MUKE PODSTANARA ALI I STANODAVACA: Sektaška okupljanja, ucenjivanja, nenadoknadive štete..

Potražnja za stanovima u Srbiji, a posebno u Beogradu, ne jenjava - bilo da je reč o kupovini ili izdavanju. Cene i dalje rastu, a ta pomama svakako da ide naruku vlasnicima koji od kirije mogu čak solidno da zarade za život.

E, sad, postavlja se i pitanje šta je za nekoga stan, kao i na koliko slobode stanari mogu da računaju kada uđu u novi dom.

Često se daje u zakup i ono što se ne može nazvati pristojnim mestom za život: stanovi od 10 metara kvadratnih, stan sa pomoćnim ili spratnim (zajedničkim) toaletom, podrumska prostorija bez dnevne svetlosti... Takođe, mnogi stanodavci u prestonici baš i ne shvataju da iznajmiti stan nekome znači ne dolaziti bez najave i bez preke potrebe i uznemiravati studente ili porodice.

Naravno, postoji i druga strana medalje – stanari koji po izlasku iz stana iza sebe ostave brlog, dosta posla i veliku štetu za vlasnika.

Pročitajte priče Beograđana, ali i pridošlica, koji su prošli kao bos po trnju, i kao podstanari i kao stanodavci.

Ispovest napaćenog stanodavca

Podstanar se uselio u stan koji je bio u besprekornom stanju, kuhinja i kupatilo renovirani, nameštaj nov... Tokom pet meseci boravka u stanu kontakt se ostvarivao svakog prvog u mesecu radi plaćanja kirije, što je vršeno, prema dogovoru, na utvrđenoj lokaciji u centru grada koja je bila "na pola putu" od radnih mesta stanodavca i podstanara.

Nakon pet meseci, podstanar je hitno morao da otkaže najam stana i da se u roku od dva dana iseli. Kako ja (kao stanodavac) nisam bio u prilici da u ta dva dana ispratim njegovu selidbu i da ga "uhvatim" dok ne napusti stan, u njega sam ušao tek kada ga je on napustio u potpunosti, počeo je priču stanodavac iz Beograda.

Stan je bio neprepoznatljiv - nameštaj isflekan kafom i sokovima, prljav, čak i s tragovima blata, koje se, naravno, nalazilo i na svim tepisima, parketu, patosu u kuhinji i kupatilu. Osim blata, pod prekrivaju i debeli sloj prašine, pikavci, đubre svih vrsta (hrana, ambalaža, maramice, nokti...). Prozori umrljani (verovatno nakon pokušaja pranja tečnim sapunom, a sapun se osušio, skoreo se skroz). U kuhinji kataklizma - hrana svuda, prosuti so, šećer, kafa, i sve to pomešano sa uljem i sokovima koji su curili bilo sa kuhinjskih elemenata, bilo iz frižidera. Ringle ispod dva centimetra debelog sloja pokipele kafe, mleka... Sudopera zapušena, crna, do vrha puna đubreta i ostataka hrane. Pločice u kuhinji, inicijalno bele - poprimile su boju rđe koja ni dan-danas ne može da se očisti.

Ubedljivo najgore prošlo je kupatilo - WC šolja žuta (ali komplet, od daske do dela kazančeta, unutra zapeklo, izgleda da je bilo i zapušeno dosta dugo).

Podstanar je, u nedostatku sudopere u kuhinji, koristio lavabo u kupatilu da u njega sipa soc od kafe i, opet, velike količine, pretpostavljamo, ulja koje mu je pokipelo u nekom momentu, ili u više navrata.

Štete je pošteđena bila jedino tuš-kabina, koju smo zatekli u istom stanju u kakvom smo je i ostavili - čak je i zavesa od kabine ostala netaknuta.

Svakako - ogromna šteta, koja je zahtevala nekoliko dana temeljnog čišćenja, dok su neke stvari uništene van granica popravke. Teško je zamisliti šta bi nas zateklo da je stanar ostao duže...

Katarina - bivši podstanar

Posebna je muka tražiti novi stan u Beogradu jer me od ponude svaki put podiđe jeza. Tako sam jednom prilikom otišla da pogledam jedan stan na Novom Beogradu za koji se ispostavilo da je prepravljena nekadašnja vešernica. U njemu nije bilo dnevne svetlosti jer je imao samo uske, dugačke prozore blizu plafona, tipične za podrumske prostorije. A posebno sam se šokirala kada je mom tadašnjem vereniku i meni vlasnica saopštila da oni ne žele nekoga ko će imati decu. Pitala sam da li su ljubimci dozvoljeni, na šta je ona odgovorila da jesu. Znači, kuče može, dete ne može, konstatovala sam. Pritom, da ne naglašavam da prostor nije adekvatan ni za biljku a kamoli za dete jer je pun vlage i bez dnevne svetlosti.

