MANDIĆA SU NACISTI STRPALI U AUŠVIC, A BIO JE SAMO DETE! Njegova ispovest ĆE VAS ZGROZITI, preživeo samo jer je...

Aušvic nisam sanjao, ali sam se tri puta vraćao sam, da pronađem sebe. Seo bih na šine i razgovarao sa prošlošću. Svaki list breze bi bila duša nekoga ko je ostao, kaže Oleg Mandić (93) koji je kao dečak od 11 godina sa mamom i bakom završio u nacističkom logoru Aušvic.

Tada italijanski državljani uhapšeni su 1944. kao politički zatvorenici, jer su Olegov otac i deda bili u partizanima.

Deportovani su jula 1944. do logorskog kompleksa Aušvic-Birkenau u okupiranoj Poljskoj. Putovanje je trajalo tri dana, u pretrpanom vagonu bilo je 70 ljudi, na podu slama i kofa za nuždu. Na vagonu je pisalo Aušvic, ali to ime tada nikome nije ništa značilo.

- 4. jula ujutru u 7 sati su ih zaustavili, otvorili vagone: "Raus, raus, odmah napolje!" To je bila rampa u Birkenau - ispričao je Mandić za BBC na srpskom.

Preživeo pukom srećom

Za manje od četiri godine nacistička Nemačka je u Aušvicu ubila najmanje 1,1 milion ljudi.

- Kad me pitaju kako sam ja, dečak od 11 godina, preživeo tih 8 meseci u Aušvicu, onda ja kažem da je to bila puka sreća. 80% je sreća, 15% je majčina ljubav. I nakon dva meseca kad su nas razdvojili i nakon toga, ja sam znao da majka misli na mene i to mi je davalo snagu. A 5% ja doprinosim svojim kliničkim događajima da preživim nešto - naveo je on.

Mnogi su sa šina išli pravo u smrt. Svakog dana desetine hiljada odvođeno je da rade u poljima van logora.

- Umesto herbicida, oni su ljudski pepeo upotrebljavali. Interesantna činjenica, tokom mojih meseci u Birkenau, ja nisam video Nemaca. Ništa, nikad, nikad. Ja nisam išao nikada raditi izvan.

Oko 20.000 je ujutro odlazilo na rad iza Birkenau, a 60.000 je ostajalo tamo, unutra, gde je sve organizovano na način da je funkcionisalo samo po sebi.

"Vrlo brzo nestane nada"

- Nije trebalo niko nikoga da tera. Šta će biti sutra, malo ko je razmišljao tako daleko, jer je trebalo današnji dan preživeti. Vrlo brzo nestane nada. Nestane vera, nestane nada. Šta ostaje? Ja se sad tešim da kažem. Instinkt za samoodržavanjem vrste. To je najužasnije što može biti. Zašto? Zato jer ja i ti stojimo tamo, vidimo ovoga koji leži mrtav na podu iz džepa viri komad hleba. I ti bi ga hteo, i ja. Gladni. Priča završava tu. Više nema ni poznanstva, ni prijateljstva - ispričao je poslednji logoraš Aušvica.

Kada se razboleo, više meseci je proveo na odeljenju zloglasnog doktora Jozefa Mengelea.

- Jedina osoba koja se za ta dva meseca meni obraćala, a da nije povisila glas, što je apsurd, da na mestu gde hiljade ljudi bude ubijeno, bilo čekajući kad će sami umreti, bilo direktno u krematorijumu. Lekarski pregled sam morao obaviti. Pa sam se sa oproštenjem u**** od straha i temperatura mi je došla do 39. To se dešavalo u ženskom odeljenju. Pa u tom istom odeljenju Mengele ima svoje skladište.

Olegova majka radila je kao bolničarka u logoru, krišom mu je donosila hranu. Glavna valuta bilo je parče hleba.

- Za Božić bi mama poklonila jedan češnjak. Sedam režnjeva. Svaki režanj, sedam porcija hleba. Tu je onih 15% majke. Život je u granicama prilčno čudnim granicama, tekao dalje.

U januaru 1945. bilo je jasno da se bliži kraj.

- 20. januara Nemci su pobili oko 60.000 zatvorenika. Mi smo odlučili ostati, makar smo rizikovali, ali evo dobro je prošlo. Sedam dana nije bilo ni Rusa, ni Nemaca. Preostalo nas je bilo 5.500. U sedmi dan je došao prvi Crvenoarmejac i beskrajna radost. Ta radost je u stvari bila delimična za 4.940 nas jer je 1.100 od tih tada dana otišlo - prisetio se on.

Nosili mrtvace

Oko istog vremena njegov deda, Ante Mandić, postaje član prelaznih vlasti Jugoslavije.

