ANASTASIJA I FILIP SU SE UPOZNALI NA DEČIJOJ NIŠKOJ HEMATOLOGIJI: Iza njih ostala su pisma zbog kojih ćete plakati

- Mora da je tamo gore lepo čim se ona stalno smeje u mojim snovima. Često je sanjam, samo se gledamo i držimo za ruke - ovako je 2015. pričao tada 11-godišnji Filip Mrkić iz Svrljiga o Anastasiji Trajković, devojčici koju je upoznao na lečenju u bolnici i u koju je bio zaljubljen. Anastasija je borbu sa teškom bolešću izgubila 2014. godine, dok je Filip preminuo pre šest meseci, tri meseca pre punoletstva.

Na društvenim mrežama, na Fejsbuk stranici "Probuđeni Gustav" pojavila se priča koja opisuje nesvakidašnju ljubav ovo dvoje mališana koji su se sreli u najtežem trenutku, a razvili najlepša osećanja. Priči prenosimo u celosti.

- Dragi Filipe, moja ljubav prema tebi je kao svačija. Ni trenutak ne mogu bez tebe! Kad te nema ja se sakrijem negde i čekam kada ćeš doći - piše u jednom od tridesetak pisama koja je Anastasija Trajković iz bolničkog kreveta poslala svojoj prvoj, jedinoj i poslednjoj ljubavi.

Anastasije više nema. Kada je umrla imala je samo devet godina. Filip Mrkić, njena velika ljubav, bio je tada desetogodišnjak. Oni su se upoznali u bolnici. Ležali su u bolničkim krevetima jedno naspram drugog. Na dečijem odeljenju za hematologiju kliničkog centra u Nišu. I zaljubili su se… Jako, jako, jako, najjače što može!

Kada im je bilo najteže spavali su zajedno. Da jedno drugom čuvaju strah. Držali su se za ruke i zaljubljeno gledali. Nekada bi tako dočekali jutro. Zato što ih je sve bolelo i zato što su bili zaljubljeni. Kad nisu mogli da budu jedno uz drugo, pisali su pisma. Najlepša ljubavna pisma na svetu.

- Volim tebe i tebe hoću, o tebi sanjam i danju i noću, kao da si stigla iz neke priče, svi moji snovi na tebe liče. U tihoj noći dok srce strepi seti se mene Anđele lepi! Volim te Anastasija - pisao bi Filip iz bolničke postelje njegovoj najvećoj ljubavi, dok su mu lekari kroz tanušne vene ubrizgavali hemoterapiju.

Zaljubljenu decu delio je samo uzan prolaz između kreveta. Skučen. Mali. Malecki. Bolnički. Da bi u sobu stalo što više kreveta za bolesnu decu. Ali je taj tesan, mali, bolnički prolaz, za Anastasiju i Filipa često bio nepremostiv. Ogroman. Veliki, kao okean.

Sve dok su primali terapiju nisu smeli, a ni mogli, da ustaju iz bolničkih kreveta. Bilo im je uskraćeno da gledaju jedno u drugo. Nisu mogli da spavaju zajedno. Ni da se drže za ruke. Niti da jedno drugom čuvaju strah. Onda su zbog toga pisali. Na listovima papira istrgnutih iz sveske za matematiku.

Njihove uplakane majke raznosile su ljubavna pisamca. Kao poštari. Od jednog do drugog kreveta između kojih je bio mali, uzan, bolnički prolaz, veliki kao okean.

- Anastasija srce mi lupa kao čekić, uzdah mi je kao vetar, u srcu ćeš mi ostati zauvek. Bože sačuvaj osobu koja ovo čita. Pruži joj mir i sreću. Podari joj sve što voli, sačuvaj je od svakog zla i molim te pomozi joj kad god joj je tvoja pomoć potrebna...- pisao bi Filip.

- Sanjam te kao prelepog princa i tako ćeš ostati u mom srcu... - uzvratila bi Anastasija.

A onda...samo zaljubljeno srce može da predoseti gubitak.

- Anastasija, ružice moja, sijaš kao sunce na nebu. Kada te oblaci zaklone ja gledam u nebo i plačem. Kako ću ja bez tebe? - napisano je u poslednjem Filipovom pismu,

Anastasija iz Vranja umrla je 7. aprila 2014. godine. Imala je samo 9 godina. Filip, njena najveća ljubav, umro je pre šest meseci, u svom rodnom mestu Svrljigu. Samo tri meseca pre punoletstva. Među pismima koje je sačuvao nalazile su se i osušene ružine latice kojima je mala Anastasija posula njegov krevet kad je zbog bolova bio prebačen u bolničku ambulantu.

Anastasija i Filip bili su zaljubljeni. Jako, jako, jako, najjače na svetu!, napisao je.

(Espreso/Blic)