OVO JE TITOV OMILJENI VIC Kikotao se, ispričao ga čak i najvećem svetskom moćniku: ALI NJEMU NIMALO NIJE BIO SMEŠAN

Josip Broz Tito važio je za čoveka koji ima dobar smisao za humor, voli da se smeje i šali, pa čak i na svoj račun.

O ovome je naročito govorio legendarni Velimir Bata Živojnović koji je Brozu bio omiljeni domaći glumac i koji je sa Titom proveo mnoge vesele dane i kafanske noći.

Bata je posle pričao kako je Tito tražio da sluša viceve o sebi, naročito one "zabranjene" - one koji bi, ispričani izvan rezidencije predsednika značile "letovanje na Golom otoku".

Sa druge strane, i Tito je voleo da priča viceve, a jedan mu je bio naročito drag, posebno nakon razlaza sa Sovjetima i Staljinom.

Pričaju trojica logoraša u nekom ruskom gulagu.

- Ja sam osuđen jer sam hvalio druga Popova - priča prvi.

- A ja sam zaglavio što sam kritikovao druga Popova - žali se drugi.

- A koji je tvoj greh? - pitaju trećeg.

- Ja sam drug Popov - odgovori ovaj.

Priča kaže da je Tito ovaj vic jednom prilikom ispričao i samom Nikiti Hruščovu, predsedniku Sovjetskog Saveza.

Ne verujemo da mu je bio smešan...

POGLEDAJTE I - OVAJ ČOVEK JE JEDINI LUPIO ŠAKOM O STO TITU I PONIZIO GA! Stigla ga je SMRT koja je do danas MISTERIOZNA

Josip Broz Tito je suvereno vladao čitavom Jugoslavijom, a njegovoj politici i veštini da toliki narod drži na okupu pod slogom "bratstva i jedinstva" očaravao je čelnike brojnih država. Gotovo niko nije smeo da mu protivreči, međutim postojao je jedna čovek koji je čuvenom državniku odsečno rekao "ne". Naime, radi se o neustrašivom Slobodanu Peneziću Krcunu!

Nemilosrdni mač revolucije i nežni otac, osnivač zloglasnog Odeljenja za zaštitu naroda u Srbiji, boem, vojnik i emotivac, komunista i pomalo nacionalista. Sve je to bio čuveni Krcun! Uvek na strani Srbije.

Tajanstvena smrt

Naime, Krcun je poginuo i saobraćajnoj nesreći na Ibarskoj magistrali u Šopiću kod Lazarevca 6. novembra 1964. godine. Otkako se tragedija desila, pojavile su se glasine da se nije radilo o nesreći. Iako su glasine postajale sve jače, nikada nisu dokazane, ali se mogu čuti i skoro šest decenija kasnije. Smatralo se da je njegovo ubistvo naručio večiti predsednik Josip Broz Tito, a razlog je bio Penezićeva otvorena privrženost Srbima.

Oni hrabriji prepričavali su vic u kojem Tito, kada mu je saopšteno da je Krcun poginuo, pogledao na sat i rekeo:"U, majku mu, već je pola jedan?!"

Od svojih ideala nije odstupao

Po mišljenju mnogih stručnjaka, imao je orelo hrabrosti.

- Krcun je neko kome su ispevane pesme, a kasnije u savremenim uslovima, bio je primer pravog policajca, imao oreol hrabrosti. U tim nacionalnim svojatanjima bilo je tvrdnji da je bio jedini Srbin koji je mogao i smeo Titu da lupi rukom o sto, u to nisam baš siguran, ali je svakako bio vrlo blizak najvišoj nomenklaturi - rekao je profesor fakulteta za diplomatiju i bezbednost Radojica Lazić za BBC.

Kako je izgledao odnos Krcuna i Tita?

Krcun je u ratu bio partizanski komesar i osnivač srpske bezbednosne službe, a zatim ministar policije, potpredsednik, a potom i predsednik srpske Vlade. Životni put Penezića je danas bitan, jer kroz njega možemo sagledati jedno od lica Srbije u Drugom svetskom ratu, ali i posle, tokom formiranja takozvane Titove Jugoslavije.

- Prek i osion, "hleb i otrov revolucije", čovek koji je kao ministar unutrašnjih poslova umeo da zanoći u zatvoru među zatvorenicima, predan Josipu Brozu i onome što je on u njegovim očima predstavljao, do kraja. U arhivskoj građi koju čuva užički Arhiv otkriva se kao nežan, brižan supružnik. U javnosti vatren, u privatnom životu blag i posvećen - ocenjuje Željko Marković, direktor Istorijskog arhiva u Užicu za BBC.

