Željana i Teodor ustaju ranom zorom, gaje 500 ovaca i sve postižu - ne beže od posla: Oni su ponos svojih roditelja

U vremenu kada sela ostaju bez mladih, a stočarstvo se često doživljava kao posao bez perspektive, u selu Vračev Gaj nadomak Bele Crkve raste priča koja ruši te predrasude. Teodor Dmitrović ima 18 godina, njegova sestra Željana dve godine manje, a zajedno su nosioci jedne od većih porodičnih farmi ovaca u Banatu.

U domaćinstvu ove vredne i pošene porodice danas se gaji više od 500 ovaca i jaganjaca. Farma koja je započela pre dvadeset godina skromno, sa oko 250 grla, danas je stabilan i uređen sistem u kome najznačajniji deo posla nose upravo najmlađi članovi porodice.

Teodor i Željana su učenici, ali i domaćini. Škola i farma za njih ne isključuju jedno drugo i uz dobru organizaciju uspevaju sve da postignu.

- Ustajemo oko pola sedam, spremamo se za školu da bismo ranije završili i što pre došli kući. Posle škole odmah smo ovde. Posla uvek ima, a mi se ne libimo ni onih najtežih. Ja sam već sad odlučio da je ovo moj izbor i ostajem ovde na selu. Drugari nas podržavaju, jer ovde skoro svi se na neki način bave poljoprivredom, nije situacija kao u velikim gradovima, kaže za RINU Teodor.

Njegova sestra dodaje da im rad ne pada teško jer je deo svakodnevice.

- Naše celo društvo skoro radi. Svi imaju stoku, njive, oru. Ovde su ljudi vredni. Ujutru rano idemo u školu, čim se nastava završi idemo kućui i nastavljamo da radimo na imanju. Sve poslove smo naučili još kao deca. Naravno, ostane vremena i za druženje i izlaske, kaže Željana uz osmeh.

Svaki dan stado se rano ujutru izvodi na ispašu. Posao je precizno organizovan, bez improvizacije. Mladi brat i sestra rukuju mehanizacijom, pripremaju hranu, baliraju seno i vode računa o svakom grlu.

- Nema mašine koju nisu savladali. Kad su vredni i kad žele, onda sve ide lakše. Lepo je raditi sa svojom decom. ističe njihov otac Željko, koji sa suprugom Sanelom danas može da se osloni na decu kao ravnopravne domaćine.

Na farmi je sve evidentirano i po pravilima. Subvencije su deo sistema, ali ne i jedini oslonac.

- Po ovci je subvencija 10.000 dinara, a po jagnjetu 3.000 kada ide u klanicu. Sve mora da ima papire i sve je uredno“, objašnjava Teodor.

Jaganjci se prodaju kada dostignu težinu od 35 do 40 kilograma. Period jagnjenja zahteva dodatni napor, često i noćni rad.

- Imamo kamere u štali. Kad vidimo da se ovca jagnji, odmah dolazimo da proverimo da li je sve u redu i da pomognemo ako treba, kaže Željana.

U porodici Dmitrović važnu ulogu ima i deda Jovica, koji sa ponosom govori o unucima.

- Radni su, razumeju se u sve. Id u školu, rade u kući, oko stoke, ništa im nije teško, kaže deda.

Roditelji priznaju da danas polako prepuštaju posao mlađima.

- Teodor je već ušao u posao, ja se polako povlačim. Oni kose, baliraju, voze, rade sve. Hranu za stoku 80 do 90 odsto sami obezbede, kaže ponosni otac Željko.

Za Sanelu, najveća vrednost nije broj grla, već ono što su deca postala.

- Oni se ne stide da uđu u štalu, da jagnje ovce, da isteraju stado na pašu. To je pošten posao. Za nas su oni deca za ponos, kaže ona.

U Vračevom Gaju, u ravnici južnog Banata, Teodor i Željana Dmitrović već danas nose teret života koji mnogi njihovi vršnjaci tek naslućuju. Svojim radom pokazali su da selo nije kraj puta, već početak za one koji znaju da rade i žele da ostanu.

Bonus video: