JOVAN IZ KAĆA JE NAPUSTIO GRAĐEVINSKU FIRMU I OTIŠAO DA ŽIVI USRED ŠUME: Tvrdi da nije bio bolestan 5 GODINA (FOTO)

Dok većina ljudi vikend koristi za beg u prirodu, Jovan Bjelanović iz Kaća odlučio je da prirodu pretvori u svoju svakodnevicu. Nekada je vodio uspešnu građevinsku firmu, a danas najveći deo godine provodi na Tari, u kampu koji je gotovo u potpunosti izgradio sopstvenim rukama.

Jovan Bjelanović iz Kaća, poznatiji kao "Šumsko tumaralo", gradski život zamenio je šumom na Tari. Danas živi daleko od klasične infrastrukture, sam gradi kuće, kuva na vatri i kaže da se nikada nije osećao slobodnije.

Njegov dom okružen je gustom šumom, daleko od gradske buke i užurbanog ritma. Dane provodi radeći, družeći se sa gostima i prenoseći im znanja o životu i snalaženju u prirodi.

– Teško je živeti u prirodi, ali je osećaj slobode ogroman. U gradu samo uključite grejanje ili šporet, a ovde mesecima unapred morate da pripremate drva, ložite vatru, održavate je i razmišljate o svemu. Zahtevnije jeste, ali mi upravo to daje osećaj da zaista živim – kaže Jovan.

Ljubav prema Tari promenila mu je život

Na Taru je, kako kaže, stigao sasvim slučajno. Prijatelj ga je poveo da pogleda plac koji se prodavao, ne sluteći da će mu taj odlazak potpuno promeniti život.

– Prespavao sam nekoliko noći u šatoru i već tada sam znao da želim da ostanem. Posle toga sam se stalno vraćao. Boravio sam sve duže na Tari, a u Kaću sve kraće. Na kraju je Tara pobedila – priča Jovan.

Danas, usred gotovo 3.700 kvadratnih metara šume, vodi kamp sa jurtama, letnjom kuhinjom, tuševima, kompostnim toaletima i prostorom za kampovanje. Gotovo sve što se danas tu nalazi izgradio je sopstvenim rukama.

"Najlepši period bio je kada nije bilo ničega"

Iako njegov kamp danas izgleda uređeno i pruža sve što je potrebno za boravak u prirodi, Jovan kaže da su mu najlepše uspomene vezane upravo za početke, kada na tom mestu gotovo da nije bilo ničega.

– Najlepše je bilo dok sam sve stvarao. Prvo sam imao samo improvizovanu nadstrešnicu, pa jednu jurtu, zatim drugu, treću... Posle su došli tuševi, letnjikovac i kuhinja. Sreća je upravo u tom procesu stvaranja – priča Jovan.

Dodaje da je svaki kamen, svaka daska i svaki detalj nastajao polako, bez žurbe.

– Ništa nije napravljeno preko noći. Sve smo radili korak po korak i upravo zbog toga svaki deo ovog mesta ima svoju priču.

Pet godina nije bio bolestan

Na pitanje kako mu prija ovakav način života, Jovan odgovara bez mnogo razmišljanja.

– Pet godina nisam bio bolestan. Tuširam se hladnom vodom tokom cele godine, mnogo vremena provodim napolju i verujem da čoveku priroda vraća mnogo više nego što očekuje – kaže on.

Ipak, dodaje da život u šumi nije idilična razglednica, već svakodnevni rad i velika odgovornost.

– Morate da radite svaki dan. Ovde nema dugmeta koje će rešiti problem. Sve zavisi od vas – poručuje Jovan.

Mobilni telefoni ostaju po strani

Jedna od stvari koju Jovan posebno voli jeste to što u kampu gotovo da nema mobilnog signala. Upravo zato, kaže, ljudi se brzo odvoje od ekrana i okrenu jedni drugima.

– Zaborave telefone. Sedi se oko vatre, svira gitara, razgovara se. To su uspomene koje ostaju za ceo život – priča Jovan.

Najveća potvrda da radi pravu stvar, dodaje, jeste to što mu se gosti iz godine u godinu vraćaju.

– To mi je najbolji pokazatelj da su ovde pronašli ono zbog čega su došli.

Deca u prirodi uče više nego u učionici

Jovan je posebno ponosan na to što su njegova deca odrastala u prirodi, učeći kroz svakodnevne životne situacije, a ne samo iz školskih udžbenika.

Kaže da je njegov najmlađi sin matematiku savladao na sasvim drugačiji način – dok su zajedno gradili.

– Koristili smo običan metar. Tako je kroz igru naučio centimetre, decimetre, metre, sabiranje i množenje. Decu treba pustiti da istražuju, penju se na drveće i sama rešavaju probleme – priča Jovan.

Veruje da upravo takav način odrastanja razvija samostalnost, motoriku i kreativno razmišljanje, ali i stvara mnogo čvršću vezu sa prirodom.

Uči ljude kako da se snađu u prirodi

Pored života u kampu, Jovan organizuje i školu boravka u prirodi, u kojoj polaznici stiču osnovna znanja i bushcraft veštine neophodne za bezbedan boravak na otvorenom.

Na kursevima uče kako da bezbedno koriste nož i sekiru, naprave zaklon, zapale vatru pomoću kremena i ocila, kao i brojne druge veštine koje mogu biti korisne svakome ko voli prirodu.

– Svako ko odlazi u prirodu trebalo bi da u rancu ima kremen i ocilo. Ako vam se pokvase šibice ili upaljač, to može biti jedini način da zapalite vatru – kaže Jovan.

Sloboda nema cenu

Na pitanje da li je ikada poželeo da se vrati nekadašnjem životu, Jovan bez oklevanja odgovara da nije.

– Naviknete se na ovo. Spreman sam da platim cenu ovakvog života zbog slobode koju mi pruža. Ne tvrdim da je ovo pravi izbor za svakoga, ali za mene jeste.

U toj jednostavnoj rečenici možda se najbolje oslikava njegova životna filozofija. Daleko od gradske vreve, Jovan je pronašao mir u prirodi, gde su tišina, stvaranje i osećaj slobode postali mnogo vredniji od komfora koji je ostavio iza sebe.

Bonus video:

(Espreso / Blic žena / Simona Stanković)