Krcun je imao značajnu ulogu u likvidacijama ostataka kvislinških formacija i četničkih snaga, gušenju pobuna, kao i kasnije, u obračunu sa pristalicama Informbiroa, kao prvi čovek Ozne, a kasnije i Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije.

Dva pokreta otpora - četnički i partizanski - borili su se i ubijali međusobno tokom Drugogo svetskog rata, sa druge strane ratovali su i sa Nemcima! Saveznici od 1943. godine staju na stranu partizanskog pokreta, što je važna podrška za njihovu konačnu pobedu na prostoru bivše Jugoslavije.

- Istoriju najčešće pišu pobednici i da se razumemo, partizani su na kraju rata imali obavezu da se razračunaju sa ogromnim bandama koje su bile odmetnute po šumama, uključujući sve ostalo što se dešavalo po drugim republikama - kaže Lazić.

Kada je počeo Drugi svetski rat, Penezić je imao 22, a Tito 48 godina

- Čitavu generaciju srpskih momčića zanela je ideja ravnopravnosti i pravde, a odista, poteklo je mnogo krvi i Titovih sledbenika i Titovih protivnika. I jednih i drugih, najviše Srba, i to je naša nacionalna tragedija. Krcuna posmatram u kontekstu te tragedije, u ulozi počinioca, ali i žrtve, u jednom širem filozofskom kontekstu - navodi Marković.

Sa samo 19 godina mladi Užičanin i brucoš Poljoprivrednog fakultet pridružio revolucionarnom komunističkom pokretu, kao i brojni njegovi vršnjaci. Bio je željan pravde, te je zbog učešća na demonstracijama povodom šestomesečnog pomena patrijarhu Varnavi uhapšen 1937. godine. Interesantna je činjenica da će dve decenije kasnije baš on učestvovati u proglašavanju poglavara Srpske pravoslavne crkve, patrijarha Germana, kao ministar policije.

Nepredvidiva sudbina

Kako sam piše u životopisu objavljenom u knjizi „Glasnost ćutanja", pokretu otpora je pomagao tako što je kod sebe krio brošure, nekad čak i u rupi od klozeta. Toliko je bio vezan za sve što se dešavalo na Univerzitetu da je na početku raspusta, kada je trebalo da se vrati kući, „plakao kao malo dete".

Već sledeće godine batalio je fakultet, ali i izlaske, i ozbiljno pristupio pokretu - više nego išta želeo je da bude „pošten i čestiti revolucionar". U to vreme već dobija nadimak Krcun, po junaku stripa Krcunu, objavljivanom u tadašnjem satiričnom časopisu Jež, i to ime mu je pomoglo da se krije sve do početka rata. Po drugim tumačenjima, Peneziću su se u toku hoda dodirivala i krckala kolena, pa je to bio razlog za ovaj nadimak.

Svojoj biografiji opisao je sve strahote bombardovanja Beograda, te i pljačku na koju je naišao. Sa kolonom izbeglica krenuo je te noći ka Valjevu, ali su ih usput iz vazduha iz mitraljeza gađali nemački vojnici.

Uz jezive scene stradanja piše i koliko od Prvog svetskog rata nije voleo Nemce, da je rado verovao u izmišljenu priču njegovog brata da su Nemci pobegli iz Srbije 1918. jer se on rodio. Ratni vihor odnosi ga u unutrašnjost Srbije i rodno mesto, a posle pada Užica sa „drugovima" ide dalje, po šumama i gorama.

Učestvovao u mnogim bitkama

Titovu sliku je, navodno, tokom celog rata nosio u unutrašnjem džepu vojničke bluze. Krcun se borio u mnogim bitkama, između ostalih na Sutjesci, ali je istovremeno napredovao i u partijskoj hijerarhiji. Više mu je priličila uniforma, no civilno odelo, pišu biografi.

A onda je u leto 1944, na ostrvu Vis dobio zadatak da formira Odeljenje za zaštitu naroda u Srbiji - Ozna - bezbednosnu kontraobaveštajnu službu nove Jugoslavije. Šef mu je bio Aleksandar Ranković.

Krcun je imao nezaobilaznu ulogu u sistemu masovne represije prema političkim protivnicima, prisutnom prilikom ustoličenja komunističkog režima, ocenjuje istoričar Srđan Cvetković.

Kada govorimo o likvidacijama bez suđenja, o montiranim procesima, o slanju ljudi na Goli otok, ne možemo a da ne govorimo i o Krcunu, koji je u tom periodu bio na čelu republičke Ozne. Ipak bi bilo nepošteno pripisati njemu sve ove zločine, jer su iznad njega bili i Aleksandar Ranković i usko partijsko rukovodstvo i na vrhu piramide sam Tito - izjavio je Cvetković za Danas.