- Nosili smo mrtvace ispred mrtvačnice, livada bila pod snegom, pa smo na to slagali kao cepanice. Klinci danas slažu lego kockice, a ja među desnicama slagao mrtva tela - naveo je.

Logor napuštaju početkom marta 1945.

- Kapetar mi otvorio rampu, auto je izašao, rampa je spuštena i ja sam ušao u istoriju. Jer nije nikoga više bilo. Niko.

Ovaj 93-godišnjak, advokat i publicista, život je posvetio promovisanju antifašizma.

- Ja sam shvatio u 13. 14. godini, najgore sam već prošao. I sa takvim pristupom u životu, ja sam imao zaista prekrasan život. Aušvic nisam sanjao, ali sam tri puta išao. Da pronađem sebe. Seo bih na šine i razgovarao sa prošlošću. Svaki list breze bi bila duša nekoga ko je ostao - prisetio se Oleg.

Sovjetske jedinice oslobodile su Aušvic 27. januara 1945, nacistički koncentracioni logor u Drugom svetskom ratu u kom je ubijeno milion i po ljudi, među kojima više od milion Jevreja.

Oni koji su deportovani u logor bili su usmrćeni gasom, izgladnjivanjem, prinudnim radom, pa čak i u medicinskim eksperimentima.

Ogromna većina umrla je u logoru za istrebljenje Aušvic-Birkenau.

Šta je bio Aušvic?

Aušvic je prvobitno bila poljska kasarna u južnoj Poljskoj. Nacistička Nemačka izvršila je invaziju i okupirala Poljsku u septembru 1939. godine, a u maju 1940. godine pretvorila ovu lokaciju u zatvor za političke zatvorenike.

Ova zona - sa zloglasnim Arbeit Macht Frei ispisanim na nemačkom iznad ulaza (u prevodu „rad oslobađa") postala je poznata kao Aušvic I.

Ali kako su se rat i Holokaust nastavljali, nacistički režim je u velikoj meri proširio taj lokalitet.

Prvi zatvorenici usmrćeni gasom bila je grupa poljskih i sovjetskih zatvorenika u avgustu 1941. godine.

Narednog meseca, započeti su radovi na novom logoru, Aušvic II-Birkenau.

Ovo je postalo mesto na kom su smeštene ogromne gasne komore u kojima je do novembra 1944. godine ubijeno na stotine hiljada ljudi, a njihova tela spaljivana su u krematorijumima.

Nemačka hemijska kompanija IG Farben izgradila je i vodila fabriku sintetičke gume u Aušvicu III-Monovic.

Druge privatne kompanije kao što su Krups i Simens-Šukert takođe su imale fabrike u blizini, da bi mogle da koriste zatvorenike kao robove.

I Primo Levi i nobelovac Eli Vizel preživeli su koncentracioni logor Monovic.

Kad je Aušvic konačno oslobođen, imao je više od 40 logora i podlogora.

Šta se desilo kad je Aušvic oslobođen?

Nemačke vlasti su krajem 1944. godine naredile obustavu usmrćivanja gasom i uništenje gasnih komora i krematorijuma, kako su se sovjetske trupe sve više probijale na zapad.

Ubrzo nakon toga, gomila ukradenih dragocenosti iz sektora Kanada prebačena je u Nemačku.

Čvrsto rešeni da izbrišu sve dokaze zločina, nacisti su naterali desetine hiljada preostalih zatvorenika da marširaju na zapad do drugih koncentracionih logora, kao što su Bergen-Belzen, Dahau i Zaksenhauzen.

Oni koji su bili suviše bolesni da hodaju su ostali; svako ko je zaostao tokom marša bio je na licu mesta ubijen.

Kad su sovjetske snage ušle u logor 27. januara 1945. godine, zatekle su svega nekoliko hiljada preživelih, zajedno sa stotinama hiljada komada odeće i nekoliko tona ljudske kose.

Vojnici su se kasnije prisećali da su morali da ubeđuju preživele da nacista stvarno više nema.

Eli Vizel je kasnije izjavio u govoru na obeležavanju 50. godišnjice oslobođenja da su nacistički zločini u Aušvicu „proizveli mutaciju kosmičkih razmera, utičući na snove i postupke ljudi."

„Posle Aušvica, ljudsko postojanje više nije isto. Posle Aušvica, nikad više ništa neće biti isto."

Bonus video: SKORO ČITAVA FAMILIJA HERCOG STRADALA U HOLOKAUSTU! Mira: Sve ove ljude sa fotografija nemamo više

(Espreso/BBC na srpskom/D.S.)