Tomislav iz okoline Čačka je 22 PUTA GLEDAO SMRTI U OČI: Ceo život ga prate nesreće, MAJKA PLAKALA MISLEĆI DA GA...

Postoje ljudi kojima se život slomi na prvom udarcu, ali i oni drugi, retki, koji kao da stalno stoje na ivici, a ipak se svaki put vrate nazad. Jedan od njih je i Tomislav Krstović iz sela Riđage kod Čačka, čovek čija životna priča više liči na niz neverovatnih preživljavanja nego na svakodnevicu.

Rođen 1951. godine, Tomislav kaže da ga nesreće prate praktično od prvog rođendana.

– Prvi rođendan 1952. godine, pao sam sa kreveta. Bio sam beba, pravili mi babine, bio sam povijan i nekako sam pao. Majka je već tada počela da strahuje – započinje svoju ispovest.

Kako sam kaže, kroz život je „glavu u torbi nosio“ čak 22 puta, a isto toliko puta njegova majka je, veruje, zaplakala misleći da ga gubi.

Jedan od prvih ozbiljnijih incidenata dogodio se 1958. godine, kada se, kao dečak, zamalo utopio u Moravi.

– Bio je maj mesec, znam tačno. Povukla me voda, jedva sam se izvukao – priseća se.

Samo dve godine kasnije, 1960. godine, u oktobru, završio je naboden na šiljate letve dvorišne ograde, pri čemu je povredio desnu ruku. Međutim, ni tu se niz nezgoda nije završio.

– Pao sam i sa bagrema sa četiri metra visine, sa sekirom u ruci. To je bilo 1968. godine. Kako sam ostao živ, ni sam ne znam – kaže Tomislav.

Ni odlazak u vojsku nije ga mimoišao bez opasnosti. Tokom služenja vojnog roka u Ljubljani, 1970. godine, našao se na ivici tragedije.

– Vojnik je opalio pušku pri pražnjenju u stražari. Metak mi je prošao pored glave. Tada sam shvatio koliko je život krhak – dodaje.

Uprkos svemu, Tomislav danas o svemu govori smireno, bez dramatike, kao da se sve to dešavalo nekom drugom. Ipak, iza njegovih reči krije se život ispunjen iskušenjima koja bi mnoge slomila.

Njegova priča ostaje svedočanstvo da postoje ljudi koje sudbina stalno testira, ali i da ponekad, uprkos svemu, život ipak pronađe način da pobedi.

Bonus video

(Espreso/Rina)