"U potrazi za izgubljenim pejzažom": Otvaranje samostalne izložbe Ane Marković! (FOTO)

„U jednom odlomku romana U potrazi za izgubljenim vremenom Prust opisuje pejzaž po atmosferi sličan onome koji је Mone stvorio u vrtu u Živerniju: to mesto pisac više puta pominje i u stanju je da ga zamisli izvanredno živo iako ga nikad nije video svojim očima.“ (Mone, Simonida Bartelona) Oskar Klod Mone radi serije radova jednog motiva u različitim delovima dana. Svakako, to nisu predstave čiji je cilj puko transponovanje svetlosti i efekti njene promenljivosti. Mone istražuje i subjektivnost doživljaja i mnoštvo raznoraznih i mogućih percepcija, samim tim ne opredeljuje svoj rad ka objektivnom čitanju več prilično ličnom opažaju i doživljaju.

Romantičarska ideja bekstva od realnosti, u kojoj čovek odlazeći u prirodu doživljava katarzično iskustvo zadovoljstva i duhovnog prosvetljenja, obezbeđuje preko potrebnu autonomiju slici prirode. Danas, savremena slika prirode, dopušta dodatne elemente u svom disperzivnom karakteru. Tako je promišljenost i angažovanost neizostavna komponenta u izgradnji koncepta pejzaža. „Tarner prikazuje svijet u promjenjivom stanju, i trenuci koje je birao za svoje slike odaju svijest o prolaznosti vremena. Često prikazuje svakodnevne pojave u prirodi – sporo puzanje ledenjaka u Alpama, naglo obrušavanje lavine, pjenušavo dizanje oceana, jake nalete vjetra – ali snaga svih tih prizora je nemjerljiva…. Za bolje razumijevanje kako se tadašnji čovjek osjećao usred svih mijena, ali i jasniji pogled na naciju koja se munjevito razvijala na vrhuncu industrijske revolucije, neprocjenjivo su važne neke Tarnerove slike….“ ( Vilijam Tarner – slikar svjetla, Stela Zorić, Portal PULSE)

Nekada preispitivanje atmosferskih i industrijskih uticaja na sliku-impresiju, danas borba između čovekove devastacije prirode i vremena potrebnog za revitalizaciju i oporavak. Analogija borbe za izgubljeni pejzaž i za izgubljeno vreme potrebno da se obnovi, je prisutna i pomalo utopijska ( slika Odjeci, slika Preobražaj). Neophodna je saosećajnost za opstanak organskog ambijenta ( u prirodi), kako bi se transponovao i u slikarstvu, proizašao iz realnog, a zaživeo i na slici, potvrdio svoju egzistenciju u različitim realnostima. Zadržao bi svoju magičnost da bude i realistički i nadrealan i metafizički i opipljiv i neuhvatljiv, uvek mističan, aktuelan i uzvišen.

Ana decentralizuje i defokusira sliku, proširuje maksimalno polje sagledivosti, koje iziskuje vreme i posvećenost temi i sadržaju. Birani širok kadar, naslikan iz mnoštva lazurnih slojeva, objedinjuje više nezavisnih sekvenci sa mnoštvom vegetativnih motiva, koji stoje, leže ili lebde na slici. Nedefinisanost vremena i prostora, pa i stilskog izraza čine sliku bezvremenom i aktuelnom. Dosta apstrahovanog ne doprinosi manjkavosti već daje više mesta pročišćenom potezu, misli, pa i meditaciji. Utisak izmaglice, trenuci nakon kiše, predeo zaronjen u mekoću kolorita izaziva određenu emotivnost i saosećajnost ( slika Privid 1, slika Privid 2, slika Vita Naturalis). Likovni poziv na empatiju za pejzaž, za prirodu, koji varira osećaje optimizma ili apatije, čini ga kompletnijim u njegovoj sadržajnosti.

Čovekov pokušaj da uzme sve ono uzvišeno iz prirode ili da artificijelno napravi-kopira, je i nazivanje mirisa kiše –Petrikor, pa i pokušaj nalaženja te mirisne note u parfemu. Čini se da Ana uspeva svojim likovnim umećem da stvori taj utisak kod posmatrača, ako ne da patvori sam miris kiše, onda da nasluti svu onu osetljivost na svežinu, zavodljivost povratka iskonskom, omogući eskapizam u postojeće.

Mira Vujović Istoričar umetnosti

Bonus video:

(Espreso)