"MAJKU TI JE**M, OVAKO SI TI MALJEM UBIJAO DECU U JASENOVCU": UDBA je satirala USTAŠE, žive ih hvatali, pa im...

Javnost je bila zgrožena nakon što je Marko Perković Tompson u julu prošle godine održao koncert, a simboli ustaša i veličanje njihovih nosilaca su ga obeležili.

Živote je u to zlo vreme izgubilo, kako tvrde mnogi naučnici, između 500.000 i 700.000 ljudi, a većina počinilaca zločina je kažnjena.

Evo kako su redom priču završili neki od najvećih ustaških krvoloka.

Krenimo od operacije UDBE pod nazivom Gvardijan

Operacija Gvardijan je bila akcija Udbe iz 1947. i 1948. kojom je razbijen pokušaj ustaške emigracije da izvode terorističke i diverzantske akcije i ujedine križarske formacije u ustanak protiv novih vlasti FNRJ. Akcija ubacivanja ustaša je pokrenuta uz saglasnost Ante PavelićaAnte Pavelić, iako se nakon njenog neuspeha od toga odgrađivao.

Akciju je vodio Božidar Kavran. Prva grupa je uhapšena na planini Papuk. UDBA je tada pokrenula operaciju „Gvardijan“ (ustašama u inostranstvu su slate lažne poruke kojima su namamljivani da dođu) tokom koje je na jugoslovensko-austrijskoj granici u narednih meseci uhapšeno ukupno 19 ustaških grupa, a operacija je završena hapšenjem Božidara Kavrana, glavnog organizatora ilegalnog ubacivanja ustaša.

Uhapšenim ustašama suđeno je tokom avgusta 1948. godine i većina ih je osuđena na smrt, a ostali na duže zatvorske kazne. U akciji je ubijeno ili uhapšeno 96 ustaša, među kojima i Ante Vrban i Ljubo Miloš.

Pozadina

Porazom NDH i povlačnjem njene vojske u Austriju u maju 1945. u Jugoslaviji su ostale grupice vojnika koji su izbegli zarobljavanje. Nazivali su se križarima i škriparima, a na njihovom čelu je bio Vjekoslav Luburić. Do 1946. antikomunistički nastrojeni Hrvati, uglavnom bivše ustaše ili visokorangirani domobrani za vreme postojanja NDH, su se uspeli povezati dovoljno da razmatraju podizanje ustanka u Hrvatskoj koju su sada kontrolisale nove komunističke vlasti.

Znali su za postojanje križara, ali nije bilo direktne veze između njih i emigranata. Ustaše u emigraciji su u Jugoslaviju ubacivali svoje ljude da ih izveste o stanju u zemlji. Ustaški bojnik (major) Ante Vrban se već u leto 1945. vratio iz izbeglištva i stigao nadomak Zagreba. Vrban se na nagovor Ante Pavelića i pukovnika Jakova Džala aprila 1946. ponovo vratio u Jugoslaviju i šest meseci obilazio križare po severnoj Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Hrvatski emigranti u inostranstvu širili su preuveličane vesti o broju križara i njihovim borbama protiv jugoslovenskih snaga bezbednosti. Nade ustaškog rukovodstva o povratku u zemlju podgrejavalo je sve jače zaoštravanje odnosa između Sovjetskog Saveza i Jugoslavije sa jedne strane i zapadnih saveznika sa druge strane i činilo im se da je novi svetski rat neizbežan.

Lovro Sučić i Božidar Kavran su 1946. pokrenuli inicijativu za osnivanje Hrvatskoga državnog odbora u Austriji, čiji bi zadatak bio dizanje ustanka na području bivše NDH. Odbor je morao da pripremi i grupe oficira koje bi se ubacile da bi organizovali oružane grupa. Emigranti su stupili u kontakt i s nekim stranim obavještajnim službama.

Od američke obaveštajne službe su dobili obećanje da će ih snabdeti potrebnim materijalnim i tehničkim sredstvima, a zauzvrat je trebalo da šalju izveštaje o stanju u Jugoslaviji. Kako su i do ustaške emigracije u Italiji stizale vesti o navodnom ozbiljnom otporu novoj Jugoslaviji, i oni su se počeli da prave planove o podizanju ustanka.

Taj plan su nazvali „Akcija 10. travanj“. Povezali su se sa emigrantima u Austriji i ponudili da i oni učestvuju u operaciji. Kavran je sa nepoverenjem prihvatio njihovo učešće, pošto su ustaše u Italiji bile pod jakim uticajem Ante Moškova, koji je bio u sukobu sa Pavelićem.

Kad je postignuto kompromisno rešenje između ova dva planova, Kavran je pod pseudonimom “Gvardijan” otišao u Italiju i izbegličkim logorima izabrao ljude za ovaj plan. Plan je bio da se povežu sa križarima Rafaela Bobana, za koga se pretpostavljalo da deluju negde u Bilogori.

