskoj, Rumuniji - nigde nas nisu dočekali kao ovde. Na toplom smo, siti smo, i ljudi lepo brinu o nama - priča drugi Sudanac. Stiže vreme i za ručak. Za stolom menze je mladić iz Saudijske Arabije. - Pasuj. Kako se kaže? Pasuj ili pasulj? - ponavljao je mladić uživajući u svom omiljenom jelu. Kažu da se ovde osećaju bolje nego kod svoje kuće. Imaju hranu dostojnu čoveka koju tamo nisu imali. Zato im nije teško da uče naš jezik. Srbija je gotovo svima usputna stanica, koja će im svakako ostati u sećanju, i to po velikodušnosti našeg naroda. Nije sve tako crno. Iako su preživeli rat, iako su više bili gladni nego siti, neki od njih su zadržali ono najvrednije što imaju, a to je osmeh. Taj osmeh, kada smo odlazili, sa nama je podelio i ovaj mladić. Kratko nam je rekao: Ćao, ćao! Otpozdravili smo ga i poželeli njemu, ali i svima njima da nađu svoju sreću, daleko od ratova i gladi. (Suzana Trajković)