ALEKSANDAR LAMBROS: Mislio sam da su Srbi urođeno skloni primitivizmu, da je srpski folk veće smeće od hrvatskog popa. To su drugosrbijanska sr*nja!

Aleksandar Lambros, kontroverzni srpski bloger i istoričar umetnosti, u intervju za Espreso.co.rs priča potpuno otvoreno o svojim idejama, stanju u Srbiji, Srbima, gej populaciji..

Završio je Filozofski fakultet u Beogradu, bio profesor likovne kulture i istorije umetnosti u Kragujevcu i engleskog jezika u Bosni i Hercegovini, usput stalno pišući za mnoge magazine i internet portale. Na portalima Na dlanu, Peščanik, B92 nema njegovog teksta koji nije izazvao reakcije.

Posle nekoliko godina pisanja, čak je na nekim i zabranjivan. Lambros već više godina živi u Francuskoj.

Bili ste drugosrbijanska ikona, a sad ste tvrdi desničar i patriota. Kako se desio taj obrt?

- Zar jesam? Moguće, ne znam. Istina je da sada, s ove vremenske distance, kod nekadašnjeg sebe uspevam da uočim izvesne drugosrbijanske simptome i pokoju bolest. Mislio sam, recimo, da su Srbi nekako urođeno skloni primitivizmu, da je srpski folk veće smeće od hrvatskog ili MTV popa, s nipodaštavanjem sam gledao na srpski folklor i tradicionalnu muziku, mislio da kao narod nismo dorasli demokratiji, da smo više Azijati nego Evropljani po duhu, da smo nedovoljno tolerantni prema manjinama i ostala drugosrbijanska sranja.

- Danas mislim da su Srbija kao zemlja i Srbi kao narod jedan istinski fenomen. Nema naroda na planeti koji bi preživeo to što su Srbi preživeli u samo jednom veku, dvadesetom, i opet ostao vitalan i stvaralački moćan.

- Pored svog tog satiranja, počev od austrijsko-bugarskog genocida u Prvom svetskom ratu, hrvatsko-muslimanskog u Drugom, tonama radioaktivnih NATO bombi od kojih je sada Srbija pri vrhu obolelih od raka; sistematskog i planskog uništavanja inteligencije, od Turaka (setite se „Seče knezova“), preko Nemaca (đak sam čuvene kragujevačke gimnazije iz koje su Nemci na streljanje izveli 300 đaka s njihovim profesorima), pa do komunista.

- Ekonomskog davljenja i uporne težnje da se od Srbije napravi prezaduženi izvor sirovina i tržište za trećerazrednu zapadnjačku robu; neprestanog političkog mrcvarenja, zlostavljanja, ucenjivanja, iživljavanja, društvenog inženjeringa; besprizorne i u svetu verovatno nezabeležene kulturne pljačke, od jezika, preko istorije, književnosti, do slikarstva i arhitekture; odlivu mozgova koji traje već decenijama, gde je Srbija opet pri samom svetskom vrhu; do potpunog odsustva nacionalno osvešćene intelektualne, kulturne i političke elite (komunizam, a posebno jugoslovenstvo, za Srbe su svojevrsni duhovni genocid, dok su za ostale jugoslovenske narode bili završna državotvorna i narodotvorna faza čije je troškove Srbija platila, i krvlju i materijalno) i planske, sistematske antisrpske kampanje koja se može okarakterisati jedino kao pandan nacističkom antisemitizmu...

- Pritom se Srbija, skoro pa potpuno sopstvenim snagama (ni izdaleka nije imala međunarodnu podršku kakvu je uživala Grčka, na primer) posle viševekovne turske okupacije koja ni u jednom svom aspektu nije bila emancipatorska, za neverovatno kratko vreme, za jedva jedan vek ili u svega nekoliko generacija, preobrazila iz jedne zaostale provincije turskog carstva u modernu evropsku parlamentarnu demokratiju sa sopstvenom ekonomijom, domaćom dinastijom i svim, za jednu državu bitnim, nacionalnim institucijama, a da je pritom bila u bezmalo neprestanom ratnom stanju. Možda je jedino stvaranje Izraela čudo koje ovome može da parira.

- I danas, nakon svih nacionalnih tragedija i kontinuiranog geopolitičkog satiranja Srbija je zemlja koja ima svetske matematičare, vrhunske sportiste, sjajne umetnike, mlade intelektualce koji se formiraju pitaj boga kako u uslovima ili nepostojanja ili drugorbijanske okupiranosti institucija kulture i obrazovanja. Uz to je Srbija jedina istinski multikonfesionalna i multietnička zemlja na čitavom prostoru bivše Jugoslavije (a i šire, Balkana) u kojoj si slobodan da budeš šta god.

- Naravno, nije idealno i savršeno, i kod nas ima budala kao i svugde, kao i u Francuskoj u kojoj živim, i ima mnogo prostora za poboljšanja na svim poljima, ali u uslovima kontinuirane političke traume kroz koju prolazi Srbija je super liberalna i demokratična i laži koje drugosrbijanci o njoj ne prestaju da bljuju nisu jednostavno samo laži, već smišljene laži s ciljem da se političko maltretiranje Srbije učini legitimnim.

- Nazvali ste me „tvrdim“ desničarem, pitam se što? Šta ima „tvrdo“ u mojim stavovima, evo, stvarno me zanima? Toliko je postalo opšte mesto politički zlostavljati Srbe da je i najmanji impuls za odbranom, i najblaži prosrpski stav odmah desničarenje, i to tvrdo.

- To vam je posledica višedecenijske antisrpske kampanje oličene u ustaškom mitu o „Velikoj Srbiji“ i opasnosti od iste, a koji je poslužio kao paravan za simultani ustaško-šiptarski genocid i stvaranje Velike Hrvatske i Velike Albanije na prostorima koji nikad nisu bili, ni etnički ni istorijski, ni hrvatski ni albanski, već srpski. Ali OK, neka bude da sam desničar, i to tvrdi, meni to više ne smeta, ja sam potpuno dekompleksirao svoje srpstvo, i sad ne samo da sam srpski nacionalista, ja za Srbiju otvoreno i iz sveg srca navijam, onako kako i inače imam impuls da navijam za slabijeg i zlostavljanog na koji se obruši čopor siledžija.

- Ne smeta mi (više) da me zovu desničarem, posebno kad vidiš ko se danas smatra levicom. Danas je situacija takva da je dovoljno da se samoproklamuješ levičarem i to pravim, jer ti tako kažeš, pa da se neometano prepustiš svojim najnižim fašističkim strastima (ili autofašističkim u slučaju domaćih levičara) po Bernar Anri Levi recepturi – da ideološki braniš i zastupaš najbrutalniji mogući imperijalizam za koji ne postoji limit što se tiče cene u ljudskim životima, da budeš najbolji pajtos s ukrajinskim i hrvatskim nacistima i najcrnjim islamofašistima koji kamenuju žene i bacaju gejeve s krovova zgrada i sprovode ubrzani genocid nad nemuslimanima Bliskog istoka, da praviš dilove s trgovcima ljudskih organa i s punim moralnim pravom istovremeno deliš packe Rusiji da je nedemokratična, da se upuštaš u gotovo nacistički ostrašćenu kampanju laži protiv Srba...

- Ja samog sebe vidim kao levičara, moj nacionalizam je antiimperijalistički, ustajem u odbranu mete i žrtava imperijalizma, valjda je to ono što levičari rade.

- A kako je do obrta došlo ... Pa, ima jedan izraz koji mi ateisti mnogo volimo – kognitivna disonanca. Prosto, priče koje se medijski plasiraju i faktičko stanje stvari su bili u očiglednom raskoraku, pa sam krenuo da čeprkam i istražujem da samom sebi razjasnim i razrešim tu situaciju. Tako je krenulo buđenje, a potom i podizanje svesti.

- Istina je i da me oni koji su me svojevremeno jurili po sajmu da im potpišem knjigu, dodeljivali mi plakete za doprinos afirmaciji ljudskih prava, danas blokiraju po društvenim mrežama, nazivaju fašistom, pišu kilometarske statuse o meni... U poslednje dve posete Srbiji, oba puta sam držao tribinu u Novom Sadu. Prvi put u organizaciji Ateista Srbije, drugi put u KCNS, a tema je bila „Lambrosova nacionalna ideja“. Nije bilo nikoga od onih koji su došli na moju prvu novosadsku tribinu.

Zašto mnogi smatraju da je nespojivo da budeš borac za ljudska prava, za LGBT populaciju i liberalne ideje, a ujedno i srpski nacionalista kakav vi jeste? Zašto je to u Srbiji nespojivo? Kako ste vi to spojili u sebi i ima li tu procepa?

- Nikakvog procepa tu nema, ja svoje angažovano srpstvo doživljavam kao sasvim prirodan nastavak mojih ukupnih aktivnosti na polju ljudskih prava i zastupanju liberalnih ideja. A zašto je u Srbiji to tako čudno, pokušavam i ja samom sebi da objasnim. Zar ne bi trebalo da je čudno to što je čudno da me kao srpsku intelektualnu figuru (ne volim ovaj izraz, ali nisam se setio boljeg) napadaju zbog mojih prosrpskih stavova? Zar to nije krajnje bizarno? Meni je, recimo, jedan bivši jugoslovenski amabasador svojevremeno poslao poruku sa sledećim pitanjem: „Inteligentan si čovek, zašto si počeo da se proseravaš sa srbovanjem?“ Obratite pažnju na upotrebljene reči, „proseravanje“ i „srbovanje“ – svaki prosrpski stav mora odmah da dobije degradirajuću i pežorativnu komponentnu. To je ta jugoslovensko-komunistička politika legitimisanja antisrbizma.

- Pa ko će da se bavi srbovanjem, a ja ovde upotrebljavam ovu reč bez trunke kompleksa i s mnogo prkosa, ako ne intelegentni ljudi Srbije? Kao što vidite, kod nas je potpuno normalno da se prethodno legitimišeš kao autofašista da bi se smatrao intelektualcem. Teške su posledice jugoslovenstvo i komunizam ostavili u Srbiji, a jedna od njih je ova politbirovska mentalna formatiranost koje se teško oslobađaju i inače inteligentni ljudi.

Prozivali ste Dveri i Obraz kao nacionalizam s kojim nemate veze. Po čemu se vaš nacionalizam razlikuje?

- Pa, da li ste im čitali program? Evo, iz programa Dveri recimo ... Nude nam se „svetosavska društvena akcija“ po kome „društvo treba da se oblikuje što bliže idealima hrišćanskog pogleda na svet (suštinski se taj ideal nikada ne može dostići), s tom ogradom da taj hrišćanski pogled na svet mora biti uticajan samo snagom svojih argumenata, od kojih je najjači lični primer“. Ja ne vidim razliku između ovoga i sledeće tvrdnje – „društvo treba da se oblikuje što bliže idealima komunizma (što je kao ideal takođe suštinski nedostižno) koji mora biti uticajan samo snagom svojih argumenata, od kojih je najjači lični primer (dobrog komuniste). Ukratko, umesto supersonične modernosti i liberalnosti koja bi mobilisala i u pogon stavila najšire društvene snage i potencijale, nudi nam se neki kvazisrednjevekovni model porodičnog i ostalih zadrugarstva uz gomilu religijskih bulažnjenja. To će baš da nas spasi.

- Potpuno mi je nejasno kako je najmoderniji način Savinog vremena, istovremeno i najmoderniji način našeg vremena. Kada je knez Miloš, inače nepismen, 1835. doneo prvi srpski ustav, poznatiji ako Sretenjski, on je bio izrađen po ugledu na francuske ustavne povelje iz 1814. i 1830. i belgijski ustav iz 1831. I u njemu je bila sadržana i Deklaracija o pravima čoveka i građana i ustanovljeno je načelo podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. O tome koliko je za svoje vreme bio liberalan govori i član kojim se svakom robu dolaskom u Srbiju garantuje sloboda. Bio je jedan od prvih demokratskih ustava u Evropi. E, to je bilo moderno i napredno.

- Danas bi, recimo, Srbija morala da zakonski dozvoljava homoseksualne brakove, da se nastavilo tom uzlaznom linijom emancipacije, i zaista bude šampion slobode u regionu. Što je više pojedinaca slobodnije, to je država naprednija i srećnija i drugima privlačnija. Nama se umesto toga nude zadrugarstvo, svetosavska društvena akcija i strogi nadzor seksualnih aktivnosti građana.

- To je banalno desničarenje, uplašeno od sveta, odsečeno od svog vremena, koje bi da se zacementira u neku svoju idealizovanu srednjevekovnu fantaziju. Eto, ja s tim nemam nikakve veze. Ja sam za supersoničnu modernost, kakvu sam imao prilike da vidim prilikom svojih poseta Izraelu. I Izraelci su isto privrženi svojoj tradiciji kao i Srbi, pa ih to ne sprečava da se razvijaju i budu regionalna sila, iako su zemlja bez resursa i teritorijalno najmanji u regionu.

- Dveri, Obraz i slični su ljudi koji veruju da molebani imaju neku svrhu i smisao u vođenju državne politike. Ja verujem u visoku tehnologiju, srpski potpuno neiskorišćeni naučni potencijal (evo, na nedavnoj matematičkoj olimpijadi u Brazilu opet smo osvojili silne neke medalje, a Kembridž velikodušno deli stipendije srpskim gimnazijalcima), samodovoljnu poljoprivredu (jer ako može Izrael koji je pustara od zemlje, onda to svakako može i Srbija), verujem da nam je potreban srpski Mosad, vojska naoružana do zuba, atomska bomba, da budemo prvi u ovom delu sveta, ako ne i šire, u obrazovanju (pravom naučnom, ne ovom privatno menadžerskom koje će da nas udavi ko ogromna divlja deponija, a ono to i jeste, deponija mediokriteta i kvazi nauke) i start ap kompanijama.

Gej parade u Srbiji se održavaju uspešno, ali uz more obezbeđenja. Kako gledate na to? Da li krivite prosečnog Srbina koji ne voli "paradiranje"?

- Mislim da prosečan Srbin nije ni više, ni manje homofobičan od prosečnog Italijana ili Francuza. Mislim da je to forsiranje priče o Srbima kao izrazito homofobnim deo paketa drugosrbijanske propagande o Srbima kao uopšte netolerantnom i nasilju sklonom narodu. Ali prosečan Srbin je, za razliku od prosečnog zapadnjaka, politički istraumirano biće. I onda kad mu ambasadori i briselski zvaničnici koji otvoreno podržavaju trgovce ljudskim organima s Kosova recimo, ili u prostorijama EU organizuju izložbe o arhiepiskopu genocida Stepincu, dođu da mu drže slovo o ljudskim pravima i paradi, on sasvim prirodno reaguje stečenim negativnim refleksom.

- Meni je taj mehanizam jasan i nije mi čudan. Srpska LGBT zajednica brže bi radila na sopstvenoj emancipaciji bez te dušebrižničke pomoći sa Zapada. Smatram da je jedna od najgorih posledica pretvaranja ideje o ljudskim pravima u instrument evroatlanstističkog (američkog pre svega) imperijalizma, to što je ideja ljudskih prava danas do te mere kompromitovana da je ljudima prosto postala gadna.

- Podsetiću vas da je uz američku i britansku pomoć Saudijska Arabija nedavno došla na čelo nekakvog UN tela za prava žena. Ne postoji zemlja na svetu gde su žene obespravljenije nego u Saudijskoj Arabiji, ali je ona blizak saveznik SAD. S druge strane, ako ste se isprečili geopolitičkim interesima SAD, kao recimo Srbija, onda ste ga najebali, sve to naravno pod firmom „ljudskih prava“. Prosečan Srbin nije da toliko ne podnosi paradiranje koliko ne podnosi da mu o ljudskim pravima sere onaj koji ih drugima neprestano bezočno krši.

Otkud mržnja prema gejevima u Srbiji?

- Ne postoji eksluzivno srpski izvor homofobije u Srba. On je univerzalan, u Srbiji kao i bilo gde drugde na svetu. Ja ga prvenstveno vidim u religijama i njima indukovanoj mizoginiji. Ljudi nekako i progutaju to da se dva muškarca ili dve žene vole, jer ljubav podilazi platonističkom fantazmu kojim je naša kultura zaražena, a hrišćanstvo ga je usvojilo i inkorporiralo, o večnosti jedne prave ljubavi. Ali seks ... E, to već ne može nikako.

- Tu ispliva sva judeohrišćanska opsednutost striktnom i jako skučenom kodifikacijom seksa koji se koristi kao sredstvo kontrole pojedinca. Da je u korenu homofobije mizoginija meni lično svedoči i najčešće otvorena netrpeljivost prema muškobanjastim lezbejkama i feminiziranim muškarcima.

- Prema prvima, jer su se drznule da uzurpiraju bogom dano pravo koje im ne pripada, a prema drugima iz prezira što su se tog bogom danog prava dobrovoljno odrekli. Jer ženskost je samo po sebi nešto niže i gadno, a još su gadniji oni koji su feminizirani, a dato im je da izbegnu tu ponižavajuću sudbinu.

- Inače, mišljenja sam da su Srbi latentno gej nacija, što je svojstveno za zemlje koje su dugo bile pod muslimanskom okupacijom i imaju izrazitu epsku kulturu kao recimo Grčka. Nigde na svetu nisam video da se na ulici prijatelji pozdravljaju sa „gde si brate, nabijem te na kurac“, pa šljap po dupetu ili ramenu, kao u Beogradu. I većina psovki nam se vrti oko muškog polnog organa i raznim vidovima manipulacije istim.

Kako komentarišete gej aktiviste u Srbiji? Rade li dobro svoj posao? Šta mislite o Predragu Azdejkoviću, šta o Bobanu Stojanoviću, šta o Borisu Milićeviću, a šta o Goranu Miletiću?

- Azdejković je klasičan primerak libertarda, to su oni nazovi levičari koji brane islamofašiste. Recimo, Izrael naziva aparthejd državom koja maltretira sirote Palestince, a u koju gej Palestinci inače beže da spasu živu glavu. Od onih je što u istu rečenicu mogu da smeste prava žena i burku kao izraz feminizma, taj nivo libertardiranosti. Pritom deluje da je bio nevoljen kao beba, tolika infantilna želja da se bude u centru pažnje po svaku cenu mora da ima neki psihološki uzrok. Sve bi to bilo podnošljivo i možda čak simpatično da je makar lep ili duhovit.

- Redovno se koristi antisrpskom retorikom u kojoj bezočno laže, ne bi li aktivnim radom na porastu homofobije u Srbiji sebi obezbedio posao, odnosno finansije sa Zapada. Procenjujem da je novac za koji se prodao beznačajan, sudeći po tome kako se jezivo oblači, a pritom se izdaje, kao ustalom i većina pedera koji su to po profesiji, za modnog kritičara. Ali, kao i svi libertardi, ubeđenja su im jaka koliko i kinta koja ih podupire, pa bi on vrlo lako, kad bi se našao neko ko bi mu to ponudio, preko noći postao gori od Boška Obradovića.

- Goran Miletić je nedavno za BBC izjavio sledeće: "U srpskom društvu postoji nekoliko tabua. Prvi tabu su naravno ratni zločini. Nikad ne smete da kažete da su Srbi zločinci. Drugi je LGBT, a tu je i Rusija. Ne možete da kažete da Rusija nije prijatelj Srbije". To su jednostavno laži.

- U Srbiji je tabu da se priča o srpskim ratnim zločinima? Pa, mi od završetka građanskog rata samo o tome slušamo. Mi smo u Skupštini doneli rezoluciju koja osuđuje ratne zločine. Izručili smo gotovo sve optužene Hagu. Čiji su državnici otišli da se poklone na mestima tih zločina? Da nisu bošnjački ili hrvatski? Hrvati se klanjaju samo u Blajburgu.

- Ako je nešto tabu tema u Srbiji, to su onda zločini nad Srbima. Probaj da progovoriš o tome pa da vidiš kako će domaći autofašisti da krenu da te čereče ko čopor izgladnelih hijena. Ne smeš da pomeneš čak ni „srpske zločine“ za koje je dokazano da su false flag muslimanski zločini nad sosptvenim stanovništvom izvedeni s ciljem da se pripišu Srbima, kao što su Markale ili napad u Tuzli.

