OBLAČE STARU, PRLJAVU ODEĆU DA IM RODITELJI NE BI PRODALI NOVU ZA HEROIN: Ovako žive deca NARKOMANA

Majka Lejle Keg vratila se kući posle tri nedelje i rekla da je završila sa heroinom; spremna je za lečenje i želi da učestvuje u životu svoje ćerke. Ali Lejla je sve ovo već čula i ne veruje ni u jednu majčinu reč.

Njeno poverenje je potpuno uništeno nakon što je godinama gledala majku kako se naizmenično leči i vraća svojoj zavisnosti. A onda ovo poslednje otkriće: “Pronašla sam iglu u tvojoj tašni pre neki dan”, kaže Lejla dok sedi za kuhinjskim stolom. “I baka je pronašla još dve u mašini za veš.”

Pauza, a zatim salva majčinih izvinjenja. Lejla (17) prevrće očima i uzdiše. Pet dana kasnije, njena majka, Niki Hor, ponovo je nestala.

Više od 20 godina otkako je počeo da se koristi oksikontin – i blizu 400.000 smrti predoziranjem kasnije – čitava generacija odrasta usred istorijske epidemije: deca čije su porodice zatočene u začaranom krugu zavisnosti, rehabilitacije i zatvora.

Na jugu Ohaja svako poznaje nekog ko se u nekom trenutku borio sa zavisnošću. Od predoziranja je 2017. godine umrla 51 osoba. U jednoj školi je četvoro dece predškolskog uzrasta izgubilo roditelje zbog droge, a petina roditelja je stradala u ubistvima povezanim sa narkoticima.

Dvadesetak mladih ljudi u ovom kraju opisalo je haotični porodični život obeležen zlostavljanjem i zanemarivanjem. Prisećaju se kako mole svoje roditelje – koji češće troše novac na naredni fiks umesto na hranu – da prestanu sa korišćenjem droge, a neretko ih pronalaze nesvesne i sa penom na ustima usled predoziranja. Intervjue sa njima koordinisali su socijalni radnici, edukatori i aktivisti, a sa mlađima od 18 članovi crkve, i njihovi staratelji i roditelji koji su im dali dozvolu da govore i u nekoliko slučajeva bili prisutni.

U okrugu Sajoto, na jugu Ohaja, sve je veći broj dece rođene sa zavisnošću od opioida, zanemarene dece, a veliki broj njih ima poteškoće u učenju. Neka od njih ne umeju ni da govore. Nastavnici u školama navode često nasilne ispade, ali i da veliki broj dece iz ovakvih porodica ostaje u školama sve dok se škola ne zatvori, pošto ne žele da idu kući. Neki se ujutru vrate i tek usput pomenu da im je roditelj preminuo od predoziranja prethodne noći.

Policija navodi primere dece koja su seksualno zlostavljana, vezivana ili pronalažena kako spavaju na kartonu u kućama punim psećeg izmeta i igala.

Srednja škola Portsmut je na mnogo načina nekoj deci poput kuće. Tu doručkuju i ručaju, a kontrast modernim učionicama i kompjuterskim laboratorijama predstavljaju vešernice. Većina dece u školu dolazi u istoj neopranoj garderobi danima, pa se na školskim policama uvek mogu pronaći čist veš, šampon, sapun i dezodorans.

Ipak, veliki deo njih se, kada odzvoni za kraj poslednjeg časa i dođe vreme da se pođe kući, presvuče u staru, prljavu odeću “zato što će im roditelji uzeti novu garderobu i prodati za drogu”, kaže zamenik direktora škole Dru Eplgejt.

“Ne živimo u zemlji Trećeg sveta, ali neka deca žive u takvim uslovima”, kaže Eplgejt i dodaje da ga zanemarivanje dece sa kojim se susreće podseća na siromaštvo kojem je svedočio pre dve decenije tokom mirovnjačke misije na Balkanu.

“Deca se sama odgajaju”, kaže Eplgejt. “Roditelji nisu tu, baš kao u Bosni.”

Portsmut je, kao i mnogi drugi američki gradovi koje su razorili opioidi, nekada bio izuzetno snažan u ekonomskom smislu. Pre jednog veka u njemu su cvetale obućarska i industrija čelika, a grad je imao i profesionalni fudbalski tim. Neki delovi grada i dalje su u dobrom stanju, ali je veći deo propao.

U okrugu Sajoto koji se dugo smatrao epicentrom epidemije u Ohaju, samo u 2010. godini prepisano je blizu 9,7 miliona recepata za tablete – što prema zvaničnim statistikama znači 123 tablete po stanovniku. Kada su lekari prestali da prepisuju opioide, većina korisnika prešla je na heroin ili fentanil.

Potresne priče o životu sa zavisnicima neprestano se prepričavaju u školi. Kristijan Robinson (18) koji planira da se pridruži marincima nakon što bude završio srednju nedavno je ispričao da je njegova majka otišla na lečenje kada je on imao 11 godina, ali da je prošle godine ponovo počela da koristi heroin. Sada živi na nekoliko sati vožnje od njega.

“Mama je rekla da čak ni mi, njena deca, nismo dovoljno dobar razlog da ostane čista”, kaže Kristijan. Jedna od njegovih sestara rođena je zavisna od kreka, dodaje, a brat zavisan od oksikodona.

Više od polovine članova softbol tima srednje škole u Portsmutu ima članove uže porodice koji su zavisni od opioