"Umotao ga je u ćebe i stavio pored puta": Od ispovesti Nevenke kojoj su u "Oluji" ubili sina suze same idu, PAKAO!

Navršava se 30 godina od vojne operacije Oluja, u kojoj je iz svojih domova proterano više od 200.000 Srba. Hiljade njih su tada zauvek izgubile ne samo krov nad glavom, već i članove porodice. Među njima je i Nevenka Dobrić, koja je u koloni izbeglica 4. avgusta 1995. izgubila sina Sinišu i svekra Petra. Njeno potresno svedočenje i danas ledi krv u žilama.

Nevenka Dobrić priča o tom danu s preciznošću kao da se upravo sada odvija pred njenim očima. Do tada, porodica Dobrić živela je u selu Crkveni Bok kod Siska. Bavili su se poljoprivredom i stokom - 35 krava, junad, svinje. Imali su svoj mir i planove. Sve je nestalo 4. avgusta.

"Živeli smo dobro i lepo, ali nas je rat uništio. Iz svog sela smo 4. avgusta krenuli u zbeg. Ujutro su granate padale, a kada se oko dvanaest sati naizgled sve primirilo, planirala sam da s mlađim sinom, dvanaestogodišnjim Sinišom, krenem traktorom u neizvesnost. Svekar i svekrva su hteli da ostanu na imanju, dok je stariji sin Saša, od nepunih osamnaest godina, bio s ocem Milom na straži, gde su s komšijama čuvali selo od upada hrvatske vojske", priseća se Nevenka."

Spremali su se za beg, ali nisu mogli odmah da napuste selo jer predsednik Mesne zajednice nije puštao nikog iz bezbednosnih razloga. Nevenkin svekar Petar uspeva da dogovori alternativni put - kroz šumu, dok još ima vremena.

"Krenuli smo. Prošli smo kroz selo bezbedno i ušli u šumu. Osetila sam olakšanje misleći da smo sigurniji jer više nismo bili na otvorenom. Pogledom sam ispratila poznanicu iz sela dok nas je kolima mimoilazila, kao danas da je gledam. Tog istog trenutka počinje rafalna pucnjava", seća se Nevenka.

Kada je pucnjava prestala, Nevenka je podigla glavu i ugledala jezivu scenu.

"Auto koji nas je trenutak ranije mimoišao, sada stoji sa strane, a žena koja je bila u njemu puzi po asfaltu, pri čemu ja još uvek ne znam da su moji sin Siniša i svekar Petar u kabini već mrtvi", kazala je Nevenka.

U tim trenucima prikolica se prevrće, Nevenka gubi svest, a njen otac pokušava da joj spase život. Hrvatski vojnici u početku ne dozvoljavaju pristup povređenoj, ali kasnije dozvoljavaju podizanje prikolice.

Nevenka, i dalje u nesvesti, zajedno sa ocem i majkom, biva odvedena ka Sisku. Otac završava u zatvoru, dok se majka bori da ostane uz ćerku.

Kada bi Nevenka povremeno došla do svesti, pitala bi za sina, ali je ostajala bez odgovora. Tek tada su vojnici, uvidevši u kakvom je stanju, naredili majci i njoj da se ipak vrate, a oca su sproveli u zatvor gde je proveo tri nedelje, dok nije došlo do mogućnosti za razmenu. Žene su se teškom mukom vratile do traktora smrti.

Kada je videla sinovljevo telo kako nepomično leži, glavom naslonjenom na lim, Nevenka je zajaukala: "Ne mogu ga ostaviti tako". Jedan meštanin ga je tada umotao u ćebe i spustio pored puta. Ni same ne znaju kako su nastavile dalje do prvih kuća. Nevenkina poznanica Nena sažalila na Nevenku razumevši njen očaj i strah da telo deteta ne sme ostaviti da prenoći u šumi gde bi životinje mogle da ga raskomadaju.

Zajedno s čovekom koji ga je spustio na tlo, Nena svojim kolima odvozi Sinišino beživotno telo u Bosansku Kostajnicu, u mrtvačnicu. Ujutro se Nevenka nalazi sa suprugom Milom i starijim sinom, kako bi već narednog dana sahranili Sinišu u usputnom i privremenom mestu.

Nevenka danas živi sa suprugom i starijim sinom u Sremskoj Kamenici. Godinu dana nakon tragedije, preneli su Sinišine posmrtne ostatke na lokalno groblje, gde žele da jednog dana pokopaju i svekra Petra, koji se još vodi kao nestalo lice.

Bonus video:

(Espreso/Udruženje porodica nestalih i poginulih lica "Suza")