- Nisam mislio da ću ovo ikad da kažem, jer sam verovao da svaki aktivizam, sviđale se nama njegove metode ili ne, ima smisla, ali ova dvojica su unazadila srpski LGBT pokret. U tom smislu rezultati njihovog rada su odlični jer upravo to im je i bio posao. Jedina predrasuda koju su njih dvojica uspeli da kod Srba razbiju jeste da su svi gejevi lepi.

- Ovu drugu dvojicu ne komentarišem jer sam ih slabije pratio.

Vučić je izjavio da nikada neće doći da podrži paradu. Da li je to odgovoran potez tada premijera, a potom predsednika?

- Šta sve Vučić nije izjavljivao, zamislite kad bi sve to krenuli da komentarišemo.

Kakvo je uopšte vaše mišljenje o Vučiću i njegovom sistemu vladavine?

- Da li primećujete da se u ovoj zemlji govori samo o njemu? Mi ne pominjemo ni Skupštinu, a kamoli poslanike pojedinačno, ne komentarišemo rad ministarstava, sudstva, niko ni za šta nije lično odgovoran sem u smislu da li je ili nije na vođinoj liniji, govorili smo samo o njemu dok je bio premijer i ponovo govorimo samo o njemu sad kad je predsednik, što je u srpskom političkom sistemu manje važna funkcija. Dakle, politički život zemlje se vrti oko ključne političke figure, nazovimo to tako, a ne oko institucija političkog sistema.

- Pre njega, ključna politička figura je bio Tadić, pa Đinđić, pa Koštunica, pa Milošević... Nije Vučić izmislio taj sistem. On je ustanovljen pre njega, a on ga je samo usvojio i sad ga dobro koristi. Zapad taj sistem i pomaže i održava jer im je tako lakše da države drže u kolonijalnom odnosu i ostvaruju svoje ciljeve. Zapad otvoreno podržava takav sistem onda kad mu je to u interesu, o čemu svedoči na primer jezivo opresivni i potpuno antidemokratski sistem u Crnoj Gori.

- S druge strane, Rusiju proziva neprestano zbog autoritativnosti Putina i slabosti institucija, jer je Putin figura koju ne kontrolišu. Tako da mi je urnebesno smešno kad neko krene da drvenja o tome kako Zapad kod nas želi i za cilj ima instaliranje demokratije onakve kakva je kod njih. Zaista, koliko moraš da si debil pa da to progutaš?

- Srbija je temeljno okupirana zemlja, tako da je Vučić kvisling, ali to bi bio i bilo ko drugi na njegovom mestu. Pitanje je samo koliko želi i hoće, i koliko mudrosti i snage za to ima, da u tako ekstremno skučenim okvirima čini nešto za srpske interese. Kad čovek pomisli da mu je Janković bio alternativa, da potoneš u depresiju.

Pretpostavljamo da ste bili u prilici da vidite kako se novinarstvom bave Pink, Informer i Srpski telegraf. Vaše mišljenje o tome?

- Nisam bio u prilici. Ne pratim ni jedan od tih medija. Zbog čega bih se redovno dezinformisao?

Optužuju vas da ste islamofobista. Jeste li?

- Hajde da definišemo šta je to islamofobija, odnosno strah od islama. Fobija je u psihologiji, iracionalan strah od nečega, paukova recimo. Ako krenete da vrištite i penjete se na stolicu kad u ćošku ugledate pauka, vi onda patite od arahnofobije, iracionalnog straha od paukova, jer pauk vas neće pojesti. Da li je strah od islama iracionalan ili racionalan? Ja sam gej, bezbožan (dovoljno je već i da niste musliman), verujem u jednakost polova i slobodu govora. Za prva dva islam, odnosno šerijat koji je delimično ili potpuno na snazi u svim većinski muslimanskim zemljama, propisuje smrtnu kaznu. Ako ste žena, imajući u vidu položaj žena u svim većinski muslimanskim zemljama bez izuzetka, imate li razloga da ga se plašite? Je li moj strah od islama iracionalan ili savršeno racionalan? Mislim da je odgovor jasan.

- „Islamofobija“ je, dakle, sredstvo političkog terora političkih elita nad sopstvenim građanima i kojim se ukida sloboda govora, a etiketiranjem u ćutnju teraju oni koji se usuđuju da konstatuju očigledno. Sem toga, „islamofobija“ je i statistički neopravdan izraz. Ne postoji potreba za njim. „Zločini“ protiv islama ili muslimana svakako postoje, mada su oni po stilu i obimu uglavnom iz grupe „bacon crimes“, tipa bacanje slanine u dvorište evropskih džamija, sprdanje s burkama i slično. Ništa nalik sistematskom i genocidnom istrebljenju hrišćana Bliskog istoka koje muslimani evo već godinama neometano sprovode. Zašto onda nemamo „hrišćanofobiju“ kao reč, kad bi bila savršeno opravdana?

- Dakle, ja nisam islamofob, ja sam antiislamista, kao što sam i antinacista, i to iz potpuno istih razloga.

Jednom prilikom ste rekli da vas "zabavlja da nervirate vernike". Kako biste i čime iznervirali čelnike SPC? Šta im zamerate?

- Mene je malo prošlo to s nerviranjem vernika. Otkako sam napisao „Bog se nikad ne smeje“ i otkako sam s terena ateizma skliznuo na politički teren. Posebno me nerviranje SPC minulo, kad vidiš kakvi su katolici i muslimani u neposrednom okruženju stvarno te prođe želja. A sad sam sebi pronašao i novu zanimaciju koja me više zabavlja – da nerviram drugosrbijance.

- SPC zameram što nije na visini istorijskog trenutka, što nije dovoljno bliska svojim vernicima, što se izdaje za moralni autoritet, a u svojim redovima ima gomilu u najmanju ruku moralno upitnih ljudi, što nije intelektualnija (njeni najviši zvaničnici često daju izjave koje nisu prilične ni seoskim popovima u najzabitijim parohijama), što se ne bavi proziletizmom među domaćim muslimanima, što nije angažovanija u humanitarnom radu, ni izdaleka onoliko koliko bi mogla, i na kraju, što nema jasno definisanu estetiku decenijama unazad. Uz tu i tamo poneki izuzetak, sakralne građevine koje poslednjih decenija niču ko pečurke posle kiše su estetski užasne.

Srbija ima gej premijerku. Šta to zaista menja u ovoj zemlji?

- Ništa.

Postoji li gej lobi u svetu, postoji li kod nas? Koliko je zaista jak, a koliko urbani mit?

- Ako postoji, evo ja apelujem da me neko kontaktira. Postoji nesrazmerno veliki broj gejeva u pojedinim profesijama, modni kreatori, modni urednici, šminkeri, dizajneri svih fela, estrada i uopšte taj umetnički svet, ali tu vam ionako nikakav lobi ne može pomoći ako nemate talenta za te stvari. Postoji takođe i izvesna vrsta solidarnosti među gejevima uzrokovana osećajem ugroženosti i društvene odbačenosti, što je potpuno prirodno i normalno.