Na čelu ekipa koja se bavila hapšenjem Draže Mihailovića

Prema istorijskim dokumentima, Krcun je kao prvi čovek Ozne za Srbiju bio jedan od rukovodilaca te akcije. Jedno od najznačajnijih hapšenja u novoj Jugoslaviji svakako je bilo hvatanje generala i četničkog komandanta Dragoljuba Mihailovića. Međutim, i ovaj zadatak su pratile kontroverze jer je, po sopstvenom priznanju, Krcun poštovao Mihailovića.

Mihailovića je jugoslovenski sud 1946. godine osudio na smrt zbog izdaje i saradnje sa nacističkom Nemačkom.

- Poštovao ga je kao vojnika i kao rodoljuba, jedino što mu je zamerao je da je bio protiv Tita, a za kralja. I to mu nije mogao ni zaboraviti, niti oprostiti.Ta nemogućnost zaborava i oprosta izrodila je osvetnički nagon - navodi Marković.

Veliki emotivac u dubini duše

Za razliku od slike nemilosrdnog policajca, knjiga „Krcun pisma bez kurira" u kojoj su objavljena pisma razmenjivana sa ženom i decom, otkriva njegovu emotivnu stranu.

U nežnim porukama nije propuštao priliku da njoj i deci prenese ljubav i poljupce. Ipak, žalio je što to nisu „prava ljubavna" pisma - znao je da u takvim prepiskama nema puno diskrecije.

Pričalo se i da Krcun voli alkohol, a to potvrđuju i pisma ženi gde on, u brojnim unutrašnjim razmišljanjima i dilemama, jednom prilikom navodi da bi želeo da prestane da pije i napravi nešto od života.

Bio je pravi otac

Penezićev sin Srđa, reditelj koji je dugo živeo u Americi i tek se nedavno vratio u Srbiju, za oca kaže da je bio upravo to - otac.

- Bio je veoma pažljiv, učio me je da, između ostalog, vozim bicikl i ja to pamtim, a razna mišljenja o njemu - vrlo pozitivna i vrlo negativna, ostavljam tim ljudima. Nadam se da će ih prevazići, jer od njega ne bi trebalo praviti ni kult, ni najgoreg čoveka na svetu, jer je bio čovek od krvi i mesa - naveo je naslednik Penezića.

List "Mladost"

Ivan Ivanji, Titov prevodilac i hroničar jugoslovenskog doba, pisao je o Krcunu kao „saradniku" u političkom nedeljniku Mladost koji je izlazio 1950-ih. Penezić je tada na mestu ministra policije, a kasnije premijera Srbije, a Ivanji ga u Vremenu opisuje kao „tragičnu ličnost".

„I da odmah kažem: Krcun nije bio nikakav cenzor, nego veoma koristan saradnik, jer je uprkos neverovatnoj količini alkohola koju je trošio - nisam više nikoga u životu sreo ko je tako brzo tako mnogo pio - imao još uvek fenomenalno pamćenje - piše Ivan i dodaje:

- Na osnovu sitnih detalja - šala oko vrata, olovke na stolu, nekog lica u pozadini, pejzaža - tumačio je fotografije bez ikakvih beleški u pozadini, prepoznavao ko je ko i kada je otprilike snimljena.

Razlaz sa Titom: "Stari, sve ti je dobro, samo šteta što nisi Srbin!"

Krcun je najviše sarađivao sa Aleksandrom Rankovićem, što je vuklo korene iz rata, a i po prirodi poslova koje su obavljali u novoj državi.

- Prema političarima iz drugih republika umeo je da bude oštar na jeziku, a pod njegove britke opaske naletala je i ličnost Josipa Broza. Zna se vrlo dobro da mu je jednom odbrusio: `Stari sve ti je dobro, samo šteta što nisi Srbin`", podseća Marković.

I istče da je i sam Penezić u jednom momentu osetio da je bio iskorišćen i izdan".

- Kada politički sazreva, naročito šezdesetih godina prošlog stoleća, shvata da se sudbina Srbije mora krojiti u Srbiji, ali ne van jugoslovenskog konteksta. To je jako važno kao pouka. Međutim, kako kaže naš narod: 'Nije mu se dalo', a dodajem da ni on mnogima nije dopuštao - ocenjuje Marković.

Kako je izgledao poslednji susret Tita i Krcuna?

