TITO JE UMRO KAO MUSLIMAN? Muftija tvrdio da je OVU KNJIGU čitao PRED SMRT, iza svega stoji NEVEROVATNA PRIČA!

Za Josipa Broza Tita se sa pravom kaže da je čovek koji je dugo živeo i puno lica pokazao. O doživotnom predsedniku SFRJ ispredale su i bajke i legende, a o njegovoj živopisnoj ličnosti samo retki nemaju mišljenje.

Nekadašnji muftija beogradski Hamdija Jusufspahić, koji je preminuo 2016. godine, u jednom intervjuu je rekao da je Tito bez ikakve sumnje jedan od najvećih ljudi rođenih na ovim područijima.

"Ta naša Jugoslavija, predratna, bila je bez sumnje zemlja koja je imala sve. U svakom slučaju imali smo lepu zemlju ali i sreću da imamo jednog Tita. On je sigurno jedna od najvećih ličnosti svoga vremena. Morali su mu se prikloniti i pokloniti i Čerčil i Staljin i Hitler. Sve ih je pobedio", rekao je Jusufspahić govoreći o Josipu Brozu.

Kako je ispričao u jednom intervjuu 2003. godine on se više puta sreo sa Titom.

"Sreo sam se sa njim kao student u Kairu. Na neki način sam već bio formirana ličnost. Kada smo se sastali imao sam veoma interesantan susret sa njegovim ljudima zaduženim za bezbednost. Oni nisu znali da sam ja neko ko stanuje u zgradi našeg konzulata. Slučajno je konzul izašao negde i meni ostavio sve ključeve. Kad je došao šef Titovog obezbeđenja pitao je za mene. Pitao me je da li ja znam jednog studenta koji se zove Hamdija Jusufspahić. Rekao samu mu da ga poznajem. Posle mu je konzul objasnio čitavu situaciju", ispričao je Jusufspahić.

Kako je ispričao, tog dana je trebalo da ode na ispit.

"Otišao sam rano, položio i vratio se na vreme pre nego što je Tito stigao vozom iz Aleksandrije. Jedan dan je Tito došao u naš klub Jugoslovena i pitao - deco ko od vas govori arapski. Ja sam se javio. Ja sam jedini od omladine koji je dobro tada govorio arapski. Tito nam je rekao da treba da učimo arapski jer je arapski jezik - jezik budućnosti", rekao je on.

Godine 1967. se upoznao sa svim arapskim ambasadorima u Jugoslaviji. Svima je kako kaže bilo drago je on baš muftija i svi su ga pozivali na iftare.

"Tako da je Tito od obaveštajne službe saznao da se među diplomatama nalazi i jedan sa čalmom, koji je stalno tu, i koga svi ambasadori zovu, kome je žena arapkinja a on je Jugosloven. I Tito je tražio da se vidimo", rekao je Jusufspahić.

Ističe da je ta 1968. bila jedna od najtežih posleratnih godina u Titovom vremenu - održavale su se studentske demonstracije, Rusi su ušli u Čehoslovačku…

"E, kad su studenti demonstrirali ovde mnogi su pomislili da pošto sam ja sad sa studija došao iz inostranstva, a mnogo je bilo studenata Arapa, da sam možda i ja neki od tih studenata koji organizuju te demonstracije. Ja sam bio protiv tih demonstracija, ali valjalo je biti mudar i valjalo je te mnoge studente izvući sa demonstracija. Ja sam u petak u džamiji pozvao sve studente muslimane da se povuku iz demonstracija, da pođu u biblioteke i učionice. I čujem da su me mnogi poslušali", rekao je on.

Sutradan on dobije poziv da ode kod predsednika republike.

"Predsednik CK SK Srbije bio je Petar Stambolić. Nisam znao zašto me zovu ali je Tito faktički hteo da mi se zahvali. Čuo sam da su u CK slušali moju hudbu iz džamije. Petar Stambolić je predložio Titu da mi daju neki odmor. Gospodine predsedniče ako vi mene odlikujete ja više neću moći da govorim. Reći će da ja govorim za orden… Ako treba orden dajte mojoj veri, jer ja sam tako govorio jer me tako vera uči."

Međutim, kako je rekao, pravi prijatelj sa Titom je postao na prijemu povodom 29. novembra 1968. godine.

Prijem je bio u Palati federacije. Predstavnike verskih zajednica je vodio Njegova svetost patrijarh German.

"Ušli smo na sprat i German je išao prvi, za njim je išao rimokatolički nadbiskup, pa onda ja, a potom prota Smiljanić. Mene je iznenadilo to kada je patrijarh German kleknuo na koleno i poljubio Titu ruku i čestitao mu praznik. Ja to nisam video do tada. Isto je učinio i nadbiskup Bukatko. Ja nisam ni kleknuo, ni poljubio ruku, nego se pozdravio i čestitao praznik predsedniku Titu", rekao je Jusufspahić.

