ZBOG ČEGA SE KOD NAS UVEK PREVRNE STOLICA KADA NEKO UMRE? Razlog je stravičan, a mnogi ne znaju

Pravoslavna hrišćanska praksa često se kosi sa starim običajima, sujeverjem i paganskim običajima i ritualima u našem društvu. Do dana današnjeg u pojedinim krajevima zemlje zadržale su se neobični i morbidni rituali kada je u pitanju smrt.

Kada neko umre u selima porodica i rodbina sprovode sve običaje koji prethode sahrani. To su kupanje, oblačenje, kao i opelo koje se neretko vrši u dvorištu pre odlaska na groblje. Ipak, u moru jezivih i morbidnih običaja, u nekim regionima se praktikuju i "dodatni" rituali.

Na primer, u nekim delovima Srbije ljudi otvaraju prozore i vrata, a sav nameštaj – stolice, stolove i klupe, pa i posude se okreću naopako. Ovaj ritual se praktikuje kako duša pokojnika ne bi ostala u kući i ne bi uznemiravala rodbinu.

Kada osoba umre prekrivaju se sva ogledala, jer se u tradicionalnoj kulturi Srba verovalo da duh pokojnika može da uđe u ogledalo, i tako ostane u kući.

Pored ovoga, ne samo u pokojnikovoj, već i u okolnim kućama se prosipa voda koja se smatra nečistom, sve dok se pokojnik ne odveze na groblje.

Ne sme da se spava ako neko umire

Ako se zna da će pokojnik umreti, a neko u tom trenutku spava, on se mora probuditi jer je san stanje slično smrću, i verovalo se da ako se pokojnik „sretne“ sa snevačem, umreće i on. Kao što se novorođenče, nevesta i mladoženja moraju kupati, tako se kupa i pokojnik, da bi se sa njega skinuo sloj koji je imao dok je bio na ovozemaljskom svetu. Onaj koji kupa pokojnika kasnije se i sam morao okupati da bi iz njegove ruke, kasnije rasla pšenica. Kada osoba umre prekrivaju se sva ogledala, jer se u tradicionalnoj kulturi Srba verovalo da duh pokojnika može da uđe u ogledalo, i tako ostane u kući. Bitno je bilo i da se pokojnik u kovčeg spusti sa nogama okrenutim ka severu.

Takođe, u tradicionalnoj kulturi Srba bio je običaj da žene iz porodice pokojnika prave lutku sa njegovim likom koja se svakodnevno pere i oblači, dve i po godine ako je muško, i dve godine ako je žensko, a zatim se odnosi na grob. Na sahrani je bio običaj da se igra „kolo naopako“. Naopako je jer se igralo u suprtonom smeru od onog za veselje. Igrom se uspostavlja veza između živih i mrtvih. U Timočkoj Krajini postojao je paganski običaj da se na sahranama pevaju svatovske pesme, umesto tužbalica. Kod Starih Slovena postojao je običaj da se na sahranama gađa strelom, a ko pogodi dobija imovinu pokojnika. Smatra se da duša pokojnika luta još četrdeset dana nakon smrti.

To je krizni period, koji postoji i u rođenju i u svadbi. One duše koje se teško odvajaju od svog tela su nečiste, i to su osobe koje nisu umrle prirodnom smrću, ili ako celokupni obred sahrane nije izvršen kako bi trebalo. Nakon sahrane sprema se jelo koje se jede za dušu pokojnika. U Vojvodini se naziva daća, a u ostalim delovima Srbije pomama. Nekada se može desiti da se svi običaji i rituali oko rođenja, svadbe i sahrane ne izvedu kako treba, pa tada može doći do posledica. Kada je reč o sahrani, ako se ne izvede kako pravila nalažu desi se da se duša „povampiri“.

Posle tih četrdeset dana, smatra se da se duša odvojila od tela potpuno, da se smirila i da je potpuno prešla u „drugi svet“, tačnije da je prošla kroz obred prijema. Posle četrdeset dana, ponovo se sprema daća za dušu pokojnika i obilazi mu se grob. Postoji običaj da se ispred groba postavlja klupa, kao izraz poštovanja prema pokojniku. Zatim, bio je običaj da se pored groba nađe i bunar, iz kojeg se pila voda za dušu pokojnika.

Bonus video:

(Espreso / Blic Žena / Milorad Milovanović / Prenela: A.P)