On se navodno odigrao krajem 1963, godinu pre Krcunove smrti, kada je Tito njega i Rankovića pozvao na Brione. Penezić je navodno Brozu rekao da je nekorektan prema Srbima poslednjih godina, da ih udaljava od sebe i upitao kako to da su mu sumnjivi svi Srbi, istaknuti ratni komandanti.

- Tito se, prema svedočenjima, naljutio i hteo da se udalji, a Krcun mu je dobacio: „Jedino ne znam kad će doći red na nas dvojicu", misleći na sebe i Rankovića - opisuje istoričar Venceslav Glišić.

Krcunova smrt do danas nije razjašnjena

Prema zvaničnoj verziji, Krcun je pred polazak na partijsku konferenciju u Užicu dobio novi automobil. Usput ih je uhvatio pljusak i zbog blata na putu, auto je proklizao, a vozač Milorad Lomić izgubio kontrolu. Auto se kretao brzinom od 130 kilometara na sat, sletelo s puta i udarilo u drvo, piše BBC.

Sa Krcunom je poginuo i njegov dugogodišnji saborac Svetolik Lazarević Laza, a u automobilu je bila i Olga Živković. Posle vesti o nesreći, počele su da kruže priče da je Krcun ubijen. Tito je, navodno, tu tezu podržao, rekao je Srđa Penezić u jednom intervjuu.

Posle Krcunove smrti, zazvonio je kućni telefon i neko se predstavio kao da zove iz „kabineta maršala Tita". Tada 12-godišnjak, Srđa je mislio je da se radi o neslanoj šali, ali je njegova majka uzela slušalicu i nastavila razgovor. Nekoliko dana kasnije je otišla na sastanak kod Tita, što će Srđa saznati mnogo godina kasnije od književnika Dobrice Ćosića u Njujorku.

„Dobrica mi je tad rekao da mu je majka pričala da je ta poseta Titu bila bukvalno da ga ona pita da li ima neke istine u tome da je moj otac ubijen. Drugim rečima, ona je to govorkanje uzimala dovoljno ozbiljno - ispričao je Penezić mlađi 2016. godine.

Usledio je neočekivan Titov odgovor.

- Zanimljiv je Titov odgovor, koji je sigurno lažan jer je bio veliki manipulator, on je rekao `Jeste, ubio ga je Ranković` i moja majka je shvatila da je to neistina - dodao je Srđa Penezić.

Josip Broz Tito se nije pojavio na sahrani tadašnjeg srpskog premijera, a porodici Penezić je poslat telegram saučešća. Za vreme sahrane, Tito je primio holivudskog glumca Kirka Daglasa.

POGLEDAJTE I - TITO JE SAV BESAN 1961. GODINE ODRŽAO GOVOR O USTAŠAMA I JASENOVCU: Spomenuo i Srbe, morate sami da čujete TE REČI!

Govor Josipa Broza Tita nakon Drugog svetskog rata, tačnije iz 1961. godine šeruje se ovih dana, povodom navoda da je "genocid u Jasenovcu skrivan decenijama".

Tito se u ovom govoru osvrće na dešavanja u Sjedinjenim Američkim Državama u to vreme, kada su neki konzervativni političari odlučili da zajedno sa danom pomena na američke heroje u Drugom svetskom ratu slave i dan koji slavi ustašku tvorevinu NDH.

Titov govor je pre svega usmeren prema Amerikancima i njihovim diplomatama.

Deo Titovog govora vam prenosimo u celini, a održao ga je prilikom proslave 20-godišnjice ustanka naroda Jugoslavije u Užicu.

- Mi znamo da ima dosta ljudi u svetu koji ne vole našu zemlju. Mnogi rekacionari na Zapadu otvoreno govore da ne vole našu zemlju, štaviše mnogi je i mrze, ali mi to razumemo. Oni gledajući na našu zemlju polaze iz svojih ličnih, klasnih interesa, a kada se radi o takvom jednom drastičnom slučaju kao što je priprema održavanja neke ustaške svečanosti u Americi i njeno povezivanje sa danom uspomene na američke žrtve u Drugom svetskom ratu onda se tu ne radi samo o interesima pojedinaca koji iza toga stoje. Ima li veće ironije od izjednačavanja ustaša sa palim američkim vojnicima protiv kojih su se Pavelićevi borili u prošlom ratu? Zar se mogu onih 150.000 ustaša koji su poginuli u borbi protiv naše narodnooslobodilačke vojske, koja je u Drugom svetskom ratu bila saveznik Amerikanaca izjednačiti sa palim američkim vojnicima, sa onim istim avijatičarima koje su ustaše hvatale i ubijale, kada su bili prisiljeni da se spuste na teritoriju koju su ustaše kontrolisale? Zar američki narod može da dozvoli da na dan kada on proslavlja uspomenu na svoje pale sinove, tu uspomenu skrnave ustaške izbeglice istovremenim pomenom svojoj paloj ustaškoj sabraći? Mi ne možemo verovati da su američki građani, narod koji je izgubio svoje sinove u borbi protiv fašističkih viteških armija u čije redove spadaju i Pavelićevi koljači mogu složiti da se na taj način i uopšte u njihovoj sredini odaje počast ustaškim krvnicima koji su pobili na stotine hiljada Srba i hrvatskih rodoljuba. Gospodin, član Kongresa koji se zalaže za tu ustašku proslavu, bolje bi bilo da dođe ovde kod nas i da obiđe samo jedno mesto na kome je bio ustaški logor smrti, recimo Jasenovac i da neposredno od tamošnjeg naroda vidi i čuje šta su ustaše radile u vreme rata u ovoj našoj zemlji - završio je Tito.

Najstrašniji film o Jasenovcu

Film o Jasenovcu koji je snimljen 1945. godine pokazuje sve muke kroz koje su prošle žrtve ovog logora. Najmonstruoznije ideje koje bi mogle da padnu na pamet jednom čoveku u ovom logoru smrti bile su sprovedene u delo.

"Ovde je podavljeno i ubijeno hiljade nevinih žrtata i tu je pobijeno hiljade Srba", ovim rečima počinje film koji govori o velikoj tragediji tokom Drugog svetskog rata.

U nastavku dokumentarca se navodi broj žrtava, te se skreće pažnja na to da su ovakvi logori proizvod fašizma. U Jasenovu su bili ljudi različite dobi, socijalnog statusa, vere i pola. Svi su bili tretirani na isti način.

U filmu se pojavljuju snimci logora u Jasenovcu i istoimenog sela, za koje se navodi da nije bilo pošteđeno od strane ustaša.

- Jedan od malobrojnih preživelih seljaka priča kako su ustaše prilikom povlačenja minirale, rušile i palile kuće i zverski ubijale seljake. Od sela Jasenovac ostale su samo ruševine - navodi se u filmu.

Navodi se i da u istoriji nema sličnih primera, koji bi mogli da se uporede sa Jasenovcem. Preživeli navodi da su svakodnevno dovođene kolone ljudi koji su zverski ubijani. Kako bi se napravilo mesta za nove žrtve postojeće zatvorenike su ubijali.

- Zvuka Jasenovačke sirene bio je znak bliske smrti za stotine logoraša. Znak za poslednji marš bez povratka - opisan je "zvuk smrti".

Zatvorenici su radili dnevno 11 sati, a hranili se mizernim količinama kukuruzne kaše. Ustaška propaganda je to nazivala konstruktivnim radom. Zatvorenici su čak bili prinuđeni da sami prave noževe i kuju lance kojima su bili okivani.

Kao posebno značajan "događaj" u logoru je poseta čuvenog ustaškog zvaničnika Maksa Luburića, koji je posećivao ovo mesto i sa snimateljima. Sa osmehom na licu koračao je pored leševa izmučenih robova i neobazirući se pozirao sa golubom.

Ko je bio Maks Luburić?

Sam sistem koncentracionih logora Jasenovac je osmislio Vjekoslav Maks Luburić, koji je bio i njegov prvi komandant.

Luburić je bio deo ustaškog porketa u Kraljevini Jugoslaviji, a sve do proglašenja Nezavisne Države Hrvatske (NDH) 10. aprila 1941. godine, on se nalazio u egzilu u Mađarskoj, gde je pobegao da ne bi bio uhapšen. Nakon što je NDH uspostavljena, on se vraća u Hrvatsku i stavlja se na raspolaganje novoj ustaškoj vlasti pod vođstvom poglavnika Ante Pavelića.

On je u avgustu 1941. godine osnovao logor Jasenovac, najveći logor smrti na prostoru bivše zajedničke države. Na dan 9. oktobra 1942. godine Luburić je na svečanosti u Jasenovcu, koju je priredio kao proslavu godišnjice svoje krvave vladavine u svom održanom govoru navodno rekao: "...i tako smo vam mi u ovoj godini ovde u Jasenovcu poklali i više ljudi nego osmanlijsko carstvo za celo vreme boravka Turaka u Evropi".

Prema podacima JUSP Jasenovac, nakon savezničkih bombardovanja logora 1945. godine, u kojima su uništeni mnogi objekti unutar logora, Vjekoslav Maks Luburić naredio je da se likvidiraju svi zatočenici i zatočenice, a logor i mesto Jasenovac do temelja sruše i spale, kako bi se prikrili tragovi zločina.

