HRISTINI JE U TRUDNOĆI OTKRIVEN RAK, MORALA JE DA BIRA IZMEĐU SVOG I ŽIVOTA BEBE: Ispovest koja će vas rasplakati

Kada se Hristina Tonić našla pred najtežim izazovom morala je da donese najtežu odluku - da sačuva svoj život ili život svog nerođenog deteta. Njoj je tokom trudnoće otkriven rak i tada počinje njena borba.

"Znala sam da ne mogu da abortiram, da ubijem dete zbog sebe, sebično je", kaže Hristina Tonić (26) kojoj se sve promenilo u trenutku kada je trebalo da bude najsrećnija. Nije ni slutila, da će običan svrab na vratu postati njena noćna mora, a u trenu i borba za život, ne samo nje, nego i deteta koje je tada nosila u stomaku.

- U novembru 2020. godine sam otputovala sa svojom porodicom. Tada sam prvi put osetila svrab po celom telu, koji se danima pogoršavao. Pomislila sam da je alergija u pitanju i otišla kod doktora, međutim svi testovi su pokazivali da je sve u redu. Urađena je krvna slika i alergo test, koji su pokazali da je u redu. Doktor mi je poslušao pluća, i prepisao da koristim pumpicu. Ne slutivši da je ništa ozbiljno, nastavila sam sa svojim svakodnevnim rutinama. Ali, svrab je postajao sve gori - rekla je Hristina za Telegraf.rs.

Nekoliko meseci kasnije Hristina je ostala trudna sa svojim drugim detetom, ali njena sreća i radost pretvorili su se u zebnju. Ova Srpkinja koja živi u Italiji ispričala je kako je tada, dok je javljala porodici i prijateljima da stiže još jedna beba, na vratu napipala nešto.

- Tako srećna javljala sam svima radosne vesti, u toku jednog razgovora sam slučajno dodirnula vrat i osetila sa desne strane vrata jednu veliku, potkožnu "kuglu". Okrenula sam se ka svom mužu i rekla: “Mislim da mi je proradila štitna žlezda, nadam se da neće uticati na moju trudnoću”. U tom periodu je trebalo da otputujemo za Srbiju, međutim dobili smo koronu. Odložili smo put, pa smo krenuli u aprilu. U Srbiji sam otišla privatno kod ginekologa da potvrdim trudnoću, ali, takođe, i da uradim ultrazvuk vrata. Bila sam 6. nedelja trudnoće - priseća se ona najtežeg odlaska kod lekara ikada i dodaje:

"Doktorka mi je rekla da je štitna žlezda u redu, ali da imam dosta velikih "kugli" u vratu sa obe strane. Na moje pitanje šta to može biti, odgovorila mi je: “Može da bude infekcija, ali liči mi na limfom". Izvinila sam se i pitala da li može da mi objasni šta može biti sa limfomima? Rekla mi je da je to jedna vrsta raka, dodavši da mi trudnoću u tom trenutku nije potrebna".

Šokirana vestima, Hristini je bilo najvažnije da sazna hoće li bolest uticati na bebu. Prema rečima lekara plod ne bi bio ugrožen, ali je trudnoća opasna po nju.

- Dok sam čekala muža da dođe po mene pomislila sam: “Ne mogu da abortiram. Ne mogu ubiti dete, da bih sebe spasila. To je previše sebično". Odlučujem da nikome ne kažem. Simptomi su bili sve gori, čitala sam dosta o bolesti da bih naučila što više. U julu, u 5. mesecu svoje trudnoće sam rekla mužu da sam bolesna. Znala sam da u tom periodu trudnoća ne može da se prekine. Još uvek nije bilo potvrde o bolesti, ali sam imala sve simptome. Otišla sam u bolnicu, sa lokalnom anestezijom su mi izvadili deo limfoma iz vrata, trebalo je uraditi biopsiju. Međutim, bila je neuspešna - priča ova mlada žena.

Za to vreme njoj je bilo sve gore. Svrab je bio nepodnošljiv, imala je rane od češanja i konstantno brinula šta će biti sa detetom. Biopsija joj je urađena 12. avgusta 2021. godine.

- Budim se iz anestezije, razmišljajući da li će sve biti uredu sa bebom. Konstantan strah me je najviše ubijao. Došlo je vreme kada sam morala da se vratim u Italiju. Pitala sam doktore da moja rođena sestra preuzme rezultate, jer ja neću biti tu. Naravno, objasnila sam situaciju…15. septembra 2021. godine u 9 sati ujutru me je pozvala moja starija sestra. Prvi put u životu čula sam tada glas moje sestre koji drhti i njen plač uz reči: "Hristina, uradićemo sve što možemo”. Na moje pitanje šta je bilo, počela ja da mi spominje krv, bolest... Trudna, u stanju šoka joj kažem da mi slika analize. Sela sam na krevet i počela da plačem. Moja zadnja nada, je otišla. Moji najgori strahovi su se obistinili - priča Hristina o najtežim momentima u svojoj borbi.

Dijagnoza - ona najgora. Hočkinov limfom, rak belih krvnih zrnaca, koje se skupljaju u limfnim čvorovima i prave tumore.

- Hiljadu misli mi je padalo napamet. Da li ću videti svoje ćerke kako izrastaju u devojke, da li će mi biti uskraćeno da ih vidim kako završavaju školu, kako postaju žene… Ako se moj život završi, one se neće sećati mame. To je bila moja najveća bol. Tada sam shvatila, da moram da uradim sve što mogu, samo da budem u njihovim životima.

Stvari dodatno počinju da se komplikuju za nju u osmom mesecu trudnoće. Tad dobija kašalj i gušenje i bilo je jasno da bolest napreduje. Na pregledu joj utvrđuju daje tumor u mediastalnom delu previše veliki i da je potreban carski rez kako bi spasili dete.

