NA NJEGOVOM GROBU PIŠE "SAV SRBIN": Bio je značajna LIČNOST u NAŠOJ ISTORIJI, a umro je u BEDI, ZABORAVLJEN od SVIH

Samo što je austrougarska vojska zauzela Beograd 1789. godine, u kući Gavrila (bivšeg sveštenika, a potom trgovca) i njegove supruge Marije Georgijević u Zemunu, začuo se plač novorođenog sina Dimitrija Davidovića.

Tako je, sa ugla današnje Glavne i Davidovićeve ulice, u svet zakoračio jedan od najznačajnijih velikana srpske istorije. Političar, diplomata, publicista koji je stvorio prve dnevne novine u zemlji, desna ruka i lični lekar kneza Miloša Obrenovića i tvorac Sretenjskog ustava.

Da li vas čudi činjenica da je preminuo, praktično u bedi, da je njegov grob umalo ostao nepoznat, a da ga danas gotovo niko ne spominje?

Bolešljiv i učen

Kako to Dimitrije Davidović od roda Georgijevića, možda ste se zapitali. Zapravo, Dimitrije će prezime uzeti po svom dedi Davidu, čuvenom nastavniku Latinske škole u Sremskim Karlovcima, kako bi mu odao počast.

U detinjstvu Dimitrije beše bolešljiv. Onako svetle puti i plave kose, sa pet godina je preležao velike boginje koje su mu lice ostavile rošavim do kraja života, a i vid ga nije služio najbolje. To mu nije smetalo da uči škole, uključujući i gimnaziju kod dede u Sremskim Karlovcima.

Ipak, nemiran duh i, moglo bi se reći problem sa autoritetima koji će ga doživotno pratiti, nisu mu išli na ruku.

Naime, taman što je došao do poslednje godine gimnazije, kada je otkrivena paskvila (satirično pismo) u kojoj je podsmešljivim stihovima opisivao jednog svog profesora. Uz 10 udaraca bičem, izbačen je iz škole, pa je diplomu školu nastavio u Kežmeraku i Pešti, studirajući filozofiju. Međutim, posle dve godine, prebacio se na medicinu u Beč, ali ni ove studije nije završio.

Ipak, Beč će se pokazati kao prelomna tačka u životu Dimitrija Davidovića. Tu se sreće sa drugom iz gimnazije Dimitrijem Frušićem. Dvojac inspirisan radom Jerneja Kopitara odlučuje da pokrene novine.

Odmah su zašiljili olovku i 2. februara 1813. Vrhovnoj policijskoj upravi u Beču podnose zahtev za izdavanje novina. Avaj, bez uspeha. Odbijeni su zbog ratovanja u Srbiji i sveukupne političke situacije.

Ipak, to ih nije obeshrabrilo. Po savetu Kopitara, Davidović i Frušić obraćaju se direktno caru Francu i... 26. aprila 1813. dobijaju dozvolu, a 23. avgusta iste godine izlazi prvi broj Novina serbskih iz carstvujušćeg grada Vijene, ili skraćeno Novine serbske.

Bio je to početak uzdizanja Dimitrija Davidovića.

Veza sa ustanicima i odlazak u Beograd

Novine su dobro napredovale i postale okosnica književnog života zemljaka u Austriji, kada su u Beč, nakon neuspeha Prvog srpskog ustanka, došli Vuk Karadžić i Prota Mateja Nenadović. Kontakt sa Davidovićem i Frušićem brzo je uspostavljen, pa su novinari postali svojevrsni portparoli koji su Protu Mateju vodili na prijeme, pisali molbe upućene evropskim vladarima i prevodili dokumenta.

Zanimljivo, 1816. Frušić završava studije i odlazi iz Beča, te Davidović dalje nastavlja sam uz povremenu pomoć Vuka Karadžića koji je čak uređivao dva broja Novina serbskih.

Nadajući se boljoj zaradi, Davidović odlučuje da uđe u štamparski posao. Izučio je zanat, položio za majstora i kupio štampariju. Međutim, imao je dozvolu da štampa samo knjige na slovenskim jezicima, a paralelno sa opadanjem broja pretplatnika mučili su ga dugovi u koje je ušao kako bi platio štampariju.

