DA SAM IMALA POSAO U STRUCI BILA BIH I MAJKA: Zorica je spremačica na fakultetu 15 godina, a njena priča je VREDNA DIVLJENJA
Foto: Filip Plavčić

heroina našeg doba

DA SAM IMALA POSAO U STRUCI BILA BIH I MAJKA: Zorica je spremačica na fakultetu 15 godina, a njena priča je VREDNA DIVLJENJA

- U ovim godinama, sa preživljenim tumorom, čitavog života radeći najteže fizičke poslove u raznim pekarama, prodavnicama i dalje živim u nadi da će i za mene svanuti neki bolji dani...

Objavljeno: 21:41h
  • 72

Zorica Ðurić je samo jedna u moru žena u Srbiji koje su prekvalifikovane za posao koji obavljaju, ali ga ona obavlja savesno i bez trunke ozlojeđenosti. Zvuči neverovatno u današnje vreme, ali kada biste osetili tu vedrinu duha, toplinu osmeha, dobrotu koja prosto zrači iz nje - mnogi bi se postideli!

Došli smo na Fakultet političkih nauka u Beogradu i zatekli osobu za koju smo čuli da studenti naprosto obožavaju i da važi za jednu od najvedrijih osoba u ovoj obrazovnoj instituciji. Kada smo je upoznali - shvatili smo i zbog čega!

foto: Filip Plavčić

Zorica ima 54 godine, rođena je u Prijepolju i po struci je ekonomista za turizam, i od 2002. godine radi kao spremačica na ovom fakultetu.

- U ovim godinama, sa preživljenim tumorom, čitavog života radeći najteže fizičke poslove u raznim pekarama, prodavnicama (bez slobodnog dana), i dalje živim u nadi da će i za mene svanuti neki bolji dani, jer mi postaje sve teže da obavljam ovu vrstu posla - kazala je.

foto: Filip Plavčić

- Otkad sam diplomirala nemam ni dan radnog staža u svojoj struci! - požalila se ona.

Misleći, naivno, kao i svaki mladi čovek koji je upravo završio studije, da svi samu nju čekaju, konkurisala je na bezbroj mesta, pokušavala da pronađe posao koji voli, ali do toga nikada nije došlo.

- Na to je uticalo mnogo faktora, od sreće do poznavanja određenih ljudi i preporuka - ispričala nam je.

- Kada sam prvi put progovorila o ovome, tek tada su ljudi u okruženju, profesori na fakultetu, dekan, saznali da njihova spremačica ima diplomu! Nikada to nisam isticala, uvek sam bila skromna - objasnila nam je.

foto: Filip Plavčić

Njen muž je radio na prijavnici fakulteta, pa je tako saznala da je potrebna spremačica. I eto - tako je već 15 godina!

Zorica sa tugom u očima govori da nije uspela da se ostvari kao majka, iako su godinama pokušavali, ali bezuspešno...

- Boli me što nikada neću znati kakav je osećaj kada u tebi raste novi život i tu beskrajnu sreću i radost koju ti može doneti dete, za koje bi, onako majčinski, sigurno dala sve na svetu - rekla je Zorica.

- Sada mi je najveća želja da usvojim dete i pružim mu svu svoju ljubav, pažnju i toplinu porodičnog doma kakvo svako dete na ovom svetu zaslužuje, jer mnogi od njih to nikada neće doživeti i biće prepušteni na milost i nemilost ulici i ovom okrutnom vremenu - kazala je ona.

Pokušavali su i to, ali procedura za usvajanje je veoma komplikovana, a njihova primanja su mala i nedovoljna da bi se tako nešto uopšte uzelo u razmatrenje.

- Da sam imala bolje plaćen posao u struci, danas bih bila majka! - rekla je tužno Zorica.

foto: Filip Plavčić

- Patim, jer zbog toga osećam da sam beskorisna i svojoj porodici kojoj ne mogu da pružim nikakvu materijalnu pomoć, naročito bratu, koji je nezaposlen i jedva sastavlja kraj sa krajem, što jako teško podnosim i znam da mi sve to utiče na zdravlje, jer sam takva, suviše osetljiva, boli me svačija bol kao da je moja, i to je teret koji nosim sama - ispričala nam je.

Ona, koja najmanje ima, kada vas pogleda u oči i govori o tome, vidite da bi vam dala i poslednje što ima, da neiskvarenost i iskonska dobrota progovaraju iz ove žene pune ljubavi!

Bilo je nemoguće da takva duša ne ispolji svoju emociju kroz poeziju. Ona piše pesme otkad zna za sebe, bila je član Saveza pisaca amatera Jugoslavije, i tada je zavolela Beograd, dolazeći kao mlada devojka iz Prijepolja puna nadahnuća u veliki grad da bi se bavila pisanjem, i više puta biva nagrađivana za svoj rad. Takođe, piše i aforizme, priče...

foto: Filip Plavčić

- To nije slučajno. Moj ujak ima mnogo objavljenih knjiga, a deda je bio profesor istorije. Od majke sam nasledila dar za pisanje, koja je mnogo čitala i tu ljubav prema književnosti prenela na mene. Kada mi je u životu bilo najteže, tada sam najviše i pisala. Velika mi je želja da jednog dana sve to sakupim na jedno mesto i objavim knjigu, ako bude novca za to - rekla je.

Ostaviću cveće umesto oproštajnih reči

mahnuću pticama i to će mirisati na rastanak

zaustaviću dlanovima kišu i biće manje tužno

okrenuću se licem prema tebi

i otići ću...

foto: Filip Plavčić

Pitali smo Zoricu šta bi prvo uradila kada bi imala neki uticaj i moć:

- Kada bih imala mnogo novca, otvorila bih ustanovu za nezbrinutu decu i azil za napuštene pse. Kada bih imala neka specijalna klešta, iščupala bih zlo iz ljudskih duša! - poručila je za kraj.

foto: Filip Plavčić

Beskrajno tuge u kiše se sliva

i nemo sunce u dane jesenje

kako me moji putevi odnesu

jesenje će kiše oplakati mene

i niko neće za mnom da zaplače

i neka breze šapuću u snu

ja ostaću sama tu...

foto: Filip Plavčić

Možemo samo da postavimo pitanje zašto su talentovani, kulturni, obrazovani ljudi u zapećku, gurnuti u stranu i zaboravljeni?

Dokle će nam mediokriteti krojiti stvarnost?

(Katarina Đušić)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...
counterImg

Espreso.co.rs


Adria media