Akcija

Pre započinjanja operacije ubacivanja emigranata, centar Udbe za Hrvatsku u Zagrebu dobio je tokom maja depešu iz Beča od svog glavnog saradnika među ustaškim emigrantima, da će uskoro na Papuk doći prva grupa. Udba je odmah pripremila akciju pod tajnim imenom Gvardijan, Kavranovom pseudonimu, i postavila zamke.

Kavran je, uz podršku ostalog emigrantskog vodstva, odlučio da pošalje prvu grupu u Jugoslavije. Za nju je odredio ustaške bojnike Ljubu Miloša, bivšeg komandanta logora Jasenovac, i Antu Vrbana i rojnika Luku Grgića. Kavran ih je pre polaska uveravao da će sigurno moći da ostvare saradnju sa pristalicama Hrvatske seljačke stranke u zemlji.

Zadatak im je bio organizovanje i povezivanje i tih grupa. Grupa je 7. juna prešla jugoslovensko-mađarsku granicu. Miloš je po kuriru poslao Kavranu izvštaj da na koprivničkom području ne postoji nikakva križarska grupa i da odlaze dalje. Nakon nekoliko dana lutanja Papukom, Diljem, Psunjom i Babjom Gorom uverili su se da nema križarskih grupa i krenuli su natrag u Austriju. Na povratku su 19. jula naišli na agenta Udbe koji se povezao s grupom, a istovremeno je o njima izvestio svoju centralu.

On se predstavio da je pripadnik križarske grupe bojnika Mikulčića koga su ovi lično poznavali, pa su dogovorili sastanak sa njim za dva dana. Miloša i Vrbana su krenuli sa pripadnicima Udbe u improvizovani logor. Dok su se odmarali, nakon što je rukovodeći oficir Udbe izgovorio signal koji je glasio „Joža/Jozo, daj vode“, pripadnici Udbe su se bacili na Miloša i Vrbana Grgić je likvidiran kasnije.

Uhvaćeni diverzanti prebačeni su u zatvor na Savskoj cesti u Zagrebu. U istrazi su obojica detaljno ispričala dalje planove svojih kolega u emigraciji, pa je Udba za Hrvatsku, pod vodstvom Steve Krajačića, krenula dalje u akciju. Svojim kanalima je uputila Kavranu lažnu poruku, izvestivši ga da se prva grupa na Papuku povezala sa križarima i naglasila je da na terenu nedostaje oficira. Udbin cilj je bilo hvatanje viših oficira i istaknutijih političara.

Kavran je iz Austrije uputio i drugu grupu koja je prešla granicu 20. jula. Za njihov dolazak Udba je saznala od seljaka iz okoline Koprivnice i Đurđevca koji su im prijavili da su primetili petoricu sumnjivih ljudi planinara.

Ova grupe je uhapšena u Suhopolju 29. jula. U međuvremenu Miloš se pod pritiskom dokaza da je kao zapovednik Jasenovca odgovoran za ratne zločine uskoro slomio i pristao na saradnju sa Udbom.

Odao je šifru i radio-signale, prihvativši takođe da potpisuje i pismene poruke. Sledećih meseci pristizala je grupa za grupom, pravo u zamke Udbe. U poslednjoj grupi 3. jula došao i sam Kavran. Kavranovim hapšenjem okončana je operacija Gvardijan. Udba je 9. ili 10. jula ustaškom centru u Filahu poslala depešu: „Mi smo vas za*ebali. Stop. Svi ste u našem zatvoru.

Uhvaćeni u operaciji Gvardijan

Ante Vrban

Ljubo Miloš

Josip Tomljenović

Božidar Kavran

Fra Majstorović Mađari ga isporučili

Miroslav Filipović je bio franjevac, ustaša, i jedno vreme komandant logora Jasenovac i logora Stara Gradiška. Pre rata je bio kapelan i župnik u raznim mestima u Bosni i Hercegovini, a pošto je proglašena NDH, pridružio se ustaškoj vojnici, tvrde istoričari. Početkom maja 1945. godine pobegao je u Austriju i predao se Britancima, koji su ga odmah izručili jugoslovenskim vlastima. Posle je izveden pred vojni sud Komande grada Zagreba, koji ga je 29. juna 1945. godine proglasio krivim zbog masovnih zločina u Jasenovcu, Staroj Gradiški, u okolini Banjaluke. Osuđen je na smrtnu kaznu vešanjem, trajni gubitak građanske časti i konfiskaciju imovine.

Ante Vrban Obešen, priznao zločine nad decom

Ante Vrban je bio major Ustaške vojnice i kasnije HOS, zamenik komandanta logora Stara Gradiška za vreme Drugog svetskog rata. Pre rata je radio kao trgovački pomoćnik. Posle formiranja NDH pristupio je u Ustašku vojnicu. Prema podacima istoričara, u leto 1941. učestvovao je u ubistvima Srba u Lici, kao i u likvidacijama Jevreja u Jadovnu.