- Ali lobi, kakav ga zamišlja prosečan vernik u svojoj glavi, kao nekakav gej pandan templarima, gde se izvode opskurni rituali i planira preuzimanje vladavine svetom vladom iz senke, neviđena su glupost.

- Postoje, naravno, LGBT organizacije koje se bave guranjem svoje agende, uglavnom vezane za pravni stutus LGBT osoba u društvu u pravcu pune pravne izjednačenosti s osobama heteroseksualne orijentacije, ali daleko od toga da su to nekakve moćne političke grupacije s ambicijom da - šta tačno?

- Procenat LGBT osoba u jednom društvu je uvek relativno isti, i ja ne znam kakav tačno strah ljudi imaju od njih. Oprostite mi poređenje, ali mene to fantaziranje o gej lobiju podseća na neke druge mračne hrišćanske fantazije, koje su poslužile kao izgovor za proganjanje Jevreja recimo, ili crnaca. Gejevi narušavaju vernički fantazam o čistoti društva, izfantaziranu sliku odraza nebeskog Jerusalima na zemlji, gde su svi heteroseksualni i verujući (ili beli, ili šta god) pa onda mit o lobiju treba da posluži kao osnova za legalizaciju progona, jer prosto, odbrana je u pitanju.

Kao istoričara umetnosti, moramo da vas pitamo: postoji li danas sloboda pisanja i stvaranja u Srbiji?

- Zašto u Srbiji? Postoji li danas sloboda pisanja i stvaranja? To je pravo pitanje. Pritisci i sklonost cenzuri i izvesna regresija u tom smislu danas su globalni trend i toga svakako ima i u Srbiji. Mene su zabranjivali, a uprkos činjenici da sam vrlo čitan, ne uspevam da ostvarim trajniju saradnju s nijednim medijem jer imam dug jezik. Za razliku od nekih ranijih vremena kad su u tome prednjačili inkvizicija, totalitarni režimi, desni ili levi, danas je u tome najistaknutija levica, koja sebe naziva progresivnom levicom.

- Kad sam se preselio u Francusku imao sam preterane predstave o Francuskoj (Zapadu uopšte) kao zemlji slobode govora, što je, pretpostavljam, posledica toga što sam rastao u komunizmu. Da bih na kraju zaključio da je Srbija u mnogim svojim aspektima čista avangarda slobode u odnosu na Francusku.

Zašto su Srbi često okarakterisani kao negativci? Je li ima tu i naše krivice? Zašto nas Holivud ne voli?

- Zato što se ratovi danas vode kulturom i preko kulture, u američkom slučaju popularne, tj Holivudom. I naša jedina krivica je što smo se našli na putu njihovim imperijalističkim planovima. Popularna kultura je izuzetno moćno sredstvo za kreiranje svesti, stereotipa i plasiranje ideja i poruka. Tako da ako snimiš jedno četrdesetak filmova i serija, a do sada ih ima barem toliko, sa Srbima kao zlikovcima, ti ćeš u svestima ljudi stvoriti stereotip o Srbima kao zlikovcima, ubicama, siledžijama... Što, da neće u školama možda da uče kako su im Srbi bili saveznici u dva svetska rata, a Vilson proglašavao „Dan Srbije“ u Americi?

- I tako, kad dođe trenutak da se Srbi zlostavljaju, radioaktivnim bombama recimo, javno mnjenje je spremno, jer „zar Srbi nisu oni zločinci iz filmova, sigurno ih nisu slučajno kao takve opisali“. Ima Holivud kandidate za zlikovce koji se nameću sami, muslimane recimo, s kojima su u sukobu bezmalo svuda na planeti. Zašto Srbi onda? Pa, zato što mi ispunjavamo elementarne uslove libertardskog viđenja političke korektnosti koja ti dozvoljava da budeš levičar i fašista istovremeno. Beli smo, dakle niko ne može da ih optuži za rasizam. Politički nemoćni, dakle satanizacija je bezbedna jer ne možemo da se branimo. I, viđeni smo ko nekakva balkanska verzija Rusa, a Rusi su, to svi znamo, arhizlo čovečanstva.

- Sem toga, Srbi nemaju tu nezgodnu naviku da se raznose bombama po tržnim centrima kao recimo Arapi. Je l neko ikad čuo za srpski teroristički napad u svetu? A opet smo mi najomiljeniji holivudski zlikovci. Najnovije iz te nazi style antisrpske holivudske produkcije je serija Air Force One Is Down. Sve je tu, Velika Srbija, Srbi masovne ubice, zločinac koji preti da „iščupa srce Evrope“ (obratite pažnju, da ičšupa srce Evrope, pa Protokoli Sionskih mudraca su slikovnica za ovo), Srbi obaraju američki predsednički avion i onda američkoj predsednici prete da će je silovati i zaklati pred kamerama.

- Uzgred, ovo se u Americi kapira kao izraz patriotizma, a meni se spočitava moj.

Kako gledate na odnose Srba i naroda iz regiona? Uskoro će Hrvati opet slaviti godišnjicu Oluje, neke strasti se još ne smiruju...

- Dok je Hrvatska slavila Oluju, navršavilo se 76 godina od masovnog pokolja Srba u tom području Slunjskog i Kladuškog kotara. U vremenu od 30. jula do 14. avgusta 1941, na Slunjskom stratištu ubijeno je oko 7.000 Srba, muškaraca, žena i dece.

- Slunj je Hrvatima bitan, godinama postoje pokušaji podizanja spomenika ustaškom pukovniku i komandantu Crne legije Juretu Francetiću, odgovornom za mnoge masovne zločine nad srpskim i jevrejskim življem.

- Naime, 1942. godine partizani su oštetili avion kojim je Francetić leteo za Gospić, prinudno je morao da sleti pored Slunja i pre nego su ga partizani uhvatili, žitelji Slunja su ga izboli vilama roguljama.

- Peticiju za kampanju „Isprika“, izvinjenje Srbima zbog Oluje, potpisalo je 600 Hrvata, Tompsona u Slunju dočekuje oko 100.000 mladih u punoj „Za dom spremni“ opremi. Bilo je govora o honoraru koji bi finasiralo ministarstvo ratnih veterana, odnosno kako bi dve proslave, Kninska i Slunjska, bile preskupe da bi on na kraju rekao da „zbog značaja Slunja u hrvatskoj istoriji“ (pokolj Srba) honorar neće tražiti, to jest, pevaće o klanju Srba besplatno.

- Eto, tako ih vidim. Vidim ih u svetlu ovih 600 potpisa naspram sto hiljada ljudi koji padaju u trans slušajući glazbeni srbokolj. To je ujedno i srazmera između hrvatskih antifašista i hrvatskih nacista. A nas decenijama ubeđuju da je ustaštvo nekakav incident hrvatske povijesti, nešto što je iskrnulo odnekuda za vreme Drugog svetskog rata i potom bilo poraženo. Ne. Antifašisti su incident u Hrvata, ko što vidite bezmalo pa statistička greška. Pa, njima su i komunisti bili maskirane ustaše.

