JEZIVA ISPOVEST SRPKINJE KOJA JE U AUŠVICU PREŽIVELA MENGELOVE EKSPERIMENTE: "Prišao je i pitao-ti još NISI UMRLA!"

Ljubica Šarolić je žena koja je prošla kroz sve užase i patnje nacističkog logora Aušvic. Njenu priču objavio je Yugopapir 1985. godine a mi vam je prenosimo.

Ljubica Š. iz Beograda, logoraški broj 75744, preživela je dva susreta s Josefom Mengeleom, monstrumom iz Aušvica. Jedna je od retkih iz kontigenta “živog ljudskog materijala”, koja je preživela neljudske eksperimente.

“Moje ime nije važno – mi se i danas raspoznajemo po brojevima. Ja sam 75744, to mi je tri godine bilo i ime i prezime. Nikad mi nije palo na pamet da skinem ovaj istetovirani broj: previše je bilo pogleda koji su me, nemo, molili da nikad ne zaboravim te strahote. Čak ne poznajem nikog ko je skinuo taj beleg!

Plašim se, danas, da nisam nešto preuveličala, da sam izmešala san i javu… ali, kad se sretnem s nekim ko je preživeo iste te strahote, shvatim da sam mnogo toga zaboravila, potisnula duboko u sebe, da nikad ne izađe do svesti. Ovaj broj može da zavara nekog: Aušvic je najveća grobnica čovečanstva svih vremena.

Mi, preživeli, samo smo kap u moru. Brojevi su se ponavljali, ponovo su utiskivani brojevi umrlih, bilo je različitih boja, ne računajući one s “davidovom zvezdom”, kojih je bilo najviše…

Uhapsili su me u Ljubljani početkom 1943. godine, kao taoca. Pohađala sam I razred gimnazije, kada je rat počeo ili peti osmogodišnje po novom sistemu: imala sam tada, dvanaest godina.

Putovali smo do Aušvic tri nedelje. Nas, Jugoslovenki, bilo je pet, možda šest. Sve ostalo bilo je “jevrejski transport”, u vagonima koji su priključeni usput, možda u Beču?… Pamtim, svi putnici našeg voza, osim nas par, otišli su pravo u – krematorijum.

Na rampi “Birkenau” vršena je selekcija. Primetila sam čoveka koji se korbačem udarao po čizmi: pevao je neku ariju iz “Toske”. Tek kasnije saznala sam da je to Mengele. Imao je tamne oči i tamnu kosu… jedna noga bila mu je malo kriva, sigurna sam da bih ga i danas prepoznala.

Pomno nas je pregledao, zagledajući se svima u oči, i izdvajao, izdvajao… Mi nismo znali zašto. Pomislio je da sam Jevrejka, možda zbog moje izrazito crne kose. Imam plave oči i izgleda da ga je to posebno zainteresovaio. Pitao me je odakle sam, a kad sam mu odgovorila, pomalo razočarano je rekao:

– A, bio sam u Jugoslaviji, pre rata. Penjao sam se na vaš Lovćen…

Delovao je ljubazno… bar mnogo ljubaznije nego ostali, kojima je zlo probilo kroz kožu i prepoznavalo se po nekakvoj ružnoći. U svari – bio je cinik; to sam ustanovila kasnije, kad sam saznala i delimično videla šta radi.

Nisam bila Jevrejka, i on je izgubio interesovanje za mene. Ali, i dalje sam bila interesantna za druge lekare. Predata sam nekom doktoru Lukasu, kako sam kasnije saznala, kao materijal za eksperimente. Mengele se bavio isključivo blizancima i očima… genetikom valjda. Bio je opsednut očima. Nekoliko puta ulazila sam u njegovu kancelariju i videla bezbroj posuda s ljudskim očima, koje su me gledale, onako, izvađene iz duplji, kao žive… sanjam te oči ponekad.

Na meni su vršili četiri vrste eksperimenata. Zarazili su me s malarijom, dizenterijom i obe vrste tifusa. Sećam se, na goli trbuh stavili su mi nekakvo sito u kojem je bio roj komaraca koji su me besomučno ujedali… mislila sam da ću rastrgnuti kožu s trbuha, posle…

Sami Nemci nazivali su Aušvic – “fabrikom smrti”. Logor je to i bio. Kapacitet krematorijuma bio je 30.000 ljudi dnevno, ali to nije bilo dovoljno. Jedne noći, u leto 1944. godine, zapalili su ceo ciganski logor. Gorelo je čitave noći i vriska se čula do neba… preko 30 hiljada ljudi – žena i dece… Njih nisu razdvajali, bile su tu čitave porodice.

Spaljivali su polivajući ljude benzinom. Kasnije, kad im je benzin bio potreban za druge stvari, slagali su red leševa, red cepanica, a logoraši su, dole, hvatali loj i polivali odozgo, da bi lakše gorelo.

Ali, eksperimenti na ljudima bili su najgori. U mojoj baraci, u uglu, bilo je neko nesrećno stvorenje s izobličenom glavom ogromnih dimenzija, toliko otečenom da se oči, nos, i usta uopšte nisu videli. Stalno je ječalo. Glava je bila tolika, da nije moglo da leži, već je sedelo u uglu poduprto nekim letvama… Svakog dana su ga odvodili nekud…

Ili; žena koja je ležala ispod mene. Njoj su izvadili kost iz potkolenice. Tkivo se raspadalo, pretvaralo u pihtijastu masu… Umrla je u strašnim mukama.

Žene i muškarce sterilisali su rentgentskim zracima. Mi smo to nazivali “crveno svetlo”… u logoru se govorilo nekakvim posebnim, internacionalnim jezikom, univerzalnim žargonom i svi smo to prihvatali dopunjavajući ga.

A Mengele je pevao arije iz “Toske” i vršio selekciju udarajući se korbačem po čizmi. Monstrum! Gledala sam kako je rasporio jednog malog Poljaka, živog, i izvadio mu pluća napolje…

Imao je izvanredno pamćenje. Pred transport (nikad nismo znali da li idemo u drugi logor, ili u – krematorijum), kad sam ga poslednji put videla, prišao mi je i upitao me:

– Ti još nisi umrla?

Pre osamnaest godina uhvatili su neke lekare iz Aušvica i sudilo im se, u Frankfurtu. Prijavila sam se za svedoka, ali Nemci izgleda nisu bili zainteresovani: nisu mi, čak, ni odgovorili. Mislim da je i doktor Lukas bio među njima!?

I sad čujem da je Josef Mengele mrtav. Da je umro i sahranjen negde u Brazilu. Ja u to ne verujem. Znam da je živ, osećam to, a taj osećaj ne može me prevariti.”

Zabeležio: Miloš Lazić (Blitz, 1985.)

(Espreso / Opanak)