KOLIKO IMA NUKLEARKI BLIZU SRBIJE? Direktor Vinče odgovorio na pitanja koja interesuju Srbe - da li smo BEZBEDNI?

Dok veći deo sveta razmišlja o povećanju proizvodnje nuklearne energije za 300 odsto, pažnja Ujedinjenih nacija usmerena je na nuklearni kompleks koji se gradi usred ratne zone u Iranu.

Koliki su stvarni radiološki rizici tokom konflikta, kakav je međunarodni nadzor i da li je Balkan radijaciono bezbedan, pitanja su na koja je odgovore dao dr Slavko Dimović, direktor Instituta za nuklearne nauke “Vinča”, gostujući u emisiji “Uranak”.

Dimović je komentarisao mapu Bliskog istoka i objasnio koliko nuklearnih elektrana se nalazi u regionu:

“Na ovoj mapi postoji, dvosmislen ili ne dvosmislen, nuklearni program. Ne znamo šta Izrael krije, mada ja nisam ekspert za nuklearno naoružanje. Ali znamo da Iran ima Bušar sa aktivnim nuklearnim reaktorom, UAE svoje nuklearne elektrane i reaktore, dok Pakistan, kao najveća sila u regionu, koristi kineske modele reaktora. Ako napravimo komparaciju sa rusko-ukrajinskim sukobom, dolazimo do slične situacije – u slučaju ratnih dejstava aktiviraju se protokoli za zaustavljanje izgradnje ili gašenje reaktora kako bi se minimizirao rizik od ispuštanja radioaktivnosti u životnu sredinu.”

Dimović je objasnio i da su Emirati energetski obezbeđeni:

“Četiri nuklearna reaktora sasvim su dovoljna za njihove potrebe. Imaju i fosilna goriva, a kao bogata država ulažu u obuku svojih kadrova i uvoze visoko tehnološke stručnjake, gradeći sa Rosatomom, koji ima veliko iskustvo u nuklearnoj energiji. Iran, sa dugom naučnom tradicijom, takođe ima stručne ljude i istraživačke reaktore, a njihovi uređaji za obogaćivanje urana su pod zemljom i zaštićeni od direktnog delovanja američkih snaga. Naučno, Iran je daleko ispred drugih država u regionu.”

O Bušaru Dimović dodaje:

“Gradnja je započeta još za vreme Šaha, fazno i u saradnji sa Nemcima, koji su kasnije stali, pa su Rusi preuzeli upravljanje. Politika nuklearnih elektrana je ‘brak bez razvoda’ – saradnja traje decenijama, između 60 i 80 godina. Vlasništvo može biti državno, ali stručnjaci često dolaze iz različitih zemalja, u zavisnosti od modela funkcionisanja nuklearke.”

Na pitanje o riziku od sukoba i mogućeg gađanja nuklearnih objekata, Dimović ističe:

“Različite su tehnologije, investicije i modeli, ali ni jedna nuklearna elektrana nije neuspešno ‘sklepana’. Moderni reaktori, uključujući one koje gradi Rosatom, imaju sisteme treće generacije, pa čak i u slučaju udarca, rizik je ograničen na lokalnu kontaminaciju u perimetru od 50 km. Nuklearna bezbednost je globalno pitanje- Atomska agencija ima protokole, centar za hitne intervencije i mrežu stručnjaka koja radi 24/7. Ciljano gađanje je praktično nemoguće, jer radioaktivnost ne poznaje granice.”

O mogućim zalutalim projektilima u regionu:

“To je deo psihološkog rata i taktika odvraćanja. Može doći do lokalne kontaminacije, ali ciljano uništavanje nuklearnih objekata je gotovo nemoguće. Glavna razlika u odnosu na Černobilj je automatska regulacija procesa, sistemi rane najave i monitoring životne sredine koji brzo prenosi informacije. Matematički modeli omogućavaju predikciju kretanja oblaka radioaktivnosti, pa se reaguje preventivno.”

Dimović zaključuje da, iako potencijalna katastrofa uvek postoji, u trenutnim okolnostima rizik za Balkan i svet ostaje minimalan:

“Osim eventualno suicidalnih ideja, ozbiljnorazmišljanje o globalnoj katastrofi nije realno. Nuklearna energija danas je znatno bezbednija nego u vreme Černobilja.” - objasnio je i dodaje da se nuklearno naoružanje koristi u sistemu odvraćanja od napada.

Sporazum Srbije i Mađarske o proširenju nuklearne saradnje

“Mađari su nam bitni da bismo mogli da uradimo onako copy-paste varijantu. Vinča je potpisala sporazum sa njihovim centrom za energetiku, koji ima istraživački reaktor. To je najlakši početak za obuku baze kadrova. Odlučili se ili ne za kupovinu akcija Pakša, srpski nuklearni program će najlakše početi u saradnji sa Mađarima.”

Bonus video:

(Espreso / K1)