- Evo vam Tuđman. Ustaštvo je viševekovni kontinuitet i vladajuća ideologija. I „Velika Srbija“ je ustaški mit čija je svrha legalizacija genocida nad Srbima.

A Srbi se drogiraju iluzijama, pa čim jedna prsne, zamene je drugom. Jugoslavija, bratstvo-jedinstvo, sada dobrosusedski odnosi i bezalternativna EU.

- Ja ne znam šta Hrvati još treba da urade Srbima da bi Srbi došli sebi? Genocid očigledno nije bio dovoljan. A ako mislite da su se tim genocidom i etničkim čišćenjem namirili hrvatski apetiti, onda ste zaista, zaista neupućeni i neoprostivo naivni.

Ko je pravi patriota u Srbiji? Ima li ih među političarima?

- Ja sam čovek demokrata i liberal i uopšte neću da se bavim sastavljanjem takvog jednog spiska, kao komunisti svojevremeno „ko je pravi komunista“. Ima hiljadu načina da se ispolji patriotizam. Da ne baciš bocu ili još gore, šporet u reku, patriotski je čin. Da zasadiš i izneseš muškatlu na prozor. Kupiš đevrek prosjaku na ulici. Popraviš ogradu, prekrečiš grafit, skloniš ranjenu životinju s puta, zaradiš ocene na fakultetu, a ne da ih kupiš...

- Među političarima, pretpostavljam da na ove glavne misliš, nema patriota. Svi su korumpirani do srži, a to nikako ne može biti patriotizam. Najgore je što su svojim ponašanjem i korupcijom pristojnom svetu ogadili ideju patriotizma.

- Smatram takođe da je nemilosrdna kritika sopstvene zemlje i društva izraz vrhunskog patriotizma. A između hladnokrvne i žestoke kritike sopstvene zemlje i stavljanja u službu okupatora učestvovanjem u njegovoj propagadno ratnoj mašineriji, razlika je jasna i očigledna, iako saradnici okupatora žele da vas ubede da su laganje i služba okupatoru izrazi patriotizma, a vaš otpor tome izraz nedemokratičnosti i nacionalizma.

Znaju li Srbi svoju istoriju? Jesmo li je zaboravili?

- Za jedan mali narod koji je proizveo, a i preživeo toliko istorije, mi smo zapanjujuće neistorični. Toga sam postao svestan u Francuskoj. Francuzi su neverovatno istoričan narod i s toliko ljubavi i pažnje čuvaju i neguju svaki aspekt svoje istorije. Mene je posebno fascinirao način na koji neguju i čuvaju materijalne aspekte svoje istorije, to jest istorijske artefakte.

- Ovde se po arhivama čuvaju jelovnici francuskih Lujeva od pre nekoliko vekova, imaju nacionalnu arhivu, odnosno depo, za francuski nakit, kostim, nameštaj čak, o bibliotekama koje čuvaju i takve stvari kao što je prepiska Marije Antoanete sa svojim ljubavnikom ili krštenica Napoleonovih sestara da i ne govorim. Dakle, postoji jasno izražena, definisana i ispoljena volja države da neguje svoju istoriju i kulturu i prezentuje je svojim građanima.

- Znate, nije nimalo slučajno što su Nemci u vagonima razvlačili srpsku arhivu i bombardovali Narodnu biblioteku sa svim onim starim rukopisnim knjigama. Niti što su komunisti razvukli umetničku zbirku kneza Pavla i dozvolili Hrvatima da nakon rata zadrže sve što su popljačkali po srpskim manastirima. Niti što se srpske srednjevekovne iskopine prekrštavaju u slovenske.

- Kod nas je na delu temeljno brisanje materijalnih dokaza srpske istorije. Jer tako je posle lakše najpre krasti je, kao što to čine Hrvati i muslimani ili jednostavno je poricati kao „srpsku sklonost mitomaniji“. Strašno je što mi do danas današnjeg nismo ponovo sagradili tu Narodnu biblioteku, onakva kakva je bila, makar u njoj više i ne bilo tih rukopisa, samo zbog poruke i njima, a i nama samima da neće uspeti da nam satru istoriju.

- Na tom mestu, u centru Beograda još uvek zjapi rupa. Poljaci su iz temelja rekonstruisali čitav centar Varšave koja je, kao što znate, bila sravnjena sa zemljom. Poljaci zato ne mogu da propadnu, setite se samo kako je i koliko dugo ta zemlja bila cepana i deljena. Strašno je što mi dve decenije nemamo Narodni muzej, jer se to kod nas vidi kao trošak za koji mi sada nemamo, a ne kao ulaganje ne u srpsku budućnost, već srpski opstanak. Ovde rastu čitave generacije koje nemaju predstavu da istorija srpske umetnosti postoji.

- Ja francusku istoriju poznajem bolje od ogromne većine prosečnih Francuza. I to nije preterano čudno jer mene istorija zanima. Niko ne očekuje da svako zna da hronološki poređa sve vladare i bitke ili ne znam ni ja šta. Imam prijatelje inženjere i lekare koje istorija ne zanima i potonu u dosadu čim se jedna takva tema pokrene. Ne radi se uopšte o tome da svi budu istoričari. Radi se o tome da budemo istorični, da imamo svest o tome da smo neko i nešto, i da iz te svesti crpimo i snagu i nadahnuće i nadu i ponos i ambiciju. Istoričnost i svest o sebi su ogromna brana nastojanjima da vas porobe.

- Toga je odlično svestan i okupator zbog čega mu i jeste stalo da kroz programe stipendija, seminara, master i doktorskih studija, ovde plasira svoj politički narativ. U poslednjih par decenija u svetu je objavljeno gomila knjiga „uglednih“ istoričara koji se bave istorijom Kosova, Bosne, tako parcijalno, kao da su to oduvek bili nekakvi državni entiteti za sebe ili u kojima se minimizira ili čak negira hrvatski genocid nad Srbima, Srbija optužuje za Prvi svetski rat... Njihov cilj je deligitimizacija srpskih nacionalnih i istorijskih prava i legitimizacija američke imperijalističke politike.

- Onda takav profesorski kadar, s preciznim i ciljanim ideološkim narativom, školuje naše buduće istoričare. Uz to se pošteni, intelektualno pošteni, jer za srpski narativ dovoljno je i to, mi nemamo istoriju koja mora da se pere, kao Hrvati na primer, marginalizuju i šikaniraju. Daću vam primer za oba – Dubravka Stojanović i Miloš Ković.

Ko spada u lažnu intelektualnu elitu u Srbiji koji ste pominali nekoliko puta? Nabrojate nam neka imena...

- Negde sam već napisao da je Srbija danas ogledalo svoje intelektualno-kulturno-političke elite. Ona je odraz svojih intelektualaca koji poput Marića produciraju „Parove“ i menjaju Karađorđevu zvezdu za ploču Rolingstounsa. Za mene je pravi fenomen, imajući u vidu kakva joj je elita, da Srbija nije u mnogo gorem stanju. Sveprisutna je, u medijima, intitucijama, kulturi...

