MUDRE REČI NAŠEG VELIKAMA SVI TREBA DA ZNAMO NAPAMET: Pomoći će vam da se lakše snađete u životu!

Borislav Pekić je bio srpski dramski pisac, romansijer, filmski scenarista i akademik. Uvrštava se u red najznačajnijih srpskih književnika 20. veka.

Rođen je 04. februara 1930. godine u Podgorici, a umro je u Londonu 02. jula 1992. godine. Zajedno sa trinaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja. Najpoznatija dela Borislava Pekića su: "Besnilo", "Zlatno runo", "Kako upokojiti vampira", "Odbrana i poslednji dani", "Vreme čuda" i "Atlantida".

U Srpskoj akademiji nauka i umetnosti bio je njen dopisni član. Film "Dan četrnaesti" je rađen prema filmskom scenariju Borislava Pekića, a predstavljen je na Kanskom filmskom festivalu, 1961. godine. Pekićeva dela prevedena su nemački, engleski, italijanski, francuski, holandski, španski, češki, poljski, mađarski, slovački, retoromanski, rumunski, slovenački, makedonski, grčki, albanski, ukrajinski i švedski jezik. Primio je brojne nagrade i priznanja u toku svoje karijere, te stekao slavu i popularnost.

Za vas smo izdvojili pregršt mudrih misli i izreka u obliku citata koje je svojevremeno ostavio iza sebe Borislav Pekić:

1. Čovek se nikad ne pita za uzroke dobrih stvari koje mu se dešavaju. Zanimaju ga samo uzroci rđavih.

2. Kad čovek ostane u mraku, ne traži onoga ko je ugasio sveću, nego drugu sveću.

3. Ono što mora da bude nije nesreća. Nesreća je samo ono što ne mora biti, a ipak se dogodi. Nesreću uvek izazivaju ljudi. Priroda vlada onim što biti mora.

4. Plan je OK, samo ga se događaji zbog nečeg ne drže.

5. Čovek je fragment prirode, a ne vlastite istorije. Pre njegove pojave priroda se iskazuje kao sistem nenarušene ravnoteže. Pojavom čovekoveinteligencije situacija u prirodi se menja.

6. Sigurnost je samo pobeda jedne verovatnoće nad drugom i ništa više.

7. Ništa nije neizbežno. Sve je neizvesno.

8. Neznanje rađa gordost; gordost rađa neznanje.

9. Mora samo paziti da se prokleta stvarnost na mala vrata tzv. autentičnosti ne uvuče u njega i inhibira maštu. Jer mašta je sve. Stvarnost je, ako je uopšte ima, ništa. U najboljem slučaju, proizvod uspelog maštanja.

10. Apsolutna sloboda moguća je jedino van razuma, u ludilu. Samo u ludilu sve je moguće.

11. Smrt i život su jedno, a Univerzum je njihova večna rekombinacija u takvom univerzumu biti živ ili mrtav zapravo je isto.

12. Budućnost će ili biti kao sadašnjost, pa nas neće trebati, ili će se od nje razlikovati, pa nas neće razumeti.

13. Čovek je zavisan od razuma, kao bolesnik od bolesti koja ga ubija.

14. Ne voli čovek jednog pisca samo zato što ga zabavlja, ili ga pred dileme stavlja, nego što ponekad slučajnošću otvara put njegovim sopstvenim idejama. Pomaže mu da se izrazi, sam sebe razume, aktivira mentalno. To može biti i suprotstavljanjem i prihvatanjem. U svakom slučaju, posredi je nemušti dijalog. Čitanje mojih knjiga zamišljam kao razgovor sa mnom, ne kao puko slušanje.

15. Budućnost će, kao i uvek, heti odgojiti vlastite nove zablude; a što će one biti, zapravo, naše i stare koliko i svet, neće smetati nijednom od praunuka kako bi se njome dičio, brišući u međuvremenu tur našim jeremijadskim opomenama i savetima.

16. Ekonomski prosperitet je destruktivan, daje ljudima vremena da izmišljaju sve nove i nove potrebe i nove želje.

17. Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo.

