ŽENA PADA U STANJE TRANSA, A OKO NJE SE FORMIRA KOLO! Ovo je najneobičniji običaj na Balkanu! Naježiće vas i zašto

Duboko u istočnoj Srbiji postoji selo za koje je vezan jedan od najneobičnijih narodnih običaja na Balkanu. Žene su na praznik Duhova padale u neobjašnjiv trans, oko njih su igrali mladići i devojke sa noževima, svećama i lekovitim biljem, a prema verovanju meštana, "padalice" su u tim trenucima mogle da stupe u vezu sa svetom mrtvih.

Ono što je nekada bilo deo života sela Duboka kod Kučeva danas je gotovo nestalo iz svakodnevice, ali je preživelo kao fascinantan deo kulturnog nasleđa Srbije.

Priča o Dubočkim kraljicama teško može da se razdvoji na istoriju, legendu i verovanje. Sve tri stvari ovde žive zajedno.

Selo Duboka nalazi se u opštini Kučevo, u delu Srbije u kojem se vekovima prepliću srpska i vlaška kultura. Upravo tu je zabeležen fenomen rusalja ili "padalica", žena koje su na Duhove, odnosno Svetu Trojicu, padale u posebno stanje zanosa.

Koliko je običaj star, teško je pouzdano utvrditi. Odavno se dokumentuje i istražuje, a još 70-tih godina je RTS radio dokumentarne emisije o ovom fenomenu.

Rusaljski ritual pažnju stručnjaka i ljubitelja folklora privlači već gotovo vek i po, dok se Duboka smatra centrom ovog fenomena. A onda počinje deo priče u kojem istorija ustupa mesto legendi.

Kletva dve kraljice

Postoji nekoliko verzija predanja o nastanku Dubočkih kraljica.

Prema jednoj od njih, dve grupe kraljica srele su se kod Dubočke pećine. Nijedna nije želela da ustupi put drugoj, došlo je do sukoba, a kraljice i njihove svite su stradale.

Druga, još živopisnija legenda, govori o dve kraljice, Planinki i Zlatinki.

Obe su se, prema predanju, zaljubile u istog mladića i zbog njega zaratile. Planinkina vojska je pobedila, ali je jedna od preživelih Zlatinkinih ratnica uspela da pogodi Planinku strelom.

Umiruća kraljica tada je, prema legendi, izgovorila kletvu da će, kao što su one pale, ubuduće padati i žene ovog kraja.

Naravno, legenda nije istorijski dokaz nastanka rituala. Ali je generacijama predstavljala način na koji su ljudi objašnjavali ono što su gledali svojim očima - žene su zaista padale.

Kada rusalja padne, počinje kolo

Na praznik Duhova stanovnici su se okupljali na obrednom mestu, a centralnu ulogu imala je rusalja - žena koja bi pala u stanje transa.

Prema narodnom verovanju, ona tada više nije pripadala potpuno svetu živih. Verovalo se da može da komunicira sa mrtvima, prenosi njihove poruke, a pojedinim rusalkama pripisivana je i sposobnost predviđanja događaja.

Ono što bi usledilo verovatno je najimpresivniji deo čitavog običaja.

Oko žene koja leži na zemlji formiralo bi se kolo.

Tri mladića - "kralja", i tri devojke - "kraljice", igrali bi oko nje uz posebnu muziku. U obrednim radnjama koristili su noževe, sveće, beli luk, pelin i belu radu. Svaki od tih predmeta imao je svoju simboliku.

Njihova uloga bila je da rusalju zaštite od zlih sila i, na kraju rituala, pomognu joj da se vrati među žive.

Muzika koja je vodila nazad

Muzika ovde nije bila samo pratnja. Imala je jednu od ključnih uloga u čitavom ritualu.

Uz zvuke karabaša, odnosno gajdaša, i lautara, svirača na violini, izvođena je posebna, stara melodija uz koju se igralo oko rusalje.

Kolo bi se ponavljalo na više mesta, tradicionalno tri, pet ili devet puta.

Kada bi došao trenutak da se žena probudi, iznad nje su ukrštani noževi, korišćeni su beli luk, pelin i voda, a rusalja je odvođena do reke gde je umivana. Tek tada bi počinjao njen povratak.