- Elita koja prezire sopstveni narod i boluje od jezivog kompleksa inferiornosti u odnosu na Zapad i tako iskompleksirana želi da im se dopadne i to čini tako što se stavljaju u podaničku službu njihovim političkim interesima. Jeziva beda duha. Ima tu raznih fela, neko radi za novac, neko je prosto glup, neko je psihički sjeban, pa mu je okinuo samomrzeći sindrom kakav je tridesetih godina prošlog veka zabeležen i kod pojedinih Jevreja koji su intelektualno pravdali antisemitizam.

- Imena? Pa evo, pomenuta Dubravka Stojanović, Biljana Srbljanović kojoj je Republika Srpska genocidna tvorevina (jeste, ali na način na koji je to i Izrael nastao nakon Holokausta; tako je i Republika Srpska nastala iz potrebe da se spreči novi genocid nad Srbima, nakon onog hrvatsko-muslimanskog iz Drugog svetskog rata, ali ona nije mislila na to), Teofil Pančić koji govori o ćirilizaciji kao da je u pitanju epidemija kuge, Borka Pavićević čiji se centar zove „za kulturnu dekontaminaciju“, jer je srpska kultura valjda radioaktivna, sva ta ekipa koja drži seminare na kojima raspravlja o tome čiji je srpski jezik, više od polovine srpske političke elite - Vesna Pešić, Čedomir Jovanović, Boris Tadić...

- Petar Luković, Branislav Jelić (nekadašnji direktor E-novina), ceo NUNS, Nedim Sejdinović koji besramno i ležerno otvoreno ideološki baštini tradiciju bosanske SS handžar divizije, Filip David, Dinko Gruhonjić, Svetislav Basara, Latinka Perović, Ivan Medenica (FDU), Tijana Spasić (direktor kulturnog centra „Grad“), Ivana Matijević (urednica „kulture“ u „Danasu“), Vesna Danilović (Kulturni centar Beograd), Olivera Stošić Rakić (urednica tribinskog programa KC Beograd), Goran Marković sa svojim celuloidnim smećem, Srđan Spasojević, i on sa svojim smećem, Nenad Čanak koji je prvorazredni ustaša, sva ta NVO deep state armada – Žene u crnom, Fond za humanitarno pravo, Helsinški odbor i drugi, čija bi propaganda zaprepastila i Gebelsa i koja bi morala biti potpuno demontirana...

- Evo, da završim s jednim istinski retkim primerkom autofašiste, Sretenom Ugričićem, koji je svojevremeno bio direktor Narodne biblioteke Srbije. Nigde na svetu direktor prvorazredne nacionalne institucije ne bi mogao da bude jedan takav antipatriota, sem u Srbiji. To je lik koji je pre par godina objavio roman „Neznanom junaku“, u kom se radi o Srbiji 2014. godine kojom vlada nekakav nacionalistički direktor.

- Knjiga je, naravno, na latinici, a ćirilica kao zaostalo i nacionalističko pismo korišćena je da označi ono što je loše, glupo i primitivno. Tako ju je čitalac mogao naći samo u ovim rečima – diktator, Putin i Srbija. Koji je to stepen psihopatologije? To je čovek koji je bio direktor Narodne biblioteke Srbije. Izjavljivao je i stvari kao što je „prezrenje naroda je najviša forma rodoljublja“.

Starlete su zavladale javnim životom Srbije. Kako gledate na taj fenomen?

- Neka sveopšta retardacija je globalni fenomen (pošast Kardašijan i njeni derivati). Ne iznenađuje me mnogo taj fenomen u Srbiji. Reč je, zapravo, o kulturnoj politici naše Vlade, koja je jedan sveopšti kupleraj i vašarište i svoj kulturni nivo projektuje u javni prostor. Počeli su čak da ih postavljaju i na diplomatske pozicije, nedavno je jedna takva postala savetnica u srpskoj ambasadi u Švedskoj.

Jesu li ateisti u Srbiji satanizovani?

- Pa čujte, nisu baš najomiljeniji likovi u društvu, što pokazuju i rezultati raznih istraživanja. Srbi su teško istraumiran narod i njihov prvi instikt je da u nekome ko svoj ateizam ne krije vide ne racionalnu osobu koja se zalaže za doslednu sekularnost društva, već nekoga ko želi da uništava srpsku tradiciju. Ali satanizovanje je stvarno prejaka reč.

- Imate niz zemalja, muslimanskih, gde je ateizam kažnjiv smrću, čak je i ispovedanje drugih religija kažnjivo smrću, zatim niz zemalja gde se za to ide na robiju, pa niz zemalja u kojima možda ne postoji zakonska sankcija, ali je društveni pritisak toliko jak da je ateizam tabu, tako da u odnosu na sve to srpski ateisti i te kako imaju fin prostor za svoje delovanje, pitanje je samo kako ga koriste.

Upozorili ste na govor mržnje prema Srbima koje je izneo jedan francuski radio voditelj. Sa kakvim sve predrasudama o Srbima se susrećete u Francuskoj?

- Ta nazovi šala koju je voditelj izgovorio u programu, a ponoviću je ovde_ „Razgovor sa Srbinom smanjuje vam izglede za životni vek na 15 minuta“ (drugim rečima, Srbi su ubice), ilustruje koliko je banalno postalo verbalno zlostavljati Srbe. Zašto je to rekao o Srbima, kakva to loša iskustva Francuzi imaju sa Srbima? Na stranu to što tako nešto nikad ne bi smeo da izgovori, iako bi bilo tačno, za muslimane u Francuskoj, koji su počeli da im upadaju i u crkve da kolju sveštenike.

- To verbalno nasilje, jer to je upravo to, oblik nasilja, posledica je višedecenijske histerične antisrpske kampanje. Ne radi se samo ni o verbalnom nasilju, već i o pažljivom cenzurisanju svega gde bi Srbi mogli biti pomenuti u pozitivnom svetlu. ARTE kanal je nedavno emitovao dokumentarac o raspadu Otomanske carevine, srpski ustanci, odnosno nacionalne revolucije, nisu ni pomenuti, pomenuti su samo Grci. A Srbi su započeli urušavanje Otomanske carevine na Balkanu.

- U svakodnevnom životu i u susretu s običnim ljudima, međutim, ne mogu da kažem da nailazim na predrasude. Ponekad mi neko odmeri međunožje kad kažem da sam Srbin, ali to ne uzimam za zlo.

Šta je teže, biti gej ili Srbin?

