"GLEDAM TE I NE VIDIM NIŠTA": Srela ženu na pešačkom, ono što joj je rekla, PREOKRENULO JOJ JE ŽIVOT!

Mnogi ljudi su se u trenutku očaja u životu obraratili ženama koje se bave skidanjem crne magije i pravljenjem amajlija. Ovo je ispovest devojke koja je zbog problema koje je imala, ali i jednog nesvakidašnjeg susreta, odlučila da se obrati osobi za koju je čula da joj može pomoći sa skidanjem crne magije.

Oduvek sam imala probleme, ali to nisu bili ogromni problemi, tek toliki da nikada ne dobijem ono što želim, izmicale su mi prilike ispred nosa, ljudi su se nekako smenjivali u mom životu, ali se niko nije zadržavao. Imala sam problem da zadržim posao, jer su me iz nekog, uvek nedefinisanog razloga otpuštali, a momci kao da me nisu primećivali, kao da sam za njih bila vazduh.

Jednostavno moj život je godinama bio u kolotečini i nisam znala kako da se iz nje izvučem, a onda mi se desio susret koji ću zauvek pamtiti.

Bilo je to jednog dana kada sam na ulici čekala zeleno na semaforu, na pešačkom. Neko me je pitao koliko je sati, a kada sam se okrenula ugledala sam sasvim neobičnu ženu. Imala je krupne zelene oči, koje su me čini se skenirale, nosila je šešir i bila ogrnuta u nekakav šareni šal. Bilo je to hladno oktobarsko jutro, a ja sam bila pomalo u svojim mislima, ne obraćajući u potpunosti pažnju na detalje i njenu neobičnu pojavu koju i danas pamtim.

Odgovorila sam joj mehanički, a onda mi se obratila:

– Znaš šta, tebi je život stao. Evo gledam te i ne vidim ništa, ništa, samo jedno veliko ništa. Moraš nešto da učiniš od svog života, postoji način, ali je sve u tvojim rukama – rekla je gledajući čini mi se kroz mene.

– Šta da uradim – odgovorila sam zbunjeno.

– Na tebe je bačena crna magija, jedna žena te mrzi – odgovorila je.

– Ne verujem u to – odgovorila sam.

– Poslušaj me, evo ti adresa – rekla je i stavila mi papirić u ruku, a onda brzo prešla ulicu i zaputila se u potpuno suprotnom pravcu od mog, tako brzim korakom da mi se činilo da beži od mene.

Nekoliko dana kasnije, nekoliko neprospavanih noći, raznih briga, misli i mora, odlučila sam da to uradim. Uputiću se da potražim pomoć.

Kada sam stigla na željenu adresu, bila je to sasvim obična kuća, otvorila mi je žena sa širokim osmehom na licu, jednostavna i totalno neupadljiva.

– A to ste vi, uđite – rekla je.

– Da li se znamo – pitala sam.

– Ne, ali sam očekivala vaš dolazak, rekla je. Požurite, nemamo mnogo vremena – rekla je i obe smo bile sa druge strane vrata, u njenoj kući.

Na stolu je imala razne trave i nekave knjige sa tvrdim povezima kao što su se nekada štampale, ali te korice su bile od pliša i naslovi su odavno izbrisani.

– Slušaj devojko, na tebe je bačena magija, da ti život stane, tvoj život mora ponovo da teče, da ti se događaju stvari, da upoznaš ljude, pokreneš se – rekla mi je.

– Sada samo ćuti slušaj me i objasniću ti šta moraš da uradiš – rekla je.

– Ovo je crvena tkanina, idi u vreme kada se dan rađa na reku, ali negde gde ona teče i baci ovu tkaninu niz vodu, mora da ode sa vodom. Ova četiri jajeta svako veče baci na raskrsnici puteva koju sama izabereš. Baci ih sebi iza leđa i ne okreći se više, moraš da produžiš pravo nakon toga. Sada ono najbitnije, ovo su trave u kojima ćeš se okupati i izbgovoriti ono što sam ti zapisala na ovaj papir. Nakon toga prođi tri puta kroz ovaj obruč od crvenog konca. Sve to moraš uraditi u naredna četiri dana do noći punog meseca. Idi sada i dođi za četiri dana – rekla mi je.

Mislila sam da ću umreti tada od naleta emocija, adrenalina, neobjašnjivih senzacija u telu koje su se mešale, a strah je bio najjači. Uradila sam kako je rekla bez pogovora sam išla po gradu i završavla sve što je rekla, nadajući se da me neko neće videti i zahvaljujući Bogu što nije srednji vek, pa da me spale na lomači. Ali bila sam očajna, moj život bio je ništavan, bukvalno, u njemu nije bilo ni sreće, ali ni tuge.

Nakon četiri dana me je ponovo primila.

– Dobro si učinila. Uzmi ovu amajliju koju sam ti spremila i nikada se ne odvajaj od nje – rekla mi je.

Nakon ovoga dobila sam ponudu za posao u drugom gradu, odselila se, a moj život krenuo je sasvim drugim tokom, potpuno se preokrenuo. Danas imam utisak da je to bio neki drugi život pre, a da je ovaj danas nešto sasvim drugo.

Ne kažem da danas živim savršeno, ali se smejem, plačem, volim i radujem svakom danu koji dolazi. Danas sam okružena ljudima koji me vole i koje volim i stvari jednostavnije teku.

(Espreso / Objektiv)