Iz stanja u kojem, prema opisima meštana, nije reagovala na okolinu, postepeno bi dolazila sebi, ustajala i na kraju se priključivala kolu. Tako se simbolično vraćala među žive.

Šta se zapravo događalo tim ženama?

To je pitanje koje čitavom običaju i danas daje oreol misterije. Savremeni čovek će fenomen verovatno pokušati da objasni psihologijom, sugestijom, kolektivnim ponašanjem, verskim zanosom ili promenjenim stanjem svesti.

Ljudi koji su živeli sa ovim običajem imali su drugačije objašnjenje. Za njih granica između živih i mrtvih na određene dane nije bila tako čvrsta kao što je nama danas.

Upravo zato Dubočke kraljice ne treba posmatrati kao dokaz natprirodnog, ali ni svesti na puku "vlašku magiju". One su pre svega dragoceno svedočanstvo o tome kako je jedna zajednica razumela svet, bolest, smrt, prirodu i vezu sa precima. I upravo je to ono što ovaj običaj danas čini izuzetno vrednim.

Od seoskog rituala do Nacionalnog ansambla "Kolo"

Kako se način života menjao, nestajao je i ambijent u kojem je ritual mogao da postoji u svom izvornom obliku.

Prema sećanjima meštana koja su beležena, poslednji spontani slučajevi padanja rusalja vezuju se za period pre Drugog svetskog rata.

Ali običaj nije potpuno nestao, preselio se na scenu.

Priča o Dubočkim kraljicama pretočena je u jednu od upečatljivih koreografija Nacionalnog ansambla narodnih igara i pesama Srbije "Kolo". Koreografija "Dubočke kraljice" nastala je još 1985. godine.

Tako je obred koji je nekada pripadao jednom malom selu istočne Srbije dobio potpuno novi život.

Publika koja možda nikada nije čula za Duboku mogla je na velikoj sceni da vidi umetničku interpretaciju kraljeva, kraljica, rusalje i neobičnog kola koje se igra oko žene koja leži na zemlji.

Blago koje bi danas moglo da dovodi turiste

Upravo tu ova priča dobija i sasvim savremenu dimenziju. Turizam se sve manje svodi samo na pitanje šta neko mesto ima da pokaže, a sve više na pitanje koju priču može da ispriča. A malo sela u Srbiji ima priču poput Duboke.

Tu su Dubočka pećina, Homolje, vlaška kultura, legenda o dve kraljice, rusaljski ritual, muzika, tradicionalna igra i običaj dovoljno neobičan da je decenijama privlačio pažnju etnologa.

Sve su to elementi od kojih se danas širom Evrope stvaraju prepoznatljive turističke destinacije. Ne tako što se tradicija pretvara u jeftinu predstavu o "magiji", već tako što se autentično nasleđe tumači i predstavlja posetiocu.

Dobra turistička priča o Dubokoj mogla bi da poveže selo i pećinu, lokalne vodiče, etnološko nasleđe, vlašku muziku i gastronomiju, manifestacije u Kučevu i scensku interpretaciju Dubočkih kraljica.

Drugim rečima, ono što je nekada bio lokalni običaj moglo bi danas da bude jedan od najupečatljivijih kulturno-turističkih identiteta Homolja.

Misterija ne mora da bude rešena

Ovo je upravo možda najveća vrednost Dubočkih kraljica. Ne moramo danas da verujemo da je rusalja zaista razgovarala sa mrtvima da bismo razumeli koliko je fascinantno što je takvo verovanje vekovima postojalo.

Ne moramo da znamo da li su legendarne kraljice ikada postojale da bismo sačuvali legendu koju su generacije pričale. A ne moramo ni da vratimo stari ritual u život da bismo sačuvali muziku, igru i sećanje na njega.

Negde između Dubočke pećine, stare melodije i kola koje se zatvara oko rusalje ostala je priča jednog malog sela u Srbiji.

Priča dovoljno neobična da je preživela vreme u kojem je nastala, dovoljno snažna da stigne na scenu Nacionalnog ansambla "Kolo" i dovoljno misteriozna da i danas tera čoveka da se zapita šta se nekada, na Duhove, zaista događalo u Dubokoj.

(Espreso/telegraf/prenela PV)