KLEČALA SAM ISPRED SPOMENIKA POBIJENIM SRBIMA: U Srebrenici je bilo 30.000 ljudi, a ovde SAMO MOJ KOLEGA I JA! (FOTO)

O Srebrenici je juče pričao ceo svet. Reklo bi se da se cela Evropa sjatila u Memorijalni centar u Potočarima.

NOVINARKA ESPRESA KLEKNULA PRED GROBOVIMA SREBRENICE: Došla sam ovde da oplačem dan kad su ubijene duše dva naroda (FOTO)

Na komemoraciji žrtvama koje su stradale u ovom ratnom zločinu, šuškalo se, bilo je više od 30.000 ljudi s hiljadama automobila, stotinama turističkih autobusa, isto toliko vozila pod pratnjom, kao i zvaničnika.

Svedoci smo toga da se ovom mestu nije moglo prići satima ni s jedne strane. Svesni toga da ćemo naići na osudu, ipak sam u svoje lično ime i ime kolega iz portala Espreso kleknula ispred grobova muslimana koje su ubijali Srbi.

Svesna toga da ćemo naići na osudu. Svesna toga da će "patriJote" vređati. I to tzv. patriote slične onima koji su dozvolili da se ovako nešto dogodi - oni koji su najveći neprijatelji srpskog naroda.

U grlu mi je stajala knedla. Dok sam koračala kroz grobove stradalih, kroz više od 8.000 mermernih belih spomenika, kugla je ostala zaglavljena u stomaku. Lice mi je pobelelo, osetila sam se zaista iskreno loše. Loše - jer smo govna. Svi mi zajedno ovde na Balkanu.

Zaista. I u tome me niko ne može demantovati. Ološ je uvek težio ka tome da istrebi sve one koji nisu poput njih. Izašla sam s tog groba uništena. Duševno, emotivno, psihički. Patila sam zbog svakog ubijenog čoveka. Na mom putovanju jedan Bošnjak mi je rekao:

- Milo moje dete, ovo nije trebalo da se dogodi. Kad bismo sad presekli moju i tvoju venu, potekla bi ista krv. Nema mesta mržnji, a greške onih kojima se ovaj zločin isplatio - nek' im je na čast.

E, zato je bolelo.

I nastavila sam dalje. Dalje, do svog najvećeg kraha.

Dok smo iz Potočara odlazili zajedno s rekom vozila videli smo da se ruta našeg puta razlikuje od njihovog. Posle odavanja počasti stradalima produžili smo ka selu Kravice, do spomenika stradalim Srbima koje su brutalno pobili muslimani.

Kad smo skrenuli s puta koji vodi od Srebrenice ka Zvorniku i parkirali se ispred spomenika, shvatila sam da smo tamo - samo mi.

Ispred spomenika našim žrtvama, na mestu na kojem su muslimanske snage iz Srebrenice priredile krvavi pir ubivši 49 Srba u mestu Kravica, nije bilo ni kučeta koje bi tu potražilo spas od sunca, a kamoli čoveka. Cveće, davno tu ostavljeno, već je uvelo i požutelo od žege.

Tad sam se slomila. Srpskih žrtava koje su na najbrutalniji način stradale gotovo niko se ne seća. Usamljeno sam stajala pred krstom koji je podignut kao simbol njihovog stradanja.

Na leđima cele nacije - veliki krst srama - zbog Srebrenice. A ovaj krst, srpske žrtve, hiljade i hiljade njih? O njima ne govore svetski predsednici, ministri, premijeri. O srpskim žrtvama nema ko da priča. Ceo narod je, zbog bednika koji su napravili zločin, i opravdavali ga, proglašen krivim.

Naravno, kleknuti i na par trenutaka žaliti za dušama tih nevinih ljudi bio je uslovni refleks u tom trenutku. Ako sam mogla njihovima, mogu i našima.

Setila sam se svih priča o stradalim Srbima. Na pomen Srebrenice u Srbiji, u svakom razgovoru koji se vodio o njoj neizostavne su bile rečenice:

- Oni su nas prvi ubijali.

