Ruskinja Ana se preselila u Srbiju pa otkrila da li se POKAJALA: Bez dlake na jeziku rekla SVE ŠTO JOJ JE NA DUŠI!

Preseljenje u novu zemlju uvek sa sobom nosi i izazove i prilike, posebno kada su kultura i način života potpuno drugačiji od onoga na šta je čovek navikao. Upravo takvo iskustvo imala je Ana, Ruskinja koja već 17 godina živi u Srbiji.

Od života u užurbanom Beogradu do preseljenja u malo mesto, njena priča otkriva kako izgleda pravo prilagođavanje novoj sredini, uklapanje u lokalnu zajednicu i svakodnevni život između dve kulture.

Ana je za "Attic Life" rekla da se u Beogradu vrlo brzo osećala kao kod kuće. Glavni grad Srbije pruža osećaj slobode, anonimnosti i mogućnost da svako živi onako kako želi. Međutim, kada se preselila u manju sredinu, shvatila je koliko je život van velikih gradova drugačiji.

U malim mestima u Srbiji zajednica igra ogromnu ulogu. Ljudi su upućeni jedni na druge, porodične veze su jake, a društveni život mnogo intenzivniji nego u velikim gradovima. To, kako kaže, ima i dobre i loše strane.

Sa jedne strane, pomoć i podrška zajednice gotovo nikada ne izostaju kada nekome zatrebaju. Ljudi se poznaju, prate jedni druge i spremni su da pomognu. Sa druge strane, privatnosti ima mnogo manje, a društvena očekivanja su veća. Tradicionalni običaji, porodična okupljanja i proslave nisu stvar ličnog izbora, već nešto što se podrazumeva.

Sredina te prihvati ako znaš jezik

Jedna od najvažnijih stvari za prihvatanje u novoj sredini, objašnjava Ana, jeste jezik. Govoriti srpski i truditi se da komunicirate sa ljudima na njihovom jeziku otvara mnoga vrata.

Njeno poznavanje jezika dodatno je produbilo vezu sa Srbijom, budući da radi kao simultani prevodilac i prevodi srpsku književnost na ruski jezik. Kroz književnost je, kaže, još bolje upoznala mentalitet, istoriju i emocije ljudi među kojima živi.

Ipak, razlika između života stranca u Beogradu i u manjem mestu veoma je velika. U velikim gradovima ljudi se lakše utope u masu jer je sredina raznovrsnija i otvorenija. U manjim mestima svaka razlika postaje primetna, bilo da je reč o naglasku, fizičkom izgledu ili načinu ponašanja.

Ana smatra da je Srbija generalno prijatna zemlja za strance, posebno za one koji poštuju lokalne običaje i žele da se uklope. Međutim, dodaje da ljudi često imaju određena očekivanja od Rusa, zasnovana na istorijskim vezama i stereotipima.

Od Rusa se često očekuje da budu bliski pravoslavlju, srdačni, otvoreni i moralni. Takva očekivanja umeju istovremeno da budu i prijatna i opterećujuća.

Odnosi srpske i ruske zajednice

Govoreći o odnosima između srpske i ruske zajednice, Ana primećuje da mnogi noviji ruski doseljenici iskreno pokušavaju da nauče srpski jezik i razumeju lokalne običaje. Ipak, pravo povezivanje i stvaranje bliskih prijateljstava ne dešava se brzo.

Odrasli ljudi imaju porodice, posao i svakodnevne obaveze, pa je potrebno mnogo vremena da bi se razvili dublji odnosi između dve zajednice. Dodaje i da je pomalo preuveličana predstava da se prijateljstva u Srbiji spontano stvaraju po kafanama.

Ana kaže da život u srpskoj porodici podrazumeva i potpuno nove društvene obaveze. Praznici, slave i porodična okupljanja nisu nešto što možete lako da preskočite. Vremenom je naučila da upravo kroz takve običaje najbolje upoznaje duh naroda.

Posebno je fasciniraju stare kuće koje su privatni vlasnici pažljivo obnovili i sačuvali od propadanja. Veruje da upravo takvi primeri čuvaju autentičnost i dušu malih mesta u Srbiji.

Njena velika ljubav prema književnosti navela ju je da razmišlja i o jačem kulturnom povezivanju Rusije i Srbije. Podseća da su ruski emigranti nekada na Balkanu otvarali ruske knjižare, časopise, baletske škole i organizovali književne večeri na kojima su zajedno učestvovali ruski i srpski pesnici.

Kao poseban primer izdvaja Desanku Maksimović, koja je bila udata za ruskog emigranta Sergeja Sljastikova. Njihova priča simbolizovala je snažnu kulturnu vezu dva naroda, a kroz prevode poezije povezivali su stvaralaštvo autora poput Ane Ahmatove i Josifa Brodskog sa srpskom publikom.

Ana govori i o svakodnevnim stvarima koje su joj bile izazovne, poput vožnje automobilom u Srbiji. Nakon iskustva iz Moskve i Beograda, posebno joj smeta što mnogi vozači ne daju migavac prilikom skretanja, što smatra ozbiljnim problemom u komunikaciji među vozačima.

Ipak, uprkos sitnim frustracijama, kaže da se u Srbiji oseća sigurno i prijatno. Veruje da ova zemlja može biti veoma gostoljubiva prema svakome ko pokaže želju da razume ljude, običaje i način života.

Bonus video:

(Espreso / Nova / Milorad Milovanović)