"Molitva nije uvek dovoljna" Vladeta Jerotić otkrio istinu koju mnogi vernici ne žele da čuju

Akademik Vladeta Jerotić gotovo čitav svoj profesionalni život proveo je pokušavajući da odgovori na jedno od najtežih pitanja o čoveku: gde prestaje bolest duše koju može da leči medicina, a gde počinje ona unutrašnja praznina za koju nikakav lek nema jednostavan odgovor. Kao neuropsihijatar i psihoterapeut koji je kasnije predavao na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, Jerotić nije prihvatao jednostavnu podelu prema kojoj čovek mora da bira između psihijatrije i vere, između ordinacije i crkve, između razgovora sa terapeutom i molitve.

Upravo suprotno, smatrao je da čoveka nije moguće razumeti ako se posmatra samo jedan deo njegovog bića. Iza straha, neuroze, nesigurnosti, krivice i unutrašnjih sukoba video je složen splet onoga što smo nasledili, onoga što smo doživeli u detinjstvu, odnosa sa roditeljima, sopstvenih izbora i slobodne volje, ali i čovekove večite potrebe da pronađe smisao. Zato je tokom svog rada pokušavao da približi psihoterapiju i duhovnost, ne tako što bi jednu proglasio zamenom za drugu, već tako što je insistirao da svaka ima svoje mesto.

Molitva nije zamena za lečenje

Možda je upravo ovde Jerotićeva misao danas najvažnija, jer nikada nije zastupao ideju da ozbiljan psihički problem treba rešavati isključivo molitvom. Kada je govorio o težim duševnim bolestima, bio je vrlo jasan da čoveku može biti neophodna stručna psihijatrijska pomoć, terapija lekovima, psihoterapija, a nekada i bolničko lečenje.

Kod verujućeg čoveka, međutim, nije video razlog zbog kojeg bi stručna pomoć morala da isključi duhovnu. Smatrao je da dobar duhovnik treba da ume da prepozna trenutak kada molitva i razgovor nisu dovoljni i da čoveka uputi psihijatru kojem veruje, baš kao što psihoterapeut ne bi trebalo da ismeva ili potiskuje religioznost pacijenta ako je vera važan deo njegovog života.

Jerotić je u knjizi "50 pitanja i 50 odgovora iz hrišćansko-psihoterapeutske prakse" posebno razmatrao dilemu da li je za psihičke probleme bolje potražiti dobrog psihijatra ili dobrog duhovnika. Njegov odgovor praktično ruši samu dilemu: postoje stanja u kojima su čoveku potrebna obojica.

"U slučajevima hroničnih duševnih bolesti, kada je u pitanju vernik, ne bi trebalo da bude nikakvih kolebanja – ovakvom čoveku neophodna je pomoć, i psihijatra i duhovnika."

Drugim rečima, vera nije tableta, a psihoterapija nije zamena za smisao.

Zašto je molitvi davao toliko veliki značaj

Jerotić molitvu nije posmatrao samo kao trenutak u kojem čovek od Boga nešto traži. Za njega je ona bila deo mnogo dubljeg procesa menjanja čoveka, suočavanja sa sobom, sopstvenom gordošću, strahovima, slabostima i odnosom prema drugim ljudima.

Govoreći o molitvi, posebno je naglašavao zahvalnost i čovekovu sposobnost da voli. Jedna od njegovih često prenošenih misli bila je da molitvu treba početi zahvalnošću i moliti se za mogućnost da volimo, a ne samo za to da budemo voljeni.

U tome se možda najbolje vidi čitava njegova filozofija duhovnog razvoja. Čovek ne sazreva onda kada uspe da natera svet da odgovara njegovim željama, već kada počne da menja sebe. Jerotića je zanimalo upravo to unutrašnje sazrevanje, ono bolno skidanje slojeva iza kojih često krijemo strah, sujetu, zavist, potrebu za potvrdom i stare rane koje nosimo još iz detinjstva.

Psihoterapija može da pomogne čoveku da shvati odakle ti obrasci dolaze. Vera mu, prema Jerotićevom shvatanju, može pomoći da odgovori na još teže pitanje: šta će sada, kada ih je prepoznao, učiniti sa sobom.

Čovekov najteži posao je rad na sebi

Zato Jerotićeve reči ni godinama nakon njegove smrti ne zvuče kao teorija namenjena samo psihijatrima, teolozima ili vernicima. Govorio je o problemu koji poznaje gotovo svaki čovek: mnogo lakše vidimo šta nije u redu sa drugima nego ono što nije u redu sa nama.

Duhovni razvoj za njega nije značio postati čovek bez mana, straha ili sumnje. Naprotiv, podrazumevao je da čovek svoje slabosti najpre vidi, zatim ih prizna i konačno počne da radi na njima. To je proces koji traje čitav život.

Možda upravo zbog toga Jerotić nikada nije pravio jednostavan izbor između nauke i vere. Bio je lekar koji je decenijama radio sa pacijentima, specijalista neuropsihijatrije i psihoterapije, ali istovremeno čovek duboko zainteresovan za pravoslavnu duhovnost i pitanje smisla ljudskog života.

Njegova poruka zato nije bila da molitva može da zameni psihoterapiju, niti da psihoterapija čoveku može da odgovori na svako pitanje koje ga muči.

Poruka je bila mnogo zahtevnija: čovek mora da radi na sebi celim svojim bićem.

Ponekad će mu za to biti potreban razgovor sa psihoterapeutom. Ponekad razgovor sa duhovnikom. Ponekad lek. Ponekad molitva.

A vrlo često, smatrao je Jerotić, potrebno je više od jednog.

Bonus video:

(Espreso/Ona.rs/TM)