- Još sam i bezbožan. Sve neudobni identiteti, ali jedino iz pozicije neudobnosti može čovek i da se razvija. Biti gej je izuzetno traumatična stvar za adolescenta i mladog čoveka, a za neke, na žalost, to ostaje i do kraja života. Poznajem mnogo neautovanih gejeva koji žive živote potpune psihičke bede. Ljudi koji iz straha bespovratno upropaste sopstvene živote. Jednom kad sam integrisao to ko sam, ponovo sam se rodio. Sad sve i da mogu da nekim čudom trajno izmenim tu činjenicu i svojstvo, ne bih. Volim sebe, volim ko sam, volim svoj život, a da budem iskren, imam i utisak da mi moja seksualna orijentacija daje neku supermoć u vidu posebne vrste senzibiliteta.

- Gotovo sam siguran da nikad ne bih bio ovako političan da nisam Srbin. Nikad nisam zamišljao da se bavim ovim čime se danas bavim, sebe sam uvek video kao nekoga ko se bavi istorijom umetnosti i dilovanjem umetnosti, a u slobodno vreme piše. Osvešćivanje srpstva me je trajno promenilo u smislu da sam postao angažovano političan, a ta političnost izvire iz duboko humanističkih poriva. Istina je da mi se u početku dešavalo da razmišljam: "E, jebi ga, što baš ja“ ili „sigurno ima i pametnijih stvari kojima bih mogao da se posvetim“, ali nisam uspeo u sebi da ugušim glas koji mi je govorio da činim ono što osećam da je pravedno.

- Danas svoje srpstvo doživljam kao nekakvu nasleđenu titulu koju svojim delovanjem moram da opravdam i to me tera da se trudim da u svemu budem bolji. Izazovno je i postavljena prečka je verovatno nedostižna, jer nasledio sam je od istinskih divova. Takođe, osećam da sam dužan da opravdam žrtvu tih nebrojenih anonimnih junaka koji su se žrtvovali za moju slobodu. Ja je zaista ne uzimam zdravo za gotovo i sad kad je napadnuta jedino što osećam da je ispravno da činim je da je branim.

- Reći ću na kraju nešto krajnje politički nekorektno. Zamišljam da je teško biti Bošnjak, recimo. Ili Crnogorac (Milogorac). Zamisli taj život u kome si zamorče nekog društvenog inžinjera i vašingtonske laboratorije, a koji ti neprestano sjebava mozak i tera te da živiš u začaranom krugu afirmacije kroz negativnost – neprestano određivanje ne u odnosu na neku pozitivnu kulturnuistorijsku vertikalu već kroz konstantnu negaciju tuđe.

- Kakva stvaralačka snaga iz toga može da proistekne? Nikakva, jer su psihičke sile i životna energija zaglibljene kao u živom blatu. To su identiteti osuđeni na to da se u životu održavaju laganjem, krađom, mržnjom, vampirskim sisanjem tuđe krvi. Svaki dan hvatati pčele po sopstvenoj glavi i pokušavati organizovati ih u nekakv smisleni poredak, na šta je prinuđen jedan Bošnjak, e, to je teško.

Kako vam izgleda srpska politička scena? Ima li neke političke pojave koja iz vaše perspektive zaslužuje da bude pohvaljena?

- Kao drumski kupleraj. Nema.

Ko vas od srpskih političara izrazito nervira, a s kim biste popili kafu?

- Svi do jednog koji su na političkoj sceni od 1990. godine. Iz prikrajka simpatišem tri politički angažovane mlade žene i evo sad dok odgovaram na ovo pitanje pada mi na pamet nešto što sam nedavno video na izložbi posvećenoj bugarskoj okupaciji Srbije u Prvom svetskom ratu. U jednom bugarskom raspisu od 29. maja 1916. piše sledeće: „Srpkinje su živi centar srpskog duha i one su najaktivniji agenti tajne srpske organizacije. Istrebljenje srbizma predstavlja u stvari istrebljenje srpskih žena, koje su najmoćniji faktor srbizma“.

To su Milica Đurđević, s kojom sam već imao čast da pijem kafu, Jelena Vukoičić i Jelena Jelisavčić. Uzgred, sve tri su izuzetno lepe. Domovina se brani i lepotom. Da budem politički nekorektan još jednom, kad postaviš njih tri naspram tri prvoborkinje antisrbizma, Kandić, Milić i Zajović, prosto ne možeš da ne vizuelizuješ iskonsku borbu dobra i zla u Diznijevim estetskim tradicijama.

-Kakvo je vaše mišljenje o onom što se dešavalo u Americi pre nekoliko dana u Šarlotsvilu, gde su se sukobili antifašisti i pripadnici esktremne desnice? Donald tramp okrivljuje i jedne i druge. Kako vi gledate na to?

- Americi su njeni ekstremni desničari, da elegantno izbegnemo izraz koji više gađa suštinu, nacisti, loši, ali su joj tuđi dobri i nema problem da s njima sarađuje, naoružava ih i finansira, kako bi preko njih ostvarila svoj politički interes. Daću vam primer Hrvatske i Ukrajine. Hrvatski rezim je nacistički po svim parametrima, to je jedna kompletno vaspostavljena naci država nakon Drugog svetskog rata, a SAD su ih vojno i diplomatski pomagale u njihovom zaokruživanju genocida nad Srbima. Svežiji primer je Ukrajina, gde su SAD finansirale i naoružavale ukrajinske naciste preko kojih su želeli i uspeli da izvedu promenu režima. Tako isto su im i neki muslimani dobri, tj. umereni, bez obzira na to što ljudima odrubljuju glave i žive ih pale, a drugi su im loši tj. radikalni, i protiv njih se šatro bore u ime američkih vrednosti i ljudskih prava. Besmisleno je komentarisati te govnarije, eto tako vudim Šarlotsvil.

- Sem toga, levičari su nedavno spalili pola kampusa, tukli ljude motkama na ulici i razbijali stakla na radnjama da spreče jednu tribinu. Da spreče jednu tribinu na kojoj su bili slobodni da dođu i suprostave svoje argumente. Moj omiljeni moderan izraz za nacoša je progresivni levičar.

Šta uopšte mislite o Trampu, njegovoj političkoj pojavi i potezima?

- Nemam nikakvo mišljenje o Trampu, niti o njegovim izjavama. Nema potrebe imati ga, u SAD, kao i u Srbiji postoji deep state vlada, malo šta Tramp može da odluči sam, o čemu svedočimo neprestano.

- Njegovi potezi su potezi imperije koja gubi svoju neprikosnovenu imperijalnu poziciju... To se, naravno, neće desiti preko noći, trajaće to jako dugo, ali će SAD vremenom biti sve agresivnije i bezobzirnije, a imajući u vidu trenutnu situaciju, to je zaista da se čovek zabrine. Ljudska beda kojoj su uzrok širom planete je ništa u odnosu na ono što tek sledi.

Da li ste nekad čitali Breitbart, sajt na kome su pisali ljudi poput Stiva Benjona, doskorašnjeg Trampovog savetnika ili Majla Janopulosa, još jednog gej desničara?

- Onoliko koliko ja pratim, da se ogradim, Janopulos je meni jedan autentičan liberal.

(A. K. / S. M. S.)