Poslednja grupa od oko 700 žena likvidirana je u predveče 21. aprila 1945., a iste večeri iz zapovedništva logora naređeno je da se preostalih 1.073 muškaraca premesti u zgradu ženskog logora (u istočnom delu logora). Pošto su tokom večeri izdvojeni i likvidirani vođe grupa i pošto se među zatočenicima pretpostavljalo šta bi se moglo dogoditi, oko 600 muškaraca predvođenih Antom Bakotićem odlučilo se u kišovito nedeljno jutro 22. aprila 1945. na proboj iz logora. Proboj su preživela 92 zatočenika. Samo nekoliko sati kasnije započeo je i proboj zatočenika iz Kožare. Od njih 167 spasilo ih se samo 11.

Luburić je uspeo da izbegne klopku u Blajburgu, a onda ubrzo zatim beži u unutrašnjost Austrije, a zatim je završio u Frankovoj Španiji.

Maks Luburić je ubijen 20. aprila 1969. godine u Španiji, gde je ubijen udarcima tupog predmeta u glavu, a likvidirao ga je agent UDBE Ilija Stanić, inače sin jednog ustaše. Telo Luburića ispod kreveta u sobi je pronašao njegov sin dan kasnije.

POGLEDAJTE I - Tamna strana Jovanke Broz: Tito se od nje krio u kupatilu, a kada su svedoci saznali zašto - sve im je bilo jasno!

Jovanka Broz, nekadašnja prva dama Jugoslavije, bila je žena koja je svojom ličnošću, pojavom i uticajem obeležila čitavu jednu epohu. Istoričari naglašavaju da je Jovanka bila mnogo više od supruge Josipa Broza Tita – od suvladarke, borca, do žene koja je aktivno menjala tok istorije. Svoju ulogu pored Tita preuzela je ozbiljno i odlučno, često se mešajući u političke i društvene procese u zemlji, što ju je s vremenom učinilo centralnom figurom ne samo na domaćoj, već i na međunarodnoj političkoj sceni.

Titova pažnja i nežnost prema Jovanki

Jovanka je često isticala ljubav i pažnju koju je dobijala od Tita. U intervjuu s novinarkom Mirom Adanjom Polak prisetila se njihovih zajedničkih trenutaka. Prema njenim rečima, Tito je bio nežan i pažljiv muž, koji joj je više od dvadeset godina svako jutro pripremao kafu za oboje. Iako su imali posluge i sve privilegije, Tito je insistirao na ovom gestu, koji je na jednostavan i ličan način pokazivao ljubav prema svojoj ženi.

Međutim, Jovankina sudbina nije bila samo priča o moći i privilegijama. Njeno ponašanje prema Titovim saradnicima često je opisivano kao arogantno i da je bila teška za saradnju. Prema nekim izvorima, Jovanka je u političkim krugovima izazivala nemir, što je dovelo do brojnih optužbi na njen račun. Tajni dokumenti Saveza komunista Jugoslavije, uz pomoć tadašnje tajne policije, sadrže tvrdnje da je Jovanka bila „elementarna nepogoda“ za mnoge Titove saradnike, povremeno čak i za njega samog. Neki su je optuživali za pokušaje preuzimanja vlasti, dok su drugi tvrdili da je psihički nestabilna i paranoična.

Poslednje tri godine Titovog života obeležila je njihova fizička razdvojenost. Iako formalno nisu bili razvedeni, Jovanka je živela odvojeno od Tita. Njeno povlačenje iz javnog života, kao i optužbe koje su pratile njen boravak na Dedinju, ostavile su trag na njenom ugledu. Nakon Titove smrti, Jovanka je skoro tri decenije provela u izolaciji, bez ličnih dokumenata i ikakvih prava koja su nekada bila deo njenog života.

Jovankina priča je priča o ekstremima – od života u luksuzu i političkoj moći do života u samoći i poniženju. Njena sudbina ostaje tema rasprava, sa različitim interpretacijama njene uloge u Titovom životu i politici Jugoslavije. Zabeleženo je da je bila žena koja je volela i bila voljena, ali i žena čiji su karakter i ambicije ponekad izazivali strah i otpor kod onih koji su je okruživali.

Uprkos svemu, ne može se poreći njen uticaj

Svedoči se da je upravo Jovanka inicirala ideju formiranja Pokreta nesvrstanih, koji je predstavljao protivtežu blokovskoj podeli sveta tokom Hladnog rata. Jedan od njenih zadataka bio je da bude „poslednji prsten Titove odbrane“. Prema njenim rečima, bila je spremna da zaštiti Tita ako svi drugi zakažu, zbog čega je uvek nosila pištolj sa sobom u ličnim stvarima. Tokom posete Americi, pištolj joj je slučajno ispao iz tašne, što su primetili članovi administracije predsednika Ričarda Niksona, ističe istoričar Ognjen Karanović.