18. Čovek zaista umire. Zato se smrti i plaši. Jedino je živo biće koje od smrti zazire. Jer, samo za njega smrt je konačan nestanak.

19. Ako neko ljubav prema svojoj zemlji, partiji, pokretu, ideji, stavi načelno iznad istine o njoj, ma kakva da je, to nije pravi patriotizam, to nije pravi borac jedne ideje. To je moralna kukavica u potrazi za alibijem.

20. Čovek uvek radi protiv sebe. To je u njegovoj prirodi.

21. Na ovom se svetu može biti samo na gubitku.

22. Prestao je večni rat prirode i čoveka. Čim je shvatio svoju moć, čovek se prema prirodi počeo ponašati kao prema slučajnoj i nesnosnoj rogobatnosti u uređenom poretku veštačkih stvari, u svetu vlastitih proizvoda, koji bi, inače, bez prirode bio savršen.

23. Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će pre nego što shvatimo da je sve – sadašnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo što danas radimo.

24. Ogledalo je manje tu da nam pokaže ono što je ispred njega koliko da sakrije ono što je iza njega.

25. Čovek ima sve što je potrebno za osvajanje Univerzuma, sve kreativne sposobnosti, imaginaciju, neograničeni egocentrizam, bezobzirnost i prema sebi i prema svim drugim oblicima egzistencije, nagon za održanjem, strah od smrti i osećaj izabranosti, iluziju pozvanja.

26. Svet malih ljudi na velike istine nikad nije spreman. Čak i papa bi se smrtnički uplašio, ako bi mu se dokazalo postojanje boga.

27. Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečnosti. Ne znamo odakle su među nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihove moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali ne da budu. Njihovo je biće Voda. Voda je njihov Element, njihova priroda i sudbina.

28. Hrabrost nije u ljudima nego u trenucima. U trenucima je pustolovina, a u ljudima samo strah od trenutaka... Kukavice su nesrećne više puta u životu, hrabar čovek jednom zauvek.

29. Čovek potopljen u stvarnost gubi od kritičke moći koliko je teška njime zauzeta stvarnost.

30. Virus nema manje prava na ubijanje da bi živeo nego što ga imaju ljudi kad ubijaju da bi vladali.

31. Strah je najčistije, najprirodnije, najčešće, najzdravije ljudsko osećanje. Na strahu počiva vrsta. Strah inspiriše nagon za održanjem.

32. Čovek se ne bori s rupom iskopanom na pogrešnom mestu, nego s budalama koje su je iskopale. Rupu jednostavno zatrpava.

33. Većina potrebnih stvari u životu čoveku dolazi kasno. Najčešće kad se od njih nema naročite koristi. Mudrost, između ostalih. Prava osećanja, ponekad. Istine uvek nekako stižu na vreme da ih čovek snese u grob.

34. Ljudi su bolesno nepoverljivi. Kao da su u stalnom međusobnom ratu, da jedni od drugih ne očekuju nikakvo dobro. Ljudi su uopšte vrlo čudni. Kao da on i oni nisu iz istih svetova. Čak i oni koji su prema njemu bili ljubazni, pa mu se ponekad činilo da ga shvataju, ni oni nisu odobravali njegov način mišljenja. To se ne radi, govorili su. Ali kad ih je pitao zašto, zašto se nešto ne radi, nisu umeli da odgovore. Zašto su ljudi takvi?

35. Šume su krčene da na planetu stane što više ljudi i da oni, uprkos svemu, sve bednije žive.

36. Proklete činjenice. Ima zaista nešto bolesno u zapadnoevropskom vaspitanju. Nikad nam nije dosta činjenica. Za nas su, naime, činjenice - istine. Mi mislimo da smo u nečemu nešto saznali ako o tome prikupimo planinu činjenica. A zna se kako s njima stvari stoje. Većina ih se međusobno ne slaže. Činjenice su, u stvari, najnestabilniji faktor našeg saznanja o svetu. Njegova jedina prava nepoznata veličina. Da nema stvarnosti, kako bi se o njoj duboko i tačno pisalo!

37. Može se biti ili pisac ili čovek. Biti oboje, nemoguće je apsolutno.

(Espreso/Stil)