Božidar je alas više od 20 godina, Dunav poznaje kao svoj džep: "Moj život je ovde"

Na severnom delu opštine Grocka, uz 24 kilometra dunavske obale, ribarenje za mnoge nije samo način da se zaradi, već život koji se godinama ravna prema vodi, vetru, godišnjem dobu i ribi koja nikada ne dolazi po unapred utvrđenom rasporedu.

Među najpoznatijim gročanskim alasima je Božidar Paunić Bandžoka, koji se ovim tradicionalnim zanatom bavi više od dve decenije i gotovo svakodnevno izlazi na Dunav, gde je naučio da nijedna sezona nije ista i da ono čega jedne godine ima u izobilju već sledeće može gotovo potpuno da izostane.

"Nekad se hvatalo više ribe"

Godine provedene na vodi naučile su ga da se stanje ribljeg fonda ne može posmatrati jednostavno, jer se brojnost pojedinih vrsta menja iz godine u godinu. Deverike i soma, kako je rekao u emisiji "Lov i ribolov", ima stalno, dok se kod drugih vrsta smenjuju dobre i loše godine, pa i sami ribari teško mogu unapred da procene šta će ih sačekati kada izađu na Dunav.

- Svaka godina je za sebe. Jedne godine, recimo, radi babuška, posle dve godine je nema. Ili jedne godine radi štuka, posle tri godine nema. Deverika ima stalno. Soma ima. Nekad se hvatalo više ribe, ali zavisi od godine. Recimo, prošle godine su pecaroši uhvatili više smuđa nego ribari. Ljudi su hvatali po 15, 20, 30 smuđa na dan. Najviše ima soma, mrena i smuđa, a šarana već slabije malo - priča Bandžoka za "Lov i ribolov".

Posebno se osvrće na soma, za kojeg kaže da ga je ranije bilo više, ali i na problem nedozvoljenog izlova strujom, za koji sada primećuje da je pod većom kontrolom. Najveći som koji je završio u njegovoj mreži težio je 32 kilograma, a Bandžoka objašnjava da veličina ulova zavisi i od mreže kojom se lovi.

Ribari najviše vole deveriku

Iako bi mnogi među dunavskim vrstama najpre pomenuli soma, smuđa ili šarana, Bandžoka kaže da alasi posebno cene deveriku, ribu koju ubraja među najbolje za prženje i koju, kako tvrdi, sami ribari veoma rado jedu.

- Deverika najviše raste tako do pet i po kilograma, šest. Ona spada u belu ribu, ali po meni je najkvalitetnija riba. Ubedljivo najslađa riba za prženje. Mi ribari najviše volimo da jedemo deveriku. Još kad dođe zima, ona tu ima kraste. Mužjaci imaju kraste, bude tanka, ispijena od hladne vode, i masna je. Tad je najslađa - objašnjava Bandžoka.

Za alas nije dovoljno samo poznavati mesta na kojima se riba kreće i imati dobru mrežu. Treba pratiti vetar, znati kada se na vodu može bezbedno izaći, ali i biti spreman da se mreža pravilno izvuče, jer snažan vetar može da je okrene i tako poništi čitav posao.

"Treba non-stop biti na vodi"

Bandžoka na Dunav izlazi kada vetar dozvoljava, ali iza jedne kratke rečenice da se „ide u ribu“ stoji posao koji ne poznaje ni leto ni zimu i koji traži svakodnevno prisustvo.

- Kad je vetar slab, radim. Kad je jači vetar, ne. Jer nije to što samo teranje mreže. Treba da se izvadi lepo mreža. Ako se mreža okrene, ispadne riba i nije to to. Treba non-stop biti na vodi i kad je mraz, i kad je sunce - non-stop na vodi - priča on.

Za čoveka koji je više od 20 godina vezan za reku, takav ritam odavno nije samo posao, već način života iz kojeg, kako kaže, više ne bi lako mogao da izađe.

- Ne treba mnogo čoveku da živi neki život, šta ja znam. Moj je sad više život to na Dunavu, šta ja znam. I navikao sam da živim tu - kaže Bandžoka.

Riba sa talandare i čorba sa otvorene vatre

Život uz Dunav, naročito tokom toplijih meseci, ne završava se kada se mreže izvuku iz vode - ne zaustavlja se samo na ribolovu. U kuće se, kako opisuju ljudi iz ovog kraja, često ulazi gotovo samo da bi se prespavalo, dok se ostatak dana provodi napolju, uz reku, društvo i hranu koja se priprema po starim alas­kim receptima.

Bandžoka i njegovi prijatelji ribu spremaju jednostavno, bez mnogo dodataka - na talandari, uz svinjsku mast, brašno, so i biber. Jedan od njegovih prijatelja kaže da je upravo od Bandžoke učio zanat i da se u ovom delu Podunavlja tradicionalno drže tog načina pripreme.

Uz ribu sa talandare nezaobilazna je i alaska čorba, koja se pravi od više vrsta ribe i dugo krčka u kotliću na otvorenoj vatri. Tako se na obali kod Grocke posao i druženje godinama prepliću, a ribarenje ostaje mnogo više od samog izlaska čamcem na vodu: ono podrazumeva poznavanje reke, strpljenje, prihvatanje da svaka godina donosi drugačiji ulov i život koji se, kako Bandžoka kaže, jednostavno navikne na Dunav.

Bonus video:

(Espreso/Lov i ribolov/D.S.)