MLADA ZORICA ČUVA STARI ZANAT OD ZABORAVA: Njene niti krase odevne komade MNOGIH SVETSKIH DAMA! (FOTO)

Nekada su se devojčice od malih nogu učile da vezu, što se smatralo i najvećim dostignućem u narodnoj umetnosti i tradicionalnoj kulturi u našoj zemlji. Svaka oblast imala je svoj karakterističan vez, a u Vizantiji ova veština bila je jako popularna, vezlo se svilom, zlatom, srebrnom žicom, što je dovedeno do visokog umetničkog nivoa.

Sa proplanka ivanjičkog sela veštim rukama i zlatnim vezom unikatne motive stvara Zorica Jovićević. Čija platna, jeleci i narodne nošnje stižu i do državnih institucija. Ona već pola decenije veze sve što vidi golim okom u svojoj kako kaže pokretnoj radionici.

„Platna za krštenje, deverske peškire, haljine, elemente narodne nošnje, poneku šajkaču, radim košulje koje su proizvod moje mašte, a ponekad radim i neki ogrtač, zavisi koliko mašte imam”, rekla je za RINU ova maštovita vezilja.

Zorica je jedna od retkih koje se bave vezom i tvrdi da je dostigla najviše lestvice kada je u pitanju ovaj redak zanat.

„Najveće dostignuće moje , kao i srpskog veza je jelek, eto došla sam do toga da učim zlatovez i izučila sam uspešno nekoliko mustri i mislim da sam jedna od šest, sedam ljudi koji zna jelek da izradi na taj starinski način, odnosno terzijsko rabadžijski način. U našoj zemlji vrlo mali broj ljudi može da ga izradi ručno, ali i da ga priušti”, rekla je Zorica.

Vezilji Zorici dodatna je motivacija to što ljudi prepoznaju njen rad širom Srbije , posebno zvanje budućeg majstora svog zanata.

„Sve ono što sam do danas uradila dovelo me je do toga da moji proizvodi nose obeležje otvorene šake što znači da sam na prvom putu i da je država prepoznala kvalitet mojih proizvoda”, kazala je Zorica.

Nekada su vezle vladarke Zapada i Istoka sa svojim dvorskim damama, kasnije na srpskim dvorovima, počev od Jelene Anžujske, a danas modele naše vezilje nose najcenjenije dame u našem društvu.

(Espreso / RINA)