PROKLETA DA ZAUVEK BUDE NESREĆNA: Prava Koštana bila je izuzetno lepa, ali je sudbina OVO isplanirala za nju

Pevačicu Koštanu iz Vranja, Bora Stanković je opisao kao ženu nestvarne lepote sa "rusom kosom, belim licem, mednim usnama, zanosnim kukovima i očima krupnim kao kod košute." Koštana je pevala bogatim trgovcima, agama i begovima, čak i samim kraljevima, ali to joj nije donelo sreću.

Ali malo ko zna da je Koštana stvarno postojala! Zvala se Malika i bila je čuvena romska pevačica zbog koje su age i begovi vranjanski "gubili glave i rasprodavali imovinu". Od malih nogu je svirala i pevala sa ocem i bratom po kafanama i privatnim slavljima, a zbog lepote i šarma pročula se nadaleko.

Stariji u Vranju i danas pričaju kako su je tako upravo oni prozvali jer to ime u njihovom kraju ima posebno značenje.

Naime, "Koštan" tamo znači "kesten" i to onaj čvrst, jedar, a cela Malikina pojava je ličija na vitko, vretenasto kestenovo stablo omiljeno u tom kraju. I o tome da li su se Bora i Malika ikada sreli postoje različite verzije, piše Dnevno.rs

Po jednoj, to se dogodilo samo jednom - budući pisac tada je bio gimnazijalac i u mehanu u kojoj je Malika pevala došao je samo jednom i to baš kako bi se uverio u njenu lepotu i čari. Video ju je, ali nisu razmenili nijednu reč. Po drugoj priči, onoj koju je posle i Bora Stanković podržao, on je, odrastajući u Vranju, za lepu romsku pevačicu samo čuo, jer je njena trupa bila najbolja i najčešće pozivana da nastupa po kućama imućnih Vranjanaca, ali je pre pisanja "Koštane" zapravo nikada nije video.

Zanosna Malika imala je sve, samo ne lak život, a lepota joj je, kao i mnogima pre i posle nje, donela samo nesreću. Udata je na silu (baš kao i u Borinoj drami) za izvesnog Maksuta Rašitovića i nakon toga je proterana iz Vranja. Jednom kada su lepota i slava prošli, od Koštaninih "daira punih zlatnika" nije ostalo ništa.

Život je provela u bedi i siromaštvu u straćari na periferiji Vranjske banje, negujući dvojicu svojih sinova i dve ćerke iz muževljevog prvog braka. Koštanin život sveo se na prosjački štap, bedu, siromaštvo i muku. Za cigaru i čašicu rakije po varoši je svima koji su želeli da je slučaju pričala o staroj slavi, prohujalim vremenima, kako je kralju Milanu u uvo pevala "Slavuj pile, ne poj rano" i kako je baš ona "TA" Koštana Bore Stankovića.

Verovatno su upravo težak život i jad i naterali Maliku da 1927. godine tuži Boru Stankovića tražeći da od slave njegovog dela dobije deo novca. Ona je bila nepismena, ali priča kaže da ju je jedan advokat ubedio da mogu izvući deo autorskih prava.

Tadašnja štampa je o slučaju naširoko pričala, ali je većina bila otvoreno na strani Bore Stankovića. Koštana je iz spora izašla kao gubitnik, ponižena i javno ismejana.

Odgovor Bore Stankovića Koštani na tužbu:

E, hajd' baš da odgovorim mome "ortaku" Koštani.

Koštanu, posle mog sećanja iz detinjstva o njenoj igri i pevanju po svadbama, prvi put sam u životu video u Vranjskoj Banji, kada se "Koštana" već igrala u Narodnom pozorištu. Sva njena pričanja o njenim doživljajima sastojala su se u tome, da je častim rakije, a od moje žene, zatim g-đe Spasić i ženske publike, da izvuče koji par čarapa ili koju reklu. Da ona zna, po pričanju njenih savremenika, zašto su je prozvali Koštanom (kesten), odrekla bi se tog nadimka, a još manje bi tražila lažno uverenje da je ona bila taj kesten. Analogno tome značilo bi, da svaki čovek u Vranju, koji se zove Mitke, imao bi pravo da traži tantijemu. G. Vlajko Kocić, narodni poslanik koji hoće ovaj spor da zagladi, bolje bi učinio, da u svojoj novoj palati ustupi Koštani jednu sobu i da je izloži na prozoru, pa bi više zaradili i on i ona, nego što njena korisnica i njegova kirija iznose.

S poštovanjem Beograd, 11. marta 1927.

Bora Stanković

(Espreso/Lepote Srbije)