"BILO JE MRTVO ČAK I MAČE KOJE SAM DRŽAO U RUKAMA": Tužno detinjstvo velikana koji je rođen na DANAŠNJI DAN! (FOTO)

Najčitaniji srpski pisac Momčilo Momo Kapor, rođen je na današnji dan, 8. aprila, u Sarajevu 1937. godine. Ostavio je posebnu zlatastu prašinu na ulicama Beograda nakon svoje smrti.

Kao trogodišnjak, izgubio je majku u bombardovanju Sarajeva:

“Moja majka me je zaštitila legavši preko mene. Kičma joj je bila raznesena, a tada je imala samo dvadeset osam godina. Bilo je mrtvo čak i mače koje sam držao u rukama”, prisetio se Momo.

Stravičnu tragediju potiskivao je igrom:

“To sve na mene nije ostavilo nikakve posledice, mada se psihijatri ne bi složili sa mnom”, šalio se nakon mnogo godina.

Diplomirao je slikarstvo na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti. U vreme diplomiranja upoznao je gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Venčali su se 1964. i iz ovog braka imaju dve devojčice Anu i Jelenu.

O tom vremenu Ana Pjerotić je rekla:

“Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri”.

Ova ljubav nije uzela primat niti je posebno zabeležena iz razloga što se od Ane razveo i iste godine njeno počasno mesto zauzela je lepa stjuardesa i manekenka gospođica Ljiljana Todorović.

Sve je počelo jednog vrcavog letnjeg dana u Beogradu:

“Bio je šarmer. Upoznali smo se u Knez Mihailovoj ulici, šetao je sa svojim budućim kumom Mišom, koga sam ja poznavala. Miša i ja smo pričali, a Moma je na deset koraka od nas razgovarao s nekom ženom i preko ramena mu pokazivao da priča još, da me zadrži. Kad je prišao, predstavio se. Naravno da sam znala ko je jer sam dobijala njegove knjige na poklon od drugarica. Onda mi je rekao - Znate, ja ću pored vas morati da idem s hoklicom! Ili ne, idite vi trotoarom, a ja ću ivičnjakom”.

Voleo ju je bezuslovno. Ljiljana je volela da mu udovoljava, i on je zbog toga gledao u nju kao u boginju.

“Kad je počeo da gubi vid, ja sam mu čitala, a posle je imao saradnika. Dok je slikao, to je bila radost u kući, puštena muzika, dolazili su nam prijatelji, tu se pričalo, pilo, bilo je potpuno drukčije. Jedno delo ostalo mu je nedovršeno, mislim da je trebalo da bude neka devojka. Mi smo živeli od prodaje njegovih slika i najsrećniji je bio kad neku proda. Govorio je - Liki, kuda ćemo?’”

Ljiljana mu je često pozirala, ali najinteresantnije je to da svaki lik žene na Mominim slikama podseća na nju.

Imala je crte koje je voleo, koje su mu godile. Reklo bi se pravi muškarac, jak i nežan, neretko, Moma bi se spokojno šćućurio na poslednjem sedištu auta dok bi Ljiljana vozila i bio ponosan na svoju ženu.

Momo Kapor je umro 2010. godine. Neizmernu ljubav i velika žrtva nastavljena je i nakon smrti.

“Svoj život i ljubav podredila sam njemu, učinila sam sve da može da radi to što voli i što najbolje zna. Nisam bila ambiciozna žena, a svoj preostali život posvetiću sećanju na njega. Osnovala sam zadužbinu koja nosi njegovo pravo ime, Momčilo Kapor, u tradiciji srpskog naroda. Ustanovljene su književna i slikarska nagrada…Moja profesija je da volim Momu”.

“Poslednje što sam mu rekla bilo je - Sunce moje, volim te! Stisni ruku ako me čuješ”. Dva dana pred smrt to je uradio, posle više ne.

(Espreso / pulsonline.rs)