- 23. decembra u 07:30 su počele pripreme za carski rez…Moja druga ćerka Nina, rođena je u 08:20, kada sam je videla, pomislila sam da smo uspele. Ali, nakon što su je izvadili iz stomaka počeo je da mi se muti vid i nisam mogla disati. “Ne mogu da dišem” rekla sam doktorima, čula sam galamu i lupanje… Videla sam masku za kiseonik, i tada su same krenule suze. Zatvorila sam oči i pomislila: “Da li je to to?” Nakon nekoliko minuta, vratila sam se u normalu. Vratili su me u sobu. Vesti su objavljene, ali sam zamolila porodicu mog muža i moju porodicu da ne pričaju o bolesti drugima. Nisam mogla svima odgovarati na pitanja - prepričava nam hrabra mama.

Nakon porođaja, morala je da se odvoji od dece, a to joj je tada, najteže palo.

- Nakon 4 dana od porođaja mi kažu da moram da prestanem da dojim. To mi je jako teško palo, ali sam znala da ću veoma brzo početi sa lečenjem. Nakon par dana sam uradila PET… Infuzijom su mi ubrizgavali radioaktivni šećer u krv, tako da ceo dan nisam mogla biti sa decom.

Hristina je potom morala da donese odluku, da li će ići na još jednu operaciju kako bi bila sigurna da može opet da ostane trudna ili da započne što pre terapiju koju je već predugo odlagala. Na nagovor muža odmah počinje sa hemioterapijama.

- Januara 2020. godine odlazim na prvu hemoterapiju. Počela sam nekontrolisano da plačem. Sama pomisao da u 25 godina treba da se borim za sopstveni život me je plašio. Stadijum je bio 2B, trebalo je uraditi 4 ciklusa hemoterapije. Jedan ciklus traje dve nedelje, hemoterapija je deset dana u krvi, zatim sama sebi dajem injekcije u stomak kako bi kičmena srž pravila više belih krvnih zrnaca. Nakon prve hemoterapije, zakazuju mi operaciju…Ugrađena mi je igla od 40 centimetara, koja je išla iz ruke direktno u srce. Imala sam priključak na koji su mi uključivali hemoterapiju i uzimali krv, kako bi sprečili upalu vena. Desnu ruku nisam smela da koristim, da bi igla bila u funkciji. Svaka hemoterapija je bila teška na drugi način… Imala bih temperaturu 41 ili bi mi "otkazale noge" - priča ova hrabra žena.

Opisala je i jedan od najtežih momenata, a to nije bila borba sa lekovima, procedurama i rakom.

- Iako sam imala pomoć kasnije i od svekrve, znala sam da ću kad-tad ostati sama sa decom.. Nakon dva meseca hemoterapije, trebalo je da ostanem sama sa decom. Naravno i kada sam imala pomoć, ja sam radila po kući i bila sa decom, ali bio me je strah ostati sama sa njima. Muž je morao na posao. Počela je kosa da mi opada, tada sam znala da ipak neću moći da sakrijem bolest. Ošišala sam se 17. marta. To mi je palo veoma teško. Ćerka me je pitala: “Mama, gde ti je kosa?”, odgovorila sam: "Ne sviđa mi se, ošišala sam da mi poraste nova." Snage je bilo sve manje, negativne misli sve više. Kada bih “odustala” pogledala bih decu i rekla bih sama sebi: njima trebaš. Iako me je bol razarao, mi smo igrale uz muziku i pevale. Ako bih plakala, rekla bih da plačem od smeha. Veoma je teška borba samim sa sobom. Muž je uvek bio tu, šetao bi decu kada bih rekla da ne mogu. Ali onda dođu negativne misli - priča ona za Telegraf.

Lepe vesti su napokon stigle, ali tu borbi za život nije bilo kraj jer je Hristina morala i na zračenja - tri nedelje od ponedeljka do petka.

- Pravi problem je bila “maska” koja je bila preko glave do stomaka. Sa njom su me fiksirali za sto, kako se ne bih pomerala u toku zračenja. Tada dobijam panične napade, svako zračenje je bilo strašno. Nakon dve nedelje, sam malo probila strah. Zračenje je završeno 1. avgusta. Bilo mi je loše, tako da sam preskočila jedno, pa sam kasnije završila. 30. avgusta odlazim kod doktora uz strah. Da li je napokon završeno ili će biti još nešto?

Kaže, ima poruku za sve ljude danas, posle svega. Kako kaže, možda je kliše, ali je istina.

- Nakon pregleda i razgovora, doktori mi saopštavaju da sam zvanično u remisiji, ali da moram da se pregledam još 5 godina. Nakon 5 godina ako je sve u redu, onda sam potpuno zdrava. Tada sam odlučila da treniram, da bih radila na imunitetu. Svakodnevni stres jako loše utiče na nas, a da nismo ni svesni. Pokušajte da uživate u sitnim stvarima, problem rešavajte sa što manje stresa. Sve se reši, nervoza ne pomaže. Svima koji vode borbu želim da kažem da možete da pobedite! Budite istrajni, sve ima rešenje. Ustanite svakoga jutra i kažite sebi: “Ja mogu to!”, jer zaista možete! U nekim bitkama drugi ne mogu da nam pomognu, možda nas i ne razumeju, ali morate da nađete snage u sebi. Nekome mnogo značite, neko vas mnogo voli! Borite se zbog njih!

Bonus video: ESPRESO NA NASTUPU EMINE JAHOVIĆ: Pevačica progovorila o PORODICI, evo šta kaže

(Espreso/Telegraf)