"Odeća mi je bila iscepana..." Ljubiša opisao do detalja kako je preživeo udar groma, jedan detalj šokirao i lekare

To je na svojoj koži osetio Ljubiša Žikić u selu Krivelj kod Bora. On je tog, sudbonosnog, 10. jula davne 1986. godine pešačio uobičajenim putem iz centra sela ka svojoj kući. Iako je taj dan počeo kao vedar i sunčan, vreme se ubrzo promenilo i Ljubišu je zatekla kiša i grmljavina. Ipak, on je bio pripremljen. Pretpostavljajući da tako nešto može da se dogodi, Ljubiša je bio poneo kišobran i otvorio ga je da bi se zaštitio od pljuska.

Duvao je snažan vetar koji ga je zanosio, ali 26-godišnji Ljubiša nije paničio, već je nesmetano nastavio ka kući. Na tom putu se njegov život promenio zauvek. Dogodilo mu se jedno od najređih, ali i najstrašnijih iskustava koje nekome mogu da se dogode - udario ga je grom.

- Ja sam bio u tom selu, jer sam radio u tamošnjem građevinskom preduzeću. Tamo su bile neke prodavnice i ja sam često išao u nabavku. Tog dana je bilo lepo vreme, ali sam za svaki slučaj poneo kišobran. Majka mi je umrla nedavno pre toga, pa sam bio u crnini. Imao sam nove pantalone, farmerke, koje sam tada prvi put obukao, a na nogama sam imao sandale (isusovke), jer je bilo vruće, bilo je leto. Otišao sam u nabavku, a posle toga i u kafanu sa poznanicima. Ostao sam malo duže sa njima na piću, a oni su me sve vreme zadirkivali što sam poneo kišobran po tako lepom vremenu. U povratku je počela grmljavina, pljusak, Bože sačuvaj. Duvao i jak vetar. Odjedanput je "zviznulo". To je poslednje čega se sećam - rekao je Žikić u razgovoru za Telegraf.rs.

Ubrzo nakon udara, do mesta gde je Ljubiša pao, slučajno je naišao autobus kog je vozio Ljubišin poznanik. Videvši kako neki kišobran leži na cesti, postao je sumnjičav i zaustavio vozilo da bi istražio šta se tačno dogodilo. Tada su otkrili Ljubišu kako leži bez svesti pored puta. Čim su ga pronašli, hitno su ga odvezli u bolnicu u Boru.

- Pao sam pored puta, a kišobran je ostao na njemu. U međuvremenu, prošao je minibus neke firme koji je vozio radnike na obližnji površinski kop. Poznavao sam te ljude, a među njima je bio i neki Marinko, vozač. Velika je sreća što je kišobran ostao na putu, jer kada je Marinko naišao, video ga je i zastao. Bilo mu je čudno što kišobran leži tu. Ja sam i dalje ležao ispod bankine, u travi. Čuli su me kako krkljam i pronašli me, ali ja se toga uopšte se sećam. Odmah su me odvezli za Bor i pozvali policiju. Kažu da su me i okupali. Ne sećam se. Košulja i pantalone su bili potpuno iscepani. Imao sam pare u džepu, lanac oko vrata, a na ruci sam imao sat marke "Seiko" kog sam dobio iz Iraka. Sve je pri dodiru bilo kao da je pipano elektrodom, a odeća je bila pocepana. Bio sam i vezan u bolnici, jer sam se tresao, jedva su me savladali - ispričao je.

Sam priznaje da je imao mnogo sreće jer je na nogama nosio samo sandale, pa je strujni udar nesmetano prošao kroz njegovo telo i zaobišao vitalne organe.

- Velika je sreća što sam bio bos, odnosno u sandalama. One nikada nisu pronađene. To je bila jako kišovita godina, izrasla je visoka trava i one su se tu negde, verovatno, zagubile - Ljubišina je pretpostavka.

Probudio se četiri dana kasnije, ne sećajući se šta se dogodilo i koliko je vremena prošlo. Bio je potpuno zbunjen i u šoku, ali živ i sa relativno lakim povredama.

Ipak, Ljubiša nije prošao bez povreda. Njegova desna ruka je ostala delimično oštećena, ali je i dalje mogao nesmetano da je koristi, što čini i danas. Takođe, ovaj događaj je bio velika priča u selu, a u međuvremenu su se pojavile različite glasine i objašnjenja oko toga kako je Ljubiša završio u travi pored puta bez svesti. Kako je i potvrdio u ranijem razgovoru za Istmedia, nakon urađenih testova, uvrđeno je da nije pretrpeo nikakva neurološka oštećenja.

U početku, mnogima udar groma nije ni bio na pameti, već su imali daleko jednostavnija objašnjenja.

- Kada sam se probudio, nisam znao ni koji je dan. Dobio sam opekotinu i povredu desne šake. I danas je povreda vidljiva, na mestu gde sam držao kišobran. Koža je tu potpuno bila pukla. Prošlo je dosta vremena od tada i desnu ruku i dalje ne mogu da stisnem snažno kao levu. Ipak, služim se njom, nije me ometala u poslu, mogao sam normalno da radim nakon toga. Radio sam do pre nekoliko godina, a sada sam u penziji. Kolege su mi posle prepričavale kakav sam bio, niko nije mogao da me drži. Prvo su posumnjali da sam bio u nekoj "švaleraciji", pa sam dobio batine. Međutim, bilo im je čudno što nisam bio opljačkan. Na kraju je utvrđeno da je u pitanju bio udar groma - prisećao se.

Danas, gotovo 40 godina kasnije, on nema ni najmanji strah od grmljavine, niti ga sećanje na taj događaj potresa. Štaviše, ceo događaj je na kraju okrenut na šalu.

- Ni slučajno! Nemam nikakav strah od groma, ni najmanje, potpuno mi je svejedno kada ga čujem. Kao da se ništa nije desilo. Posle toga su se kolege šalile sa mnom, prozvali se me "gromobran" - Ljubiša je, uz smeh, zaključio svoje prisećanje.

Bonus video:

(Espreso/Telegraf.rs/TM)