U logor Stara Gradiška je stigao 13. novembra 1941. godine, a neko vreme je bio zamenik komandanta logora Mile Oreškovića. Na suđenju posle rata priznao je da je otrovao 63 bolesne dece gasom "ciklon B", što je prikazano u filmu. Posle sloma NDH povukao se u Austriju, ali se 1946. godine vratio nakratko u Hrvatsku da uspostavi vezu s križarima. Sledeće godine Udba ga je uhvatila na Papuku, zajedno s Ljubom Milošem.

Osuđen je pred Vrhovnim sudom na smrt vešanjem.

Dinko Šakić Sahranjen uz državne počasti

Dinko Šakić bio je komandant koncentracionog logora Jasenovac, a osuđen je na 20 godina zatvora zbog ubistava Srba, Jevreja i Roma. Preminuo je u ćeliji 20. jula 2008. Pravda ga je stigla tek u poznim godinama jer je pobegao sa suprugom Nadom u Argentinu. On je umro u zatvorskoj bolnici Remetinec u 86. godini. Sahranjen je na Zagrebačkom krematorijumu, u svojoj uniformi, a njegovoj sahrani prisustvovali su hrvatski desničarski političari.

Ženska uprava logora Stara Gradiška Nada Luburić se izvukla

Stara Gradiška je jedan od logora gde su počinjenih najužasniji zločini, a imao je i žensku upravu, koju su činile Maja Buždon, Božena Obradović, Nada Tanić-Luburić i Milka Pribanić.

Najviše pažnje gledalaca izazvala je Nada, koja je pobegla u Argentinu. Njen muž bio je Dinko Šakić, koji je od maja do kraja oktobra 1944. komandant ustaškog logora smrti Jasenovac, a njen rođeni brat je zloglasni Vjekoslav Luburić. Njen slučaj je svih ovih decenija pomalo bio u senci njenog muža i brata, a preminula je u dubokoj starosti 5. februara 2011. godine.

A OVO JE PRIČA O KRVOLOKU MAKSU LUBURIĆU I NJEGOVOM UBISTVU

Zloglasni Vjekoslav Maks Luburić, jedan od najvećih sadista 20. veka, ustaša koji je komandovao sistemom logora u kojima je na najsuroviji način, udavio se u sopstvenoj krvi, makar su to nalazi obudkcije koja je urađena u aprilu 1969. Njegov leš sa skoro smrskanom lobanjom, pronađen je u vili u Madridu, gde je zlikovac pobegao posle Drugog svetskog rata. Pitanje ko ga je ubio, nije ostalo do kraja razjašnjeno, jer je čovek, za koga se tvrdilo da je osvetio nebrojene žrtve, Ilija Stanić, nekoliko puta menjao svoj iskaz.

Ono što se o samom Staniću zna je da je bio sin ustaše, Vinka Stanića, ali i agent jugoslovenske UDBE. Inače, bio je i kumče Maksa Luburića. Njegov otac je bio "križar" - što je naziv za ustaše koji seu ostali u Hrvatskoj posle kraha Nezavisne države Hrvatske i borili se protiv novih vlasti. Vinko Stanić je uhvaćen i uhapšen, ali je umro u zatvoru. Vinko je bio Luburićev saborac od prvog dana, služio je pod njegovom komandom i Luburić mu je krstio sina Iliju koji se rodio 1942. godine.

Ilija se sklonio u Madrid, gde je dve godine radio kod kuma Vjekoslava Maksa Luburića. Odmah posle Luburićeve smrti vratio se u Jugoslaviju, gde su ga rukovodioci službe "debrifovali" - ispitali o svim okolnostima Luburićeve smrti i njegovim aktivnostima pre toga.

Inače, Ilija je bio problematičan od malena, bio je sklon krađama, selioo se od rođaka do rođaka i gde god bi se pojavio dolazio bi u sukob sa zakonom. Na kraju mu je, kao pogodnom kadru, ponuđena "amenstija" pod uslovom da radi za jugoslovensku obaveštajnu sluđžbu - UDBU, pošto je imao odgovarajući - ustaški, pedigre. Stanić je dobio i šifrovano ime: Mungos. Ipak, Ilija je, navodno, mrzeo ustašku emigraciju, jer je njih smatrao odgovornim za smrt svog oca, jer su ga upravo neki od kasnije istaknutih hrvatskih emigranata i izdali jugoslovenskim vlastima.