U jednom trenutku Tito je trebalo da održi zdravicu.

"Podigao je čašu ali je video da niko od nas nema čašu pa je onu svoju čašu dao patrijarhu Germanu pa onda uzeo drugu pa je dao Bukatku i ja reko' sad će sigurno i meni, biće muka. I ja brže bolje zgrabim jedan keks i kažem - da nam živite druže Tito. On je pružio čašu a ja pošto sam znao da je to zabranjeno, ja nisam uzimao čašu. On je držao pruženu ruku jedno vreme i ja se setim i da je iza mene prota Smiljanić i kažem - Oče proto, ovo je za vas, ja ne pijem alkohol. Prota je uzeo čašu i spasio situaciju", ispričao je on.

Na drugoj strani stola su bili predstavnici diplomatskog kora. Doajen diplomatskog kora Sami Sakar, irački ambasador tada, je podigao ruke i čestitao Hamdiji na njegovoj muci.

"A ja sam se sav preznojio jer mi je bilo neprijatno što nisam smeo da uzmem čašu, a nisam smeo po verskim propisima. Meni kaže Bukatko - Pa mogli ste to da uzmete, ne bi se Bog naljutio na vas, video je vašu situaciju. I patrijarh German mi reče isto. Jeste Bog zna, ali ja sam zvanično slobodan. Nisam mogao to da uzmem nikako, odgovorio sam im."

Kako je primetio posle Hamdija, njega su svi već ožalili i svi su mislili da je završio definitivno sa velikim prijemima.

"Posle su nas iz protokola pozvali u crnogorski salon. Tamo me javno ožališe, svima bi žao što se tako nešto desilo. A za jedno pola sata pojavio se Tito sa Jovankom, Mikom Špiljakom i Vladimirom Popovićem, i odmah mi reče: 'Zar mladi efendija, odbi ti čašu i predsedniku države", ispričao je on.

Hamdija je skočio na noge i rekao Titu da on "to zlo nipošto ne bi mogao da učini" a to je da iz Brozove ruke primi nešto što mu Bog zabranjuje.

"Meni niko ne bi zamerio pošto sam ja mlad službenik, ali bi možda rekli - Vidi, Tita, zulumćara, tera hodžu da javno gazi veru. A vama to nije bio cilj gospodine predsedniče. Ja znam da ste vi želeli samo da nas izravnate ali to ne bi drugi shvatili. Ako je protokol pogrešio što vam nije rekao da ja ne pijem alkohol ja nisam smeo da pogrešim prema vama. Da nije bilo vas, ne bi bilo nas. Ja sam iz ljubavi prema vama postupio tako", rekao je on.

Tito se potom obratio rečima:

"E, pa takvi su muslimani. Najčistiji, najprivrženiji, najodaniji, najpošteniji, nikada probleme nismo imali sa muslimanima."

Hamdija mu je rekao da muslimani to nikad neće zaboraviti, i da Tito nikada neće imati probeleme sa muslimanima.

"I ako niko ne bi bio sa vama, muslimani bi uvek sa vama ostali", rekao je Jusufspahić. Onda je Tito stavio Hamdiju pored njega sa desne strane, patrijarh je bio levo od njega, a Jusufspahić je sedeo između Tita i Jovanke Broz. Tada se kako kaže Tito finim rečima obratio i izvinio se. Postali smo tada prijatelji.

TITO JE SAHRANJEN KAO MUSLIMAN?!

Hamdija Jusufspahić je posvedočio i kako mu je na Titovoj sahrani prišao Brozov sekretar da ga pozdravi i tada mu rekao:

• Čestitam vam.
• Šta mi čestitaš, pobogu brate? Čovek je umro, šta mi čestitaš?
• Umro je u vašoj veri!
• Šta?
• U vašoj veri. Umro je čitajući Kuran. Kuran je treći put čitao.

Nakon što su se muftija i ambasador upisali u knjigu žalosti sekretar Badurina im je rekao:

"Videćete kad bude sahranjen. Biće na nadgrobnom spomeniku samo ime i prezime, godina rođenja i godina smrti, jer tako se muslimani sahranjuju."

Muftija tvrdi da mu je Badurina otkrio i da je poslednjih dana Titovog života, na stolu pored njegove bolesničke postelje u Kliničko bolničkom centru u Ljubljani, stajala samo jedna knjiga - prevod Kurana.

Bonus video:

(Espreso/ Mondo/ Prenela M.L.)