- Znaš li koliko Srba je ubijeno pre toga?

Znam.

I te kako.

I boli još više, priznajem, jer su naši.

Moji.

Sećam se priča o Srbima stradalima tamo. Sećam se priče zbog koje mi suza kreće kad god je se setim, iako se ona dogodila još dok sam bila u pelenama.

De fakto je da se tad mrzelo sve što je srpsko. Moje, vaše, naše.

Naše dete. Naš Slobodan Stojanović, 11-godišnji dečak čije su telo baš oni izmasakrirali. Leš ovog deteta, koji se u selo vratio po svog psa, kad su bežali od koljaća Nasera Orića nađen je sa šest izbijenih zuba, s razrezanim trbuhom u obliku krsta i ruku koje više nisu bile tu - jer su do lakata odsečene.

Da, sećam se, svi vi dušebrižnici i lažne patriote koji ste me osudili što sam kleknula pred muslimanskim žrtvama u Srebrenici. Kleknula sam i u Kravicama jer sam se setila najmlađe Orićeve žrtve Vladimira Gajića, koji je imao samo četiri godine kad je brutalno ubijen.

Klečala sam. Patila i mrzela u isto vreme.

Sve sam vas mrzela. Neobuzdano i jako. I Srbe, i Hrvate, i Bošnjake, one među vama koji huškaju, koji pitaju "zašto klečiš PRED NJIHOVIMA". Ali ne narod. Ne napaćeni narod koji je ginuo na pravdi Boga, već vas koljače i i izdajnike koji ste huškali i svojom zlobom nas ubijali. "Zavadi, pa vladaj", na tome ste, govna izdajnička, doktorirali.

Mrzim i taj prokleti Božić 1993. Proklinjem Orićeve koljače i njega samog. Patila sam zbog ljudske zlobe, koja je ubila hiljade nedužnih. I živo se sećam pesme koju je napisao jedan od Orićevih koljača zbog kojeg one druge Srbin barem jednom nije mrzeo.

"Ej ko na Božić u Kravicu dođe, Naser Orić - nije Karađorđe.

A kad vidješe sa svih strana puca, stadoše im u grudima srca.

Ostaviše i Božić i Slavu, samo živu da izvuku glavu.

Ej ostaviše i Isusa sama, da ga oni pogaze nogama.

A na stolu torte i kolači, neka jede ko je bio jači.

Džabe što su i tehniku imali, opet im se Kravica zapali.

Naser svojim borcima govori: vi slavite dok Kravica gori.

Nema više gnijezda dušmanskoga baš na Božić ogrijala Boga.

Mjesto popa što sveti vodicu, došetao Naser u Kravicu.

Ej šta je ovo Naser borce pita: "Nemam kome Božić da čestitam!"

Hajmo kući braćo Muslimani, mi smo ovdje došli nepozvani..."

Sećam se.

Vidite?

Sećam se.

I patim.

Zbog srpskih žrtava, zbog stradalih muslimana. Zbog dece koja su ostala siročići, njih stotinu, baš u ovom mestu. Patim zbog silovanih žena, preklanih muškaraca. Mladi, starih.

Činjenica je samo jedna, a to je bio naš cilj posete grobnicama stradalim muslimanima i Srbima.

Potoci krvi prolivali su se i s leve i s desne strane Drine.

To nikad nije smelo da se dogodi.

I ne smemo da dozvolimo da se ponovi.

Nikad.

P. S.

Zaista, svi smo ista krv. I zaista, dok smo lutali po brdima mislila sam da će nas neko od meštana zaklati kad vidi beogradske registarske tablice. A nije. Svi su nas ugostili.

Primili kao najrođenije.

Pokazali su besmisao tog rata i pokazali da narod za zločine s obe strane nije ni najmanje kriv. Zato ćemo narednih dana objaviti i treći deo naše priče. U selu nadomak Srebrenice druže se Bošnjaci, Srbi, Albanci. A besmisao krvavog pira s obe strane Drine... O njemu ćete tek čitati.