"Kako su dani prolazili, tako je Maksovo poverenje u mene raslo. Bio sam već tri meseca u njegovoj kući. Dao mi je sobu u prizemlju. General je tih dana lično bio jako nervozan. Posvađao se sa ženom, pa ga je ona napustila. Kažem ja sebi: Odlično!“, pričao je svojevrmeno Ilija Stanić.

Agent UDBE Mungos, čekao strpljivo je čekao pravo vreme da sprovede plan o likvidaciji u delo.

"Čekao sam svoj trenutak. Išao sam na sigurno. Znao sam da niko ne može biti tako prisan sa Maksom, niti mu iko može prići tako blizu kao ja. Kuvao sam mu, sređivao kuću, vozio ga napolje, primao i pazio na goste. Zato sam čekao. Bolje je ići na sigurno, polako, nego navrat nanos. I sačekao sam. Dana 16. aprila 1969. , u Valensiji mi je poštar doneo jedno pismo na ime Stanko Ilić. Udba mi piše da mi šalje kurira u Španiju specijalno za mene. On mi je doneo prah za Maksa. Dao mi je i dve novčanice od po sto dolara. Poručio mi je da čekam da mi neko dođe iz BiH ili Hrvatske u pomoć. Rekao sam mu da mi niko ne treba. Neću da čekam. Znao sam ja svoj trenutak. U kalendaru sam već zaokružio dvadeseti april", ispričao je svojevremeno Ilija Stanić.

O samom činu ubistva agent UDBE je ispričao sledeće.

"Deset i dvadeset i pet. Sin mu Tonči Luburić doneo novine i ode u crkvu. Maks mi traži da mu skuvam kafu. Kafa gotova za tri minute. Prah koji sam dobio bio je loš. Rastopio se u kesici koju sam držao za pojasom. Morao sam prstom da ga mažem na šolju. Ruke sam prao pet puta. Uzmem čekić, koji sam doneo iz sobe, stavim ga za pojas i odnesem generalu kafu. Dvadeset i pet do jedanaest. Maks pije kafu. Ja držim čekić u pantalonama. Pije. Ništa. Popi sve i ništa. Odnesem šolju u kuhinju. Izvadim čekić i stavim ga na sudoperu. Hteo sam da odem u sobu po štanglu. J*bem ti prašak! Štangla je najbolji lek, kao za Hrvoja Ursu u Frankfurtu. U deset do jedanaest Maks me zove: „Ilija, meni je zlo! Vidim pocrneo kao zemlja. Diže se i povraća. Povedem ga u kuhinju na česmu. On povraća u sudoperu, a ja mu rukom pljuskam vodu po licu. U tren uzmem čekić i lupim ga po čelu: „Tup!“ Maks pade kao sveća.

Mislio sam više se dići neće. Kad me on pogleda kao zver. Zamahnem opet čekićem, a on diže ruke da se zaštiti. Ja viknem: „Majku ti j*bem ustašku. Ovako si ti maljem ubijao decu u Jasenovcu! Vidiš što te čeka! Pogodi ga čekić kroz prste u čelo. Puče lubanja. Izvučem čekić iz glave i okrenem se. Odem do vrata da proverim da li sam ih dobro zaključao. Kad se vratim u kuhinju, Maks ustao i dahće kao životinja. Sto kila u njemu. Uzmem onu štanglu, pa ga raspalim po čelu. Puče glava kao lubenica. Krv se rasu po kuhinji. Maks tresnu dole kao da je pao sa sto metara visine. Puknem ga još jednom. On se umiri. Umotam ga u deku. Maks otežao, jedva ga dovučem pod otoman. Fino sam ga spakovao da ga brzo ne nađu. “, opisao je ovaj događaj ubica Vjekoslava Maksa Luburića.

Telo Maksa Luburića pronašao je njegov sin, ujutru 21. aprila 1969. godine. Luburić je sahranjen u Madridu. Njegovoj sahrani prisustvovalo je stotine hrvatskih nacionalista u ustaškoj uniformi, koji su skandirali ustaške parole i izgovarali fašističke pozdrave.

U intervjuu za hrvatski nedeljnik Globus u julu 2009. godine, Stanić je promenio svoju priču, tvrdeći da su Luburića ubila dva člana HOP-a. Ogorčen omalovažavajućim komentarom koji je Luburić navodno dao o Stanićevom ocu i njegovim posleratnim gerilskim aktivnostima, Stanić tvrdi da je potražio dvojicu muškaraca, koji su ga uverili da su samo želeli da izvrše premlaćivanje.

Na dan kada je Luburić ubijen, Stanić je tvrdio da je dozvolio muškarcima da uđu u Luburićev dom, a njih dvojica su jednim udarcem u glavu teškom metalnom šipkom ubili Luburića. 2012. godine Stanić je još jednom promenio svoju priču, ovog puta optužujući dvojicu drugih ljudi za ubistvo Luburića.

Bonus video:

(Espreso/Wikipedia/Kurir/Index/D.S.)