Jovankin položaj dodatno je otežavalo to što nije imala formalno obrazovanje. Upisala je studije svetske književnosti, ali nikada nije diplomirala. „To je za nju uvek bilo opterećenje i na neki način joj je umanjivalo legitimitet. Možda je upravo zbog toga povremeno bila nemilosrdna prema osoblju, ali gosti su pamtili samo najlepše“.

Protokol i uticaj Jovanke Broz

Jovanka Broz unela je elemente vizantijskog carskog sjaja i britanske kraljevske elegancije u protokol Jugoslavije. Prema svedočenjima mnogih, njen odnos prema saradnicima bio je različit – neki su je doživljavali kao arogantnu i zahtevnu, dok su drugi isticali njenu ljubaznost i prijatnost. Ivan Ivanji, dugogodišnji prevodilac za Tita i Jovanku, zapisao je: „Za mene je uvek bila ne samo ljubazna, već naglašeno prijatna. Uvek me je predstavljala kao ‘književnika koji je pristao da nam pomogne’, nikada kao plaćeno osoblje.“

Istorijska tumačenja Jovanke Broz

Ivana Pantelić u svojoj monografiji pružila je retko naučno delo posvećeno Jovanki Broz. Istoričarka naglašava da je Jovankin život teško rekonstruisati, jer nije imala javnu funkciju, a zapisi o njoj, posebno iz sedamdesetih godina, često su na ivici tabloidnog. Slovenački istoričar Jože Pirjevec u knjizi Tito i drugovi naziva je „jugoslovenskom Ksantipom“, aludirajući na njenu zahtevnu ličnost i snažan uticaj na Tita.

Sukob s vlastima i paranoja

Jovanka je 9175. godine uhapšena i prebačena iz Igala u Beograd, gde je posebna političko-zdravstvena komisija proveravala njeno mentalno stanje. Nakon burnih ispitivanja, zaključeno je da Jovanka nije bila umešana u zavere, već je označena kao paranoična. Uprkos tome, Tito je nije napustio; naprotiv, pomirili su se, a Jovanki je čak omogućeno da se osveti svojim „neprijateljima.“

Njenu moć i uticaj najviše je osetila jugoslovenska politička elita. General Ivan Mišković, šef jugoslovenske tajne službe, koji je bio jedan od njenih najvećih protivnika, zbog nje je izgubio vojnu karijeru. Sličnu sudbinu doživelo je mnogo ljudi koji su se usudili da joj se suprotstave.

Odnos s Titom

Prema nekim svedočenjima, Jovankin uticaj nije zaobišao ni njenog supruga. Nikola Ljubičić, bivši savezni ministar odbrane, izjavio je da Tito naspram Jovanke nije bio „trostruki narodni heroj.“ Dokument poznat kao „Bela knjiga“ (Ponašanje i delovanje Jovanke Broz do 1974. godine), sadrži brojne primere koji potvrđuju njen uticaj i odlučnost, zbog kojih su mnogi smatrali da je preuzela veći nadzor nego što joj je pripadao.

Jovankina priča tako ostaje izuzetno složena, puna kontradiktornosti između njene harizme i političke moći, i kritika koje su joj često pripisivale paranoju i konfliktan karakter.

“Ljubičić tvrdi da je predsednik republike očekivao da će vreme i to što nisu zajedno sa Jovankom Broz uticati na to da ona promeni svoje ponašanje, pa je povremeno dolazio na Užičku 15. Jednom prilikom, kada je došao, Jovanka Broz je tako jako vrisnula i kritikovala ga, da je predsednik bio primoran – kada je ona popodne zaspala – da pozove adjutanta, generalmajora Marka Rapu, i lekara, kako bi ga, jer je bio bolestan, u pidžami odvezli iz kuće u Beli dvor”.

Kada se Tito vratio iz Kine 1978. godine, s putovanja na koje je otišao sam, jer je Jovanka postavljala neprihvatljive uslove, doneo joj je poklon. Jovanka je poklon bacila na – muža! Tada je Josip Broz doneo odluku o razvodu. O tome su tada nagađali u celoj Jugoslaviji, ali pravi razlozi za raskid poznali su samo retki.

