TRADICIONALNI SRPSKI SVADBENI OBIČAJI: Sve manje im se DAJE NA ZNAČAJU, a prosto su NEVEROVATNI!

Kada ste poslednji put bili na tradicionalnoj svadbi i od jutra do mraka pratili običajni protokol domaćina? Nema sumnje da srpske svadbe polako gube na svojoj autentičnosti i da sve više mladenaca bira da stupi u brak ne pridavajući veliki značaj tradiciji i starim narodnim običajima.

Međutim, čak i za one koji običaje ne vole može biti korisno da poznaju njihovu simboliku i značenje. Zašto mlada baca sito preko glave na krov, ko je barjaktar i zašto mora da čuva zastavu, kako se to mlada “kupuje”? Ako je verovati starima, svadbeni rituali mogu mladencima da donesu sreću, dug brak i veliko i zdravo potomstvo.

U raskošnom folkloru srpskog naroda je mnogo svadbenih običaja i njihovih raznih varijanti koje se nekad razlikuju od sela do sela. Svadbe na jugu Srbije imaju svoje specifičnosti, na koje nećete naići u zapadnom delu zemlje i obrnuto. Međutim, postoje neki obredi koji su karakteristični na čitavoj teritoriji Srbije. Da li su vam poznati?

Svadbena kolona – sa zastavom na čelu

Među običajima koji su se održali do današnjih dana i poštuju se čak i na modernim svadbama jeste okupljanje svatova kod mladoženje i odlazak po mladu. U zavisnosti od kraja u kom se svada pravi, te zakazanog termina venčanja, dogovara se vreme kada će svatovi “s mladoženjine strane” doći u njegovu kuću. Premda bi mnogi rekli kako je svadba slavlje u restoranu, za većinu poštovaoca tradicije svadba počinje od ranog jutra, odnosno od onog trenutka kad pristignu prvi gosti.

Dolazak kuma, starog svata (ili starojka), barjaktara i ostalih zvanica slavi se uz muziku, meze, nazdravljanje i neizbežno kićenje. Nekada su se kitili svatovi, njihove čeze, konji i obavezno – barjak. Danas se umesto kočija kite automobili – cvećem, peškirima i za tu svrhu specijalno napravljenim mašnama.

U davna vremena na koplje barjaka bi bila nasađena jabuka. Kićenje zastave kod mladoženje se uglavnom svodi na stavljanje peškira i jabuke, a uloga bakrjatara je da se od okićene trobojke ne odvaja. Običaj je da se srpska zastava istakne na čelu svadbene kolone koja kreće po mladu. No, svoju pravu “funkciju” barjak će ispuniti tek u nevestinom dvorištu.

Pucanje u jabuku, krađa barjaka i kupovina mlade – prepreke za “junaka”

Prema starim običajima, da bi dobio mladu mladoženja mora kao svaki junak iz priče da savlada izvesne prepreke. Vesele svatove će prva prepreka sačekati već ispred nevestine kuće, tačnije na njenom krovu. Naime, dan pre svadbe mladina rodbina ima jedan bitan zadatak – da visoko na krovu ili nekom drvetu okači jabuku koju puškom treba da obori barjaktar. Ovde se vidi narodna dovitljivost – nevestina braća biraju što sitniju jabuku, nalaze način da je što više postave, tako da njeno obaranje bude što izazovnije.

U nekim krajevima u jabuku puca mladoženja, a negde je to povereno barjaktaru. Uglavnom, dok se jabuka ne obori, svatovi ne mogu da kroče u nevestino dvorište.

Pošto se savlada ova prepreka, a pre nego što se dođe do čuvene “kupovine mlade”, na nekim svadbama se postavlja “zaseda barjaktaru”. Ritualna krađa barjaka zasniva se na snalažljivosti nevestinih drugarica i sestara. Obično mladina braća okupira barjaktara zdravicama, tako da zaboravi na svoj zadatak – čuvanje zastave, a devojke je ukradu i dodatno okite. U zapadnom delu Srbije ovo “kićenje” podrazumeva stavljanje raznih predmeta na barjak – od peškira preko čarapa do plišanih igračaka, cucle i zvečke za bebe – čiju simboliku nije teško naslutiti.

