To što slavimo Kosovski boj - znači da smo mi Srbi LUZERI najveći!

Ko ne zna tačan datum i sve detalje Kosovskog boja, najveći je izdajnik, anti Srbin, sve je najgore i pokoljenje mu se utrlo! Zar ne? To nisu pravi Srbi!

OK, znate da Espreso ima aplikaciju. Niste znali da je od danas još bolja!

Za datum se slažem - stvar je opšte kulture, ali slaviti ovaj datum kao slavan, malo je diskutabilno! Diskutabilno, jer smo imali MNOGO slavnije datume, pa ih niko ne zna! Ni napamet, niti ikako! Toliko o nama!

Pa se pitam: imamo li mi to pomalo karakter gubitnika?

Jer, evo, sad se sećam, u osnovnoj školi su nas bombardovali samo nacionalnim tragedijama, tragedija do tragedije, bio sam srećan što je neko od Srba opstao da nastanem od njega.

I ok, jasno je, naš narod jeste stradao, i to mnogo, ali se pitam zašto se nismo više "pumpali" sjajnim pobedama naše vojske i nacije, nego Kosovskim bojem i sečom svih srpskih junaka?

Svi znamo ko je kada ginuo, kada su nas potukli i tukli, a malo znamo o svetlim delima Srba, o casrtvu Dušanovom koje je bilo jedno od najsjajnijih!

Gde se prostiralo, šta smo osvojili, postigli, pobedili? To nije bitno! Nikome! Bitno je da pamtimo svaki delić, svake nesreće! Čini mi se da zbog toga imamo malo tu neku "žicu" luzera!

Da, da, jesmo mi u svakoj muci bili jaki! Ali to nije poenta! Poenta je ne biti ni tragičan, niti tragičar!

I sve one pesme o tragičnim junacima! Jesu li svi morali baš da daju živote, je li neko mogao da pobedi smrt ili život! Ima, ima izuzetaka, ali retko! Volimo tragedije, one naše najviše!

Pitke su valjda! Poetičnije!

Seča do seče, naše su preteče! Svetla nigde! Ni na kraju tunela!

I da se razumemo, ja sam srećan i ponosan što sam Srbin! Ali hajde da budemo svi srećni i ponosni, i da "iskopamo" svetle strane naše istorije, da se njima dičimo, a da za Kosovom kukamo malo manje!

I za onim iz 1389, i za ovim sada!

Ajmo junaci!

(Espreso.co.rs)