Priču o Jevtu svaki Srbin treba da zna: Izneo je top preko Albanije, o njegovom podvigu pričao je ceo svet

U povlačenju srpske vojske preko Prokletija bilo je trenutaka kada je izgledalo da se i planina buni protiv čoveka. Tada se oružje bacalo u bezdane, ranjenici ostavljali sudbini, a snaga merila golim opstankom. U toj tišini snega i smrti, jedan gorštak iz Gojne Gore doneo je odluku koja će ga zauvek izdvojiti iz mase stradalnika brdski top nije ostavljen, niti bačen. Iznet je na leđima.

Jevto Jevtović (1892–1977), redov srpske vojske, seljak i gorštak, poneo je top tamo gde se jedva nosio sopstveni život. Preko litica Prokletija, u zimu bez milosti, izneo je oruđe koje je po svim vojnim pravilima moralo biti napušteno. Nije ga štitila naredba, niti obećanje nagrade samo svest da se oružje ne ostavlja dok ima ruku koje mogu da ga ponesu.

Ko je Jevto Jevtović

- Jevto Jevtović je Gojnogorac (1892–1977), jedini redov srpske vojske koji je izneo na plećima brdski top, ne bacivši ga u bezdan Prokletija. I tako je top prenet grbačom, osvanuo u Draču. Neokrnjen. Kada je to čuo francuski general Gijon, tražio je da ga vidi. Salutirao je veteranu oba balkanska rata, odbrane Beograda, artiljercu Cera i predao mu svoju Legiju časti. Gorštak u stavu mirno reče tolmaču (prevodiocu): „Ne treba meni ordenje, već džebane (municije), da se vratim Gojnoj Gori”. Top, pet zrna i Jevto Jevtović se ukrcavaju na lađu za Krf, zajedno sa saborcima 10. šumadijskog puka. Ubrzo, top i ranjenici nastavljaju put Francuske, a Jevto na grčkom ostrvu sa ocem Sretenom, trećepozivcem i svoja dva mlađa brata, blizancima Ljubinkom i Ljubivojem, čeka komandu da se svi vrate rodnoj grudi.

A braća, Jevto i Ljubivoje (1896–1986) nezavisno su vodili ratne dnevnike. ("Slovo ratnikovo – dnevnici vojnika seljaka”, Miodrag Jaćimović, Čačak 1980”.). Njihovi potomci u Gojnoj Gori čuvaju oba originala. Na požutelim listovima mastiljavom olovkom, krasnopis. Tako su ih u školi učili. A škola gojnogorska, odužila se svojim đacima. Jedina u Srbiji ima zidove sa 22 spomen- ploče. U periodu 1912–1918. Gojna Gora je dala otadžbini 223 muške glave. Nije se vratio njih 141. Iznad svih ploča je bio dvoglavi orao u bronzi, skinut u doba realnog socijalizma. Dušan Savić priča da je kao predsednik mesne zajednice sela naručio iste grbove 1989. i vratio ih na zidove škole. Smenjen je ubrzo.

- U selima opštine Gornji Milanovac spisak se nastavlja: u Brajićima od 21 ratnika, samo trojica osvanuše pred rodnom kućom. U Bogdanici od 48 njih 35. Polom je dao 151 vojnika, 81 je poginuo. Družetići 145, a 48 ostalo je živo. U gornjim selima rudničko- takovskog kraja najviše je stradao Teočin. Mobilisanih 185, poginulih 135. Pranjani su najbrojniji, 464 vojnika. Polovina se nije vratila 204. Koštunići od 242 mobilisana, 143 izginula.

Svaki rat je neprirodna pojava. To su znali i oni koji su bez reči i na odjek crkvenih zvona ostavljali vile i motike, izljubili čeljad i zamakoše brdima u znanju da se možda nikada neće vratiti. Znao je to svako, ali je „nepismen” seljak imao svest: crkva – kralj – otadžbina.

Jevtovići Gojnogorci vratili su se živi Srbiji. Otac Sreten i tri sina. Ljubinko (telegrafista) slobodu je dočekao u postelji pokošen tifusom, a umro je 1918. godine u Vojnoj bolnici u Zemunu. Četvrti Jevtović, Slobodan, kao najmlađi u kući, nije učesnik rata, sa majkom, još dečak, dočekao je oca i svoju braću. Poslednja stranica Jevtovog ratnog dnevnika glasi: „Još jedan Božić bez svojih čeljadi u Gojnoj Gori. Kad ćemo jednom kući. Niko ništa ne veli”. A top s početka priče danas se čuva u Vojnom muzeju u Marseju u Francuskoj.

Bonus video:

(Espreso/Kurir.rs/Prenele Espreso vesti)