NOVINARKA ESPRESA KLEKNULA PRED GROBOVIMA SREBRENICE: Došla sam ovde da oplačem dan kad su ubijene duše dva naroda (FOTO)

Danas, u svoje lično ime, i u ime mojih kolega na portalu Espreso iz Srbije, klečim ovde u Potočarima, ispred grobova ubijenih u Srebrenici.

Odavno želim to uradim, a, eto, prošle su 22 godine od Užasa.

Za Srebrenicu sam čula 6-7 godina posle Srebrenice. Šaptalo se, sećam se, o tome, govorilo se tiho, beščujno.

Većina nas nije čula taj strašni šapat. Jesmo li želeli da ga čujemo? Jesmo li mogli, u dobu Urlanja, neočetnikovanja, besnog "patriotizma"?

Vremenom, postalo je poznato, javna tajna, slutnja o kojoj se ćuti, da se NEŠTO desilo u Srebrenici.

Mi u Srbiji dugo nismo znali šta.

KLEČALA SAM ISPRED SPOMENIKA POBIJENIM SRBIMA: U Srebrenici je bilo 30.000 ljudi, a ovde SAMO MOJ KOLEGA I JA! (FOTO)

A onda - počelo je gromoglasno da se priča o Srebrenici. Najglasniji su, naravno, bili oni koji su urlanjem i huškanjem i doveli do Srebrenice i hiljada ubijenih muslimana. I do hiljada ubijenih Srba. I do hiljada ubijenih Hrvata.

Isti oni koji su se posle obogatili na tom huškanju. Isti oni koji su iz Beograda urlikali i govorili o "patriotizmu". Pogled nalevo, Pogledi nadesno, pređi Drinu punu krvi. U lajanju da budeš prvi.

Danas su mnogi od njih ugledni liberalni intelektualci, ne više desnih Pogleda, nego nekih evropskih. Kako, ne znam, ali tako je. No, da se vratimo temi.

ALEKSANDAR DVOLIKI: Govori o pomirenju i ljudskim pravima, a njegovi tabloidi promovišu MRŽNJU, FAŠIZAM I RAT!

- Tamo se ništa nije desilo. Lažu - pričali su jedni.

- Oni su nas prvi ubijali. Znaš li koliko Srba je ubijeno pre toga? Da nismo mi njih, oni bi nas - govorili su drugi.

- Krivi su Holanđani. Preuveličan je broj ubijenih. Rat je. Normalno je da se ubija - upozoravali su treći.

Kako sam slušala ovo, počelo je da mi biva jasno šta se tamo desilo. Dubina straha i ljudske bede koja tera ljude da izgovaraju ove reči može biti izazvana samo nečim strašnim. Epohalno strašnim.

Tad sam negde i zauzela stav s kojim i danas živim. Oni koji su počinili Srebrenicu, oni koji su je izazvali svojim pisanjem i govorenjem, svi oni koji su je posle toga negirali i relativizovali, najveći su antisrbi. Najveći izdajnici srpskog naroda u njegovoj istoriji. Rame uz rame s Nedićem, Ljotićem i ostalim ološem koji je pomagao Neizrecivom da industrijski istrebi Jevreje, Rome, komuniste, homoseksualce.

Tad sam negde razvila neobuzdanu mržnju i prezir prema njima. I Hrvatima, da ne bude zabune, i Bošnjacima, onima koji su na svojim stranama huškali i ubijali. Pored toga što su krivi za smrt stotina hiljada, devedesetih, krivi su i za duhovnu smrt svih naših naroda, krivi su za šund u kojem živimo, za bedu, za nerođenu decu, za smrti svih naših snova.

Za sve su mi oni krivi, i užasno ih mrzim i prezirem.

Sećam se jednog razgovora, prilično živo, u kojem mi je objašnjeno sve o Srebrenici, kao nikad pre ili posle.

- Znaš... Čudan je taj narod tamo... Ti muslimani... Kad ih zagledaš... Njihova lica... Svi su nekako isti. Čudni su, kapiraš... Nekako nemaju ljudski pogled... To i muslimani ostali kažu... Majke mi - govorio mi je moj sagovornik.

Dehumanizovati žrtvu. Okriviti žrtvu. Tipična reakcija na zločin. Opravdati sebe. Umiriti sopstvenu savest.

"Hej. Ali onaj u koga sam pucao nije ni bio potpuno čovek. Te njegove oči... Ma ima nešto Neljudsko u njima. Nešto... Nešto demonsko."

Sećam se, kad sam bila mala, da smo u mom naselju šarenim kredama iscrtavali pločnik ispred spomenika. Svakog dana, kad je sunce.

Nije bilo pikavaca. Niko nije pljuvao po ulici.

Te šarene krede su mi uvek u sećanju kad pomislim na vreme pre ovog bespotrebnog sranja od rata 90-tih. Mislim o njima, a maštam o slobodi, o ljubavi.

Poželim sad, dok klečim ovde ispred ovih grobova, da mogu da izvadim tu kredu, crvenu, zelenu, i da išaram ove bele nadgrobne ploče ispred mene, da nacrtam cvet na svakoj, ili petokraku, ili nešto treće, pa da ovi grobovi nekako nestanu. Da se sve opet vrati kako je bilo.

Ali ne mogu.

Mrtvi se ne mogu vratiti, ono vreme se ne može vratiti. Ništa se ne može vratiti. Jedino što možemo je da gledamo u budućnost i da svoju decu učimo tako rigidno i snažno, da se ono što smo mi dozvolili da se dogodi, puštajući primitivce da vode države, više nikad ne ponovi.

Možemo li to?

Ne znam.

Znam samo da smo od Srebrenice svi u govnima.

Znam da je to bio dan kad su ubijene duše dva naroda, jednog levo, a jednog desno od Drine.

A za vas, koji ćete sad da urliknete: "Što nisi pisala o srpskim žrtvama, bedo", imam jednostavan odgovor. Pisala sam. Sve žrtve bezumlja su mi iste. Onaj ustaša koji je klao Srbe u Jasenovcu i bacao u jame, to mi je isti onaj Srbin koji je ubio muslimana u Srebrenici, isti onaj musliman koji je ubio Vladimira Gajića u Kravici. To si ti, koji na dan sećanja na Srebrenicu, pita "što nisi pisao o srpskim žrtvama". Jer ja znam šta znači to tvoje pitanje, i kuda vodi. Znam dobro.

Znam dobro i šta znače naslovi u srpskim tabloidima koji počinju sa "Ustaše", "Balije" i "Šiptari". Znam i kuda vode.

Ovog puta, nećemo im to dozvoliti.

Nećemo vam to dozvoliti.

P. S.

Za sve one koji će tražiti dlaku u jajetu, ekipa Espresa posetila je i srpska sela i grobove u okolini Srebrenice.

Evo reportaže s tog mesta, gde je naša novinarka takođe kleknula i pomolila se za srpske žrtve.