„Mučila ga je noću“

Nikola Ljubičić tvrdi da je Jovanka na Tita vršila nesnosan pritisak kada je reč o kadrovanju. U vezi s tim sledi jedna gotovo neverovatna epizoda: „Naglašava i da se Tito više puta žalio kako ga Jovanka Broz noću muči, kako je dolazila u njegovu spavaću sobu i celu noć vršila pritisak na njega u vezi s kadrovskim i drugim pitanjima, ne dopuštajući mu da spava, da ga je povremeno direktno vređala i da je bio često primoran da se zatvori u kupatilo i tako dočeka jutro“.

Junak Sutjeske i Neretve, čovek na koga je Hitler poslao Ota Skorzenija, velikan koji je Staljinu rekao: „Ne!“, je morao dakle bežati u kupatilo kako bi spavao u kadi pred premoćju Jovanke Broz, žene po čijoj volji su „vrabci na Dedinju napredovali u prepelice, Pepeljuga u princezu“.

Stane Dolanc je na istoj komisiji Josipa Broza Tita opisao kao – copata. „Na raspravi na sednici Saveta za zaštitu ustavnog reda 23. maja 1980, između ostalog, je rekao da je bio zajedno s Petrom Stambolićem prisutan, kada je predsednik Republike u papučama pobegao iz Užičke 15 u Beli dvor. Te noći je Predsednik njih dvojicu pozvao i zamolio, da obezbede da Jovanka Broz ne dođe kod njega, jer da ‘ne može da živi’ zbog nje.“

Kakvu sliku ovo daje o Brozovom stvarnom karakteru? Iz niza svedočenja u ovoj knjizi: kao privatna osoba bio je mnogo mekši nego što se misli. Voleo je da bude voljen, popularan, obožavan. Bio je hedonista. Račune s protivnicima prepuštao je drugima. Tito nije birao sukobe i ratove, ako nije bilo nužno. Poznato je da nikada nije potpisao odluku o smrtnim kaznama. Te odluke je potpisivao Aleksandar Ranković, kada je bio na dužnosti.

Jovanka se posle rata pridružila partizanskom pokretu, gde je upoznala Josipa Broza Tita. Venčali su se aprila 1952, kada je preuzela njegovo prezime. Kao žena predsednika republike, prvih nekoliko godina obavljala je svoje dužnosti u skladu s tradicionalnom ulogom prve dame, pratila Tita na zvaničnim putovanjima i državničkim događajima.

Rastući uticaj

Od 1958. Jovanka je sve više pokazivala interesovanje za političke i kadrovske procese u Titovoj administraciji. Počela se aktivno uključivati u organizaciju rada u rezidencijama predsednika republike, kao i u politička pitanja. Tražila je uvid u državne dokumente i učestvovala u razgovorima s domaćim i stranim zvaničnicima. Njeno ponašanje izazivalo je napetosti, kako s Titom, tako i s njegovim najbližim saradnicima.

Tito nije odobravao njene poteze, što je dovelo do povremenih sporova i sve izraženijih nesuglasica između njih. Jovanka je, prema nekim navodima, imala značajan uticaj na kadrovske odluke, što je često odlagalo donošenje ključnih odluka.

Sporovi i izolacija

Napetosti su dostigle vrhunac početkom 1974, kada je Predsedništvo Saveza komunista Jugoslavije osnovalo posebnu komisiju, kako bi istražila situaciju u Titovim rezidencijama i utvrdila uticaj Jovanke Broz na državne poslove. Održano je čak 50 sednica, na kojima je Jovanka bila jedina tema. Iako su sporovi eskalirali, Tito se od Jovanke nije formalno razveo, ali ju je postepeno isključivao iz svog života.

Progon posle Titove smrti

Mesec dana posle Titove smrti 1980. Jovanka je protjerana iz zajedničke kuće na Užičkoj 15 uz prisustvo oružja. Nije joj bilo dozvoljeno da uzme lične stvari, a premeštena je u staru, zapuštenu vilu na Dedinju, bez grejanja i osnovnih životnih uslova. Sledećih 33 godine živela je u izolaciji, bez ličnih dokumenata i zdravstvene isprave. Jovanka je bila u nekom obliku kućnog pritvora, čekajući na nasleđe, kako bi saznala šta joj pripada od Titovog imanja. Međutim, do kraja svog života nije doživela zadovoljstvo pravde.

Kraj života i poslednja želja

Jovanka Broz umrla je 20. oktobra 2013. u Beogradu od srčanog zastoja, u 89. godini. Njena poslednja želja bila je da bude sahranjena pored Josipa Broza Tita u Kući cveća. Tek tada, simbolično, su se ponovo spojili. Jovanka je često govorila da je „krivica bez krivice i osuđena bez suda“.

Bonus video:

(Espreso/Kurir/Nova/Stil)