Kako sam se popeo na vrh Hrama Svetog Save, ali ipak nisam opalio selfi! (FOTO)

Ne znam da li se nove generacije sećaju kako je Hram Svetog Save izgledao kasnih devedesetih godina, ali metaforički se može opisati kroz situaciju u društvu tog doba. Impozantna građevina, nedovršena. Šturi kameni blokovi sačinjavali su delo koje je tek kasnije, u 21. veku kad je fasada završena, postalo ponos našeg grada, zemlje, naroda i opravdavalo reputaciju najveće pravoslavne crkve na svetu. Međutim, ja sam ga voleo i kad nije bio ovako glamurozan kao danas. Odrastao sam na Vračaru, pa je glavno mesto mog odrastanja i dečačke igre bio Karađorđev park (tačnije, park ispred Hrama, jer je pravi Karađorđev park onaj preko puta Franša), gde sam s društvom provodio najviše vremena.

Još uvek nova tehnologija nije uzela maha, pa sam otprilike deo poslednje generacije koja je pikala fucu u parku, igrala se žmurki, klikera i ostalih dobro poznatih igara. Ipak, nastavak priče donosi događaje nas dečaka, kojima to sve nije bilo dovoljno već smo povučeni misterijom – šta se to nalazi u Hramu Svetog Save - stvorili nezaboravne uspomene ravne onima iz romana “Orlovi rano lete” ili “Dečaci Pavlove ulice”. Oduvek nas je zanimalo ima li nečega unutra, kakav je pogled s vrha Hrama i da li su istinite priče o tome da se ispod građevine nalaze mnogobrojni tuneli i katakombe. I tako, nakon nekoliko nedelja skupljanja hrabrosti da se ušunjamo u Hram, došao je i taj jedan dan. Godina je 1998, kad smo moji vršnjaci i ja imali 8 godina.

Ne mogu da kažem da je to bio ne znam kakav poduhvat, ali istraživanje Hrama, koji je bio poprilično nebezbedno mesto za decu, svakako je nešto što mi baš budi žmarce. Nakon što smo ušli u Hram, prvobitno smo bili fascinirani njegovom veličinom. Baš je moćan osećaj kad stojiš u njegovom centru i gledaš u sam vrh. Znali smo da ima nekoliko ulaza, koje smo danima istraživali, pa smo kroz jedan takav ušli, kada smo se uverili da unutra nema radnika. Prvo smo počeli da pretražujemo “lobi” Hrama, ali kako tu nismo mogli da nađemo ništa zanimljivo, krenuli smo stepenicama na dole (taj deo se nalazi kod zadnjeg dela Hrama). Naravno, hodali smo u grupi i polako, osluškujući svaki šum. Nakon što smo već poprilično zašli u dubine Hrama, nikom više nije bilo svejedno. Došli smo do dela koji se račvao, i u tom trenutku se čuo neki odjek iz dubine, koji nas je naterao da uhvatimo takav šprint do površine, da se ne sećam da sam se u životu brže popeo uz stepenice. Kad smo došli ponovo u lobi onako zadihani, ugledali smo stepenice koje su išle na gore. Tu je usledila mala prepirka da li da napuštamo Hram ili ne. Na kraju je od petorice ostalo svega nas trojica koji smo želeli da se popnemo. Nakon popriličnog pentranjanja i gledanja kroz svaki prozor na koji smo naišli, došli smo do samog vrha i vrata. Molili smo se Bogu (bili smo na pravom mestu za to) da budu otvorena. I jesu bila. Trenutak kad smo ugledali svetlost je nešto neopisivo. Kada izađet nalazite se na kružnoj terasi oko kupole na kojoj se nalazi glavni krst koji je OGROMAN. Ostali smo zatečeni prizorom, šetkali se terasom i prosto bili u neverici gde se upravo nalazimo.

Posmatrali smo ljude kako se kreću, naše vršnjake kako se igraju i shvatili da imamo uspomenu za sva vremena. Nas trojica smo ostali tu još neko vreme, podelili jednu čokoladicu i dogovorili se da nikom nikad nećemo pričati o ovome, pošto smo bili jedva viši od ograde na terasi Vratili smo se istim putem, iskrali uz Hrama, jer su se već pojavili majstori i premotavali svaki trenutak koji smo na vrhu proživeli. Posmatrajući taj doživljaj iz ove perspektive, žao mi je što nismo imali mobilni telefon s kamerom. Zamislite selfi s vrha Hrama Svetog Save. (R. E.)