Uz sve ovo, Vuku Karadžiću bilo je lako da Davidovića nagovori na odlazak u Beograd gde će mu obezbediti dobru platu.

Tako i bi. Novine serbske u Beču 1821. Davidović ostavlja svom saradniku, studentu prava Petru Matiću i pakuje kofere.

Inače, Davidović će u Kragujevcu, 5. januara 1834. godine, početi da izdaje Srbske novine, prvu domaću štampu. Naredne godine novina izlazi u Beogradu, prvo kao nedeljnik, zatim dva puta sedmično, da bi od 1873. postale dnevne novine. Na njiovom čelu Davidović je bio od osnivanja pa do 16. marta 1835.

Prvi do knjaza

Zahvaljujući Vuku Karadžiću, koji će 1831. postati i gradonačelnik Beograda Dimitrije Davidović postaje lični sekretar i lekar kneza Miloša Obrenovića. Bistar i informisan, odmah je postao vladarev miljenik i pripada mu zasluga za uspešne pregovore sa Turcima od 1829. do 1833. godine.

O Davidoviću, njegovom karakteru i odnosu sa knezom britko svedoči događaj koji je učinio da Dimitrije postane prvi funkcioner u istoriji Srbije koji je podneo pisanu ostavku.

To se dogodilo nakon što je video fizičko kažnjavanje, da ne kažemo premlaćivanje, Đorđa Protića, pisara Narodnog suda. To je bilo previše za čoveka bečke škole te je podneo ostavku i zatražio dozvolu da ode u Rusiju.

Međutim, knez Miloš za ovo nije hteo ni da čuje, pa Davidoviću nije preostalo drugo nego da se "pokrije ušima" i nastavi da službuje. Ipak, nakon ovog događaja, knez je prestao da fizički kažnjava činovnike.

Odnos vladara i njegovog pomoćnika bio je dodatno ojačan nakon što je Davidović uspeo da smiri Miletinu bunu. Od tada ga je knez nazivao Švrćom i Kumašinom i, na kraju, mu poverio pisanje ustava.

Sretenjski ustav – kruna i kraj

Sretenjski ustav Davidović je sročio oslanjajući se na učenje francuskog filozofa Monteskjea. Prema ovom ustavu vlast nije bila uskladištena u rukama kneza, već podeljena na zakonodavnu, sudsku i izvršnu, a državna zastava imala je da bude crvena, bela i plava – onakva kakva je danas.

Knjaz je prilikom pisanja Davidovića upozoravao rečima: "Motri, kumašine, da se u čemu ne spotaknemo. Ti bar dobro znaš s kim mi imamo posla".

Vladarove reči ispostavile su se kao proročke. Sretenjski ustav su osudile Turska, Rusija i Austrija jer je, kako su procenili, davao previše prava običnom čoveku.

Pod međunarodnim pritiskom, Sretenjski ustav je ukinut posle samo dve nedelja, a potom je usledila smena Davidovića koji je, na kraju, morao i da napusti prestonicu i naseli se u Smederevu.

"U nas ništa nije postojano osim jedno samo – nepostojanstvo, koje ostaje postojano za svagda", pisao je Davidović.

Dimitrijevi poslednji dani bili su teški i tužni. Bez porodice, zaboravljen od svih, često je samovao u bedi, a ostala su i pisma u kojima je kneza molio za dodeljivanje obećanih sredstava.

Davidović je preminuo 6. aprila 1838. u 48. godini. Nijedne novine, pa ni one koje je osnovao nisu prenele vest o njegovoj smrti. Sahranjen je na ledini, na svom imanju, kako, navodno, niko ne bi znao gde mu je grob.

Ipak, nakon okončanja vlasti kneza Miloša, Davidovićeve mošti su prenete na smederevsko groblje i položene pored crkvice iz 15. veka. Na zahtev Bečke akademije nauka, posle decenije njegovog počinka gradski inženjer je uspeo da pronađe nadgrobnu ploču na smederevskom groblju. Na nadgrobnoj ploči, jedva vidljiv stoji epitaf ispisan starom srpskom ortografijom, koji je on sam odredio - "Dimitrije Davidović, sav Srbin".

Autor: Ivan Radojičić

Bonus video:

(Espreso / 011info)