Moje najgore podstanarsko iskustvo dogodilo se u centru Beograda, preciznije u Zmaj Jovinoj ulici. Tada sam iznajmljivala sobu kod jedne maltene nepokretne bake. Kod nje sam otišla po preporuci, jer mi je bilo potrebno da se snađem svega mesec dana, dok sesa cimerkom ne uselim u stan koji se oslobađao sledećeg meseca. Ono što nisam znala je da je gospođa, iako polusvesna, pripadnica Hrišćanske adventističke crkve, sekte o kojoj ništa nisam znala. I to ne bi bilo ni po muke da se drugi članovi sekte nisu često tu okupljali. Najčešće je tu bila jedna žena srednjih godina koja je, kao slučajno, svuda ostavljala njihove pamflete. Jedne večeri je pod izgovorom da mora da se skloni od bake, koja je navodno neprijatna prema njoj, došla u moju sobu i tu bila do kasno u noć pričajući mi razne priče. Tu noć oka nisam sklopila. Takođe se sećam, kada sam ustala i izašla iz sobe na Svetog Nikolu, baka i njeni ortaci iz sekte su nešto bajali za doručkom. Posebno je bilo teško jer je bila zima, pa stvarno nisam znala gde da se sklonim da ih ne gledam kada se završe moje obaveze na fakultetu. Znam da sam te godine ranije otišla u rodni grad i pre kraja predavanja, bukvalno sam pobegla, ispričala nam je Katarina.

Milena

Pre nekoliko godina iznajmljivala sam stan u blizini Autokomande. Stanodavci, stariji bračni par u penziji, sebi su napravili stan na spratu, iznad stana koji su izdavali.

Meni je usput pomenuto, odmah po useljenju, da je gazdarica u zamrzivaču u mom stanu ostavila neko meso, jer u svom nema zamrzivač. Sve bi bilo u redu da žena nije ulazila u stan dok mi nismo bili tu, valjda da bi uzimala to meso, mada mi je sve postalo jako sumnjivo kad sam njenu dlaku našla na svom jastuku u spavaćoj sobi. Prepoznala sam lako, jer je žena farbala kosu u vatreno riđe, kao Vivijen Vestvud.

Jedne noći se desilo da je eksplodirao bojler kod nas u stanu (koji je bio star) i da je voda poplavila stan, izašla na hodnik i slivala se niz stepenice. Cela zgrada se probudila, ali nju nismo mogli da probudimo niti nam je otvarala vrata. Ujutru se pojavila sa mužem i optužila nas da smo pokvarili bojler?!

Zbog toga nije htela da nam vrati novac koji smo dali za depozit kad smo se useljavali, iskrena je naša sagovornica.

Jelena

Živela sam u stanu na Banovom brdu pet godina i činilo mi se da sam u jako dobrim odnosima sa stanodavcima. Dugogodišnji dečko i ja smo u to vreme već završili fakultete i radili u struci. Gazdarica koja nas je primila u stan znala je da se jako dugo zabavljamo i nismo krili da planiramo da ostanemo zajedno do kraja života. Ipak, nismo ulazili u detalje. Ona nije pitala kakve mi planove za budućnost imamo, ali nam je rekla da smo joj se jako dopali i da bi volela da kod nje ostanemo dok ne kupimo svoj stan. Nakon pet godina sam ostala u drugom stanju, što nije ni tako nelogično posle, u tom momentu, 12 godina duge veze. Ni pomislila nisam da bih tako ličnu stvar morala istog momenta da saopštim gazdarici stana. Iskreno, toliko toga je trebalo pozavršavati da mi nije ni palo na pamet da kažem stanodavcima da ćemo dečko i ja dobiti bebu - prisetila se ova mlada žena.

U nekom trenutku je došlo na red i uređenje prostora u kome živimo i priilagođavanje novim potrebama. Shvatili smo da bi staru garnituru koja se ne razvlači u dnevnoj sobi trebalo da zamenimo ugaonom na razvlačenje, kako bi naše majke kada dođu da pomognu oko bebe imale gde da prespavaju. Nazvala sam gazdaricu da joj to predložim, sa naglaskom da bismo mi sami kupili ugaonu. Ona je ćutala. U prvi mah sam pomislila da je jako vezana za postojeći nameštaj, pa mi je se učinilo prikladnim da pitam: "Recite mi, vi ne mislite da je to u redu?" Sa druge strane žice mi se odjednom obratio grub glas: "U redu? Šta da li je u redu? Ništa nije u redu. Ja nisam PLANIRALA DA TI IMAŠ DETE!" Šokirala sam se. Nisam znala šta da odgovorim na tu drskost. Pritom, niti u oglasu, niti usmeno, niko mi nije saopštio da su deca u stanu nepoželjna. Nakon par dana me je nazvala i rekla mi da bi najbolje bilo da se iselimo do kraja idućeg meseca. Ja tada shvatam da ću biti prinuđena da se selim u osmom mesecu trudnoće. Toliko sam se razočarala da sam danima plakala.

Anđela

Sa cimerkom sam se preselila u stan njene rođake na dobroj lokaciji u Beogradu - trosoban stan, kirija pristojna, pogled na reku... Mislile smo da nismo mogle bolje da prođemo. Živele smo tamo dve nedelje, a obe smo radile i studirale na drugim krajevima grada, pa često nismo bile kod kuće i nismo znale da žena vrlo često koristi svoj ključ da proveri šta se dešava u stanu, jer je bilo tamo dosta njenih stvari. Međutim, brzo smo zaključile da se to dešava.

Ipak, najpotresnije tek dolazi. Cimerka i ja smo jednog dana sa ulice u stan donele preslatko šetene koje smo često viđale napolju. Našla sam mu smeštaj, ali budući da je to bilo u drugom gradu, morale smo da ga zadržimo u stanu nekoliko dana. Nije bio problematičan, ali me nemila scena dočekala čim sam se vratila sa posla sledeći dan. Scena kao iz filma - žena koja nam izdaje stan sedi u fotelji, mazi psa koji joj je u krilu, a njen muž stoji naslonjen na nju. Samo je izgovorila: "Zbog ovoga imate vremena da se do sutra u devet sati iselite."

Bila sam sama tog dana, pa sam spakovala svoje stvari, cimerkine i psa. U žurbi, da je ne sretnem, zaboravila naše indekse. Pozvala sam je da joj kažem da sam se iselila, iako je kirija bila unapred plaćena, i rekla da sam zaboravila indekse. Pitala sam kad mogu da dođem da ih uzmem, na šta mi je žena odgovorila: "Kad god hoćeš, samo ponesi još 100 evra za njih." Bila sam u šoku, bez stana, bez indeksa, sa psom i koferima. Indekse smo platile, jer bi izdavanje novih iziskivalo mnogo cimanja oko overa semestara i položenih ispita, pa smo joj platile i to. Tako da smo dve nedelje boravka u stanu sa pogledom na reku platile više nego bilo koji hotel sa pet zvezdica.

Otvorite četvore oči i informišite se o svojim pravima

Srećom, ova traumatična iskustva ne doživljavaju niti svi starani, niti stanodavci.

Kroz zakonsku regulativu postoje „cake“ koje štite obe strane.

Primera radi, stanar je dužan da plaća kiriju, kao i komunalije, ali nije dužan da plaća popravke u stanu.

Takođe, prilikom otkaza stana i iseljenja, važno je da stanar ostavi stan u izvornom oblikuu.

Stoga, najpametnije je da prilikom ulaska u iznajmljeni stan napravite fotografije, sklopite ugovor o nedostacima, ili pak odmah pozovete vlasnika ukoliko primetite da nešto nije okej, kako prilikom iseljenja ne biste plaćali za klimavu nogu na stolu, koja je bila takva od samog početka.

Što se tiče samog boravka u stanu, kako ne biste „skakali po živcima“ stanodavcu, trudite se da koristite stan za namenu za koju ste ga iznajmili. Nije često, ali pojedini stanari svoje stanove pretvaraju u teretane, salone i slično, zbog čega stanodavac, ukoliko nije bio takav dogovor, ima pravo da da rok stanaru da ili vrati stan u prvobitno stanje, ili da se iseli.

Kada govorimo o kiriji, ona se mora redovno plaćati, ali ukoliko kasnite, imate 15 dana rok da isplatite zakašnjenje, ili vam može uslediti iseljenje.

I za kraj, stanodavac ima pravo da zatraži prekid ugovora i iseljenje sa rokom od 90 dana, dok stanar taj rok može preinačiti i u 20. Odnosno, ukoliko je našao drugi stan, ili samovoljno želi da se iseli, to može uraditi bilo kad u periodu od 90 dana.

Možda naša iskustva i pravila deluju surovo, ali kada pogledate kako je to regulisano u Nemačkoj, priznaćete, kod nas i nije tako loše.

A kako je u Nemačkoj?

Naime, u Nemačkoj se stanovi iznajmljuju potpuno nenamešteni. Čak i bez sijalice!

S druge strane, Nemačka ima sjajan sistem koji štiti stanare od zloupotreba stanodavaca i povišica kirije.

Takođe, postoje dva načina naplate kirije, jedan u kojem stanodavcu plaćate samo rentu, dok račune plaćate sami, i drugi koji obuhvata i rentu i račune. S tim što je druga opcija fiksna, te ćete možda nekada platiti više račune, nekada manje, pa ćete morati da dodajete novac.

Isto tako, pojedini Nemci traže da im se tri kirije plate unapred.

Za razliku od našeg sistema, gde kada pozovete vlasnika stana i sami dođete na razgledanje, Nemci ga organizuju za više ljudi. Tako se može desiti da svoj potencijalni dom razgledate sa još desetinom ljudi. A vlasnik stana sam odlučuje kome će ključeve predati.

Kako Nemci veoma drže do zakona, isto tako traže da sva dokumenta ponesete sa sobom, potpisuje se ugovor, proveravaju bonitet, a traže i da imate nekoga ko će garantovati za vas da možete da isplatite kiriju u slučaju da niste zaposleni.

( Espreso / 24/7 )