Svadba se ne može nastaviti dok barjaktar “ne otkupi” barjak, pa je “red” da se i ovom običaju pokloni malo pažnje svatova pre nego što se pređe na sledeću prepreku – kupovina mlade.

Kupovina neveste je običaj koji ima dugu tradiciju, a nije retkost ni na modernim svadbama. To je poslednja prepreka koju mladoženja treba da savlada da bi došao do voljene verenice. Uglavnom se svodi na “cenjkanje”, jer se mladoženja “pogađa” sa nevestinom braćom za cenu po kojoj bi je predali. Zanimljivo je da je u 19. veku ovaj običaj bio i te kako živ, te da ga je knez Aleksandar Karađorđević ukinuo izdavši naredbu: „Iskanje i davanje novca i zlata za devojku ukida se kao običaj protivan dostojanstvu čovečijem“.

U savremenom društvu običaj je opstao više kao šaljiv ritual, koji se poveri upravo najduhovitijim svatovima. Mladoženjini traže mladu, mladini je kao ne daju – i u tom smehu i zadirkivanju se prelazi i poslednja barijera, otvaraju vrata i konačno dolazi do susreta mladenaca. Nevesta pozdravlja i kiti mladoženju i devera, oni nju daruju nakitom i cipelama i izvode iz kuće.

Nakonjče, sito, prenošenje preko praga – običaji za srećan brak

Na modernim svadbama na kojima se ipak poštuju običaji, uglavnom se “tradicionalni deo” završava kupovinom i darivanjem mlade. Međutim, postoje mladenci koji žele da sprovedu još nekoliko obreda, koji su prema narodnom verovanju ključni za srećan i dugovečan brak.

Pošto preuzmu mladu, mladoženjin svatovi se vraćaju natrag njegovoj kući. Tamo je nevesta “na testu”, jer je sada ona glavni akter običaja koji slede. Da bi zajednički život ispunili zdravim potomstvom, mlada treba da tri puta iznad glave podigne muško dete koje joj u dvorištu predaje svekrva. Beba ili dete do 2-3 godine zove se nakonjče.

Sledeći zadatak je bacanje sita na krov. Svekrva daje mladoj okićeno sito u kom se nalazi pšenica, kocke šećera, sitan novac, bombone, a nije neuobičajeno i crvena jabuka. Nevesta na četiri strane dvorišta baca svatovima “slatki sadržaj” iz sita, a potom preko glave baca i samo sito na krov. Poenta je da se sito zadrži na krovu kuće, jer će se tako “i mlada u kući zadržati”.

Premda se smatra da je običaj prenošenja mlade preko praga preuzet za zapada, postoje zapisi da je on više od jednog veka “u upotrebi” na Balkanu. U srpskom folkloru se za prag kuće povezuju demoni i nečiste sile, pa prema predanju mlada nikako ne treba da prvi put kroči u kuću gazeći njen prag.

Ovom prilikom obavlja se još jedan simpatičan i “sladak” običaj. Mladoženja i mlada jedno drugo na vratima poslužuju medom ili šećerom. Nevesta treba da medom “zamaže” četiri ćoška na vratima i tako “slatko zapečati” budući zajednički život.

Savremene svadbe potvrđuju da slavlje može proći bez tradicije i da običaji nisu neophodni za “živeli su srećno do kraja života”. Većina svadbenih rituala se više ne praktikuje. Ne može se tvrditi da izgubljeni i zaboravljeni običaji mogu uticati na sreću modernih parova. Međutim, jedno je izvesno, današnja svadbena veselja lišena su raskošne simbolike ukradenog barjaka ili vešto bačenog sita na krov koje “garantuje” dugovečan brak.

(Espreso/Dnevno.rs)