"DECO, OSVETITE OCA STEVA!" Oproštajne poruke STRELJANIH KRAGUJEVČANA KIDAJU DUŠU, ispisane POTRESNE REČI

"Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, umrla je mučeničkom smrću četa đaka u jednom danu", stihovi su kojih se setimo svakog 21. oktobra kada pomislimo na stradanje preko 3.000 Kragujevčana u Drugom svetskom ratu. I shvatimo da nosi sve bajke one u kojima se živi srećno do kraja života, već da ima i krvavih. I ne podseća nas samo Desanka Maksimović na to, već i 42 oproštajne poruke nekolicine stradalnika koji su pronašli papir i parče olovke da porodici drhtavim rukopisom napišu poslednje "zbogom".

Najmlađi stradali dečak imao je samo 11 godina i 11 meseci. Možda je maštao da će za mesec dana proslaviti rođendan, ali umesto toga našao je večni počinak u jednoj od 33 zajedničke humke u prostranstvima Šumarica 21. oktobra 1941. I tu je godinama kasnije podignut muzej u obliku 33 kupole koje simbolizuju 33 grobnice u kojima počiva na hiljade nedužnih ljudi koji su pali u borbi za nečije izopačene ideale. A za njihovu prolivenu krv kupole su optočene crvenom ciglom - bez prozora, jer im te tužne jeseni izlaza nije bilo. A pre ulaza - zid plača. Ne onaj kao u Jerusalimu, čak mu ni ime nije takvo, ali probajte da zadržite suzu u oku ili knedlu u grlu kad pročitate poruke koje su stradalnici u odbrojavanju svojih poslednjih minuta i uzdaha pisali najmilijima.

Teško je čitati i "Krvavu bajku", a kamoli autentične poruke tih nedužnih sinova, očeva, supruga, deka i ujaka. Od 42 pronađene oprštajne rečenice koje se u originalu čuvaju unutar memorijalnog muzeja "21. oktobar" u Šumaricama, ovo su samo neke od njih.

"Zbogom dragi moji, nevino strada".

"Tata, ja i Miša smo u topovskim šupama. Donesi nam ručak, meni džemper i neki ćilim. Donesi nam u teglici pekmeza. Tata idi kod direktora ako vredi. Tata, pošaljite nam nešto za jelo. Mama, ovde je i ujka Petar. Pošaljite mu tri pakla divana i papira. Paja"

"Mila Ružice, oprosti. Sve na poslednjem času. Evo ti 850 dinara."

"Zbogom Mico, ja danas pogiboh. Zbogom, sine, poslednja mi misao na tebe. Budi sretan, sine, i bez mene. Radisav"

"Srca moja i duše male. Miro, poljubi decu umesto mene. Slušajte mamu deco i čuvajte se. Ljubi sve vaš tata Laza"

"Dragi tata i mama, pozdrav. Poslednji put, Ljubiša"

"Deco, osvetite oca Steva"

"Sećajte se mene jer me više nema. Vaš nesretni Laza"

100 naših za jednog njihovog

Tog krvavog dana u krvavom piru stegnut je obruč oko Kragujevca od strane nemačkih okupatora, a kako je bio pijačni dan, mnogi trgovci i seljaci iz okolnih mesta zadesili su se u ovom šumadisjkom gradu, ne znajući da su pohrili u smrti u okrilje.

Odvedeni su svi muškarci od 16 do 65 godina, žene i deca, 300 učenika srednjih škola i šegrta, kao i 15 dečaka, čistača obuće, a pred streljački vod su izvedeni prema naredbi koja je propisivala streljanje 100 Srba za jednog ubijenog i 50 za jednog ranjenog nemačkog vojnika.

Rafali su počeli 21. oktobra u sedam sati ujutru i trajalo je neprekidno do 14 časova.

Među streljanim je bilo 217 maloletnih lica - 60 učenika gimnazije i 134 maloletnika koji nisu išli u školu, kao i 23 dece ispod 15 godina starosti uglavnom romske nacionalnosti.

I kad stanete ispred tog spomenika u obliku rimskog broja pet, shvatite da su to zapravo slomljena krila ptice koja je tek trebalo da poleti, kao i ta nedužna deca kojoj je u istom trenutku otkucao i poslednji školski, i poslednji životni čas.

I pitate se samo - zašto? Zašto oni i zašto tako?

Ali, eto, 82 godine kasnije i dalje niko ne zna čemu taj besmisao stradanja iz obesti jednog čoveka dovoljno poremećenog uma i tela bez grama duše dovoljno moćnog da jednom odlukom presudi kome u trenutku poželi.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu. Umrla je junačkom smrću četa đaka u istom danu.

(Espreso / Blic žena)