ZVALI SU JE "IKONOM SRPSKE KNJIŽEVNOSTI" A ŽIVELA U GLADI I SIROMAŠTVU: O njenom životu može se NAPISATI KNJIGA

Na "Ruti književnica" će se naći i srpske književnice Desanka Maksimović, Isidora Sekulić i Jelena Dimitrijević, a ova rutia je nedavno postala 48. kulturna ruta Saveta Evrope i jedna od desetak na čijoj mapi su važni kulturno-istorijski lokaliteti iz Srbije.

Književnica, esejista, prevodilac i kritičar – sve je to, kako kažu, bila Isidora Sekulić. Bila je vrlo inteligentna, ali i skromna, a njena dela krase "duboka misaona zrelost i književna reč".

Ko je bila Isidora Sekulić?

Isidora je rođena 16. februara 1877. godine u selu Mošorin kod Titela.. Kako je rano ostala bez majke Ljubice, njen otac Danilo morao je sam da brine o njoj i njenoj braći Predragu i Dmitriju.

Pohađala je "Višu devojačku školu" u Novom Sadu, školovala se i u Somboru. Ona se odmah isticala od svojih vršnjaka po književnosti i znanju jezika, a zbog toga bi je oni često i zadirkivala što je ova, kasnije, velika književnica i zapisivala.

- U školskoj torbici, dolazeći kući, nalazila sam poruke podsmeha, svoje karikature i sve se svodilo na to da zabijam nos u knjigu i da se pravim važna. Ja nisam zabijala nos u knjigu, ali su mi oni oko mene pridavali važnost koju sama sebi nisam davala. Naprotiv, uvlačila sam se u sebe i bežala u poslednje redove, u najtamnije uglove. Osećala sam da smetam, da izazivam svojom željom za znanjem.

Matematiku i prirodne nauke diplomirala je 1892. godine na Pedagoškoj školi u Budimpešti.

Često se selila

Detinjstvo je provela u Rumi, Zemunu i Novom Sadu, a govorila je čak sedam jezika. Prateći put knjiga stiže do Berlina, gde je i doktorirala, ali rana smrt preostalih članova njene porodice totalno joj je preokrenula život.

Ona se zbog svog krhkog zdravlja još više osamila i povukla u sebe.

Međutim, rana smrt svih njenih članova porodice promeniće joj život.

Zbog krhkog zdravlja još više će se osamiti.

- Povučena sam i živim među knjigama, umela je da kaže.

Udavala se jednom, u Norveškoj, ali joj je suprug ubrzo preminuo, a poslednja kućica u kojoj je živela imala je malu baštu, i to na Topčiderskom brdu u Beogradu.

Neka od njenih najznačajnijih dela su: Saputnici, Pisma iz Norveške, Iz prošlosti, Đakon Bogorodičine crkve, Kronika palanačkog groblja, Zapisi o mome narodu, Njegošu knjiga duboke odanosti.

Ratni tragovi

Život ove književnice obeležila su dva balkanska i svetska rata, ali je "ona bila dovoljno mudra da se prilagodi tim okolnostima ratne scenografije u kojoj je provela najveći deo života", istakla je jednom prilikom Laura Barna, književnica koja je godinama istraživala život Isidore Sekulić.

Glad i siromaštvo nisu je zaobišli, a zimi se često smrzavala jer nije imala ogreva, i tek bi pred noć, kako kažu, potpalila koju cepanicu koje bi skupljala u šetnji po Topčideru.

- Samo da ogrije prste kako bi mogla da piše ili da kuca na pisaćoj mašini, rekla je Barna za BBC na srpskom.

Deci iz komšiluka je držala časove jezika, a oni bi odlazili na obližnju prugu i skupljali komadiće uglja koji bi ispali iz nemačkih vagona vozova, te bi ga ostavljali ispred Isidorine kapije.

- Neretko su joj donosili u šerpicama i povrće iz bašte, jer je Isidora u ratno vreme odbijala da pretvori dvorište u povrtnjak.

A, čak je zbog siromaštva bila je prinuđena i da proda klavir.

- Ona nije bila direktno izložena ratnim borbama, ali je svoja iskustva koja je osećala u svakodnevnom životu najbolje je opisala u zbirci pripovedaka Iz prošlosti koja je objavljena po završetku Prvog svetskog rata, zapisao je Dragan Babić, naučni istraživač.

Ona, kako piše Babić, svedoči životu u porobljenoj domovini i svakodnevnom životu Srba u Vojvodini i Slavoniji pogođenih ratom.

"Digla se kuka i motika"

"Digla se kuka i motika", tako je Isidora Sekulić opisala ulazak u Srpsku akademiju nauke i umetnosti.

Ona je pre početka Drugog svetskog rata, u februaru 1939, postala prva žena akademik, na predlog Bogdana Popovića, književnog kritičara i esejiste - čije se mišljenje nikada niej dovodilo u pitanje. Ipak, ostalim akademicima nije bilo po volji da se među njima nađe žena, navodi beogradski list Vreme.

-Da samo znate koliko su tada uvaženi akademici ogorčeno udarali pesnicama o sto na sednici i vikali: "Nećemo žene u Akademiji!" Ipak, ponosim se što sam prva žena u srpskoj Akademiji koja je tamo probila led, govorila je svojevremeno.

Bila je jedina žena među osnivačima srpskog PEN centra (Međunarodno udruženje pesnika, esejista i književnika), a bila je i na predsedničkoj poziciji te organizacije, a istu ulogu imala je i u Udruženju književnika Jugoslavije.