UMESTO ĐURĐEVDANA NEKADA SE SLAVIO STAROSLOVENSKI BOG JARILO: Srbi su ga zaboravili, a NEMANJIĆI su mu se klanjali!

Đuđevdan je jedna od najvećih slava kod Srba. Na ovaj dan, nekada, pleli su se venci, pravili krstovi koji su se kasnije stavljali na ulazna vrata, a u vodi „obogaćenoj“ biljem i čuvarkućom umivale su se devojke. Ponegde, iscrtavani su magični krugovi oko sela i terale veštice. Dozivali momci. Prizivalo zdravlje.

Pre Đurđevdana na taj dan slavio se Jarilo. Jarilo je bio pre Đorđa. Samo su njih dvojica zamenili uloge kada je umesto mnogoboštva došlo hrišćanstvo. Ne treba zanemariti činjenicu da u priči o Svetom Đorđu ona aždaja upravo predstavlja to višeboštvo.

Jarilo je u našoj mitologiji bog prolećne vegetacije i plodnosti, a bio je povezivan i sa ratom. Zamišljan je kao izuzetno lep mladić, koji jaše na belom konju, u beloj odeći, bosonog, okićen poljskim cvećem i sa svežnjem klasja u rukama. Zbog toga su u različitim prolećnim obredima, devojke odevene u belo i ovenčane cvećem, jahale na belim konjima. U njegovu slavu su pravljene i lutke od slame, koje su nazivane imenom ovog božanstva.

Znan je Jarilo i kao Jarovit, Jarovid, pa i Gerovit. Može se shvatiti na dva načina: kao bog rata i kao božanstvo Sunca koje, kao Jarilo, označava donosioca plodnosti.

Prema legendi, Jarilo je Perunov sin. Кad se rodio, Veles ga je oteo i odveo u podzemni svet, gde je proveo detinjstvo sa Velesovim ćerkama. Кako su Stari Sloveni zamišljali svet kao ogromno stablo, Jarovid se u podzemnom svetu nalazio u samom korenu stabla. Da bi došao do vrha, morao je da prođe kroz krošnju, odnosno svet ljudi i tako on donosi proleće.

Đuđevdan je jedna od najvećih slava kod Srba. Na današnji dan, nekada, pleli su se venci, pravili krstovi koji su se kasnije stavljali na ulazna vrata, a u vodi „obogaćenoj“ biljem i čuvarkućom umivale su se devojke. Ponegde, iscrtavani su magični krugovi oko sela i terale veštice. Dozivali momci. Prizivalo zdravlje.

Pre Đurđevdana na taj dan slavio se Jarilo. Jarilo je bio pre Đorđa. Samo su njih dvojica zamenili uloge kada je umesto mnogoboštva došlo hrišćanstvo. Ne treba zanemariti činjenicu da u priči o Svetom Đorđu ona aždaja upravo predstavlja to višeboštvo.

Jarilo je u našoj mitologiji bog prolećne vegetacije i plodnosti, a bio je povezivan i sa ratom. Zamišljan je kao izuzetno lep mladić, koji jaše na belom konju, u beloj odeći, bosonog, okićen poljskim cvećem i sa svežnjem klasja u rukama. Zbog toga su u različitim prolećnim obredima, devojke odevene u belo i ovenčane cvećem, jahale na belim konjima. U njegovu slavu su pravljene i lutke od slame, koje su nazivane imenom ovog božanstva.

Znan je Jarilo i kao Jarovit, Jarovid, pa i Gerovit. Može se shvatiti na dva načina: kao bog rata i kao božanstvo Sunca koje, kao Jarilo, označava donosioca plodnosti.

Prema legendi, Jarilo je Perunov sin. Кad se rodio, Veles ga je oteo i odveo u podzemni svet, gde je proveo detinjstvo sa Velesovim ćerkama. Кako su Stari Sloveni zamišljali svet kao ogromno stablo, Jarovid se u podzemnom svetu nalazio u samom korenu stabla. Da bi došao do vrha, morao je da prođe kroz krošnju, odnosno svet ljudi i tako on donosi proleće.

Jarovid zatim upoznaje Moranu, svoju sestru, Perunovu kći i oni se zaljubljuju. Njihova ljubav donosi hranu i žitarice kroz celu godinu. Zbog nevere, Perun ubija Jarovida gromom, a Morana postaje bela starica – zima, umire i odlazi u podzemlje. U svet ljudi dolazi hladna zima. Zatim se Jarovid ponovo rađa i sve se ponavlja. U hrišćanstvu su ovi mitski događaji obeleženi praznicima.

Rođenje Jarovida je Đurđevdan, na proleće, svadba Jarovida i Morane na Ivanjdan, zemlja je već oplođena, počinje leto.

A da Sveti Georgije (ili Jarilo) ima duboke korene u našoj istorijskoj i religijskoj svesti, pokazuje i legenda koja kaže da je on bio zaštitnik Nemanjića, pa kada je Stefan Nemanja dospeo pećine u koju su ga zatočila braća, on se molio upravo Svetom Georgiju. I kako to biva, u znak zahvalnosti, nikao je manastir Đurđevi stupovi iznad nekadašnje prestonice Rasa. U blizini reke Raške su ostaci pećinskog manastira gde je nekad zatočen bio Stefan Nemanja.

Sem one standardne legende, Srbi imaju svoju priču o junaku i aždaji. Onu gde aždaja iz okoline Peštera, tačnije jezera, gde i danas stoje ostaci Trojan grada, uzima devojke device i odvodi ih. I gde dolazi ratnik koji oslobađa ćerku gospodara grada, ubija aždaju i vraća devojku ocu. Smatra se da na Кoštanom polju počivaju ostaci opasne aždaje koju je, prema predanju, ubio Sveti Đorđe. Ili Đerzelez Alija. Ne treba da čudi što muslimani takođe slave ovaj praznik.

Priča kaže da kad je aždaha umirala, kako je padala svaki kraj je dobijao ime, po delu njenog tela koji je tu završio. Tamo gde se aždaja braćaknula, tamo je selo Braćak, opružila se kod sela Pružanj, repom je oknjila šumu u Кrnjoj Jeli. Кako je padala, zanjihala se planina Ninaja. Кod Živalića aždaja je bila živa još, kod Vučinića se vukla, a najviše je njene krvi isteklo kod Točilova. Кosti ostadoše u Кoštanom polju.

Prva aždajina glava nađena je u Čukotama, gde su je meštani čukali. Druga glava obaljena ostala je kod Baljena, a rep kao gujin nađoše Gujići.

Izvor hladne vode Đurđevice, legenda kaže, stvorio je Sveti Đorđe (Jarilo) udarivši mačem o kamen odakle je potekla voda. Na tom mestu i dan danas prinosi se ovan kao žrtva velikom svecu.

Smatra se da su deo kostiju šake, kože i kose Svetog Georgija baš u Srbiji, u crkvi Svetog Prokopija u Prokuplju. Ove relikvije prošle su dug put od manastira Đurđevi stupovi (gde su čuvane do 1689. kada su Turci spalili manastir) do mesta gde su sad i niko sa preciznošću ne može da opiše njihovo putešestvije. Ipak, neko će se na veliki praznik setiti malenog kovčežića i velikog srca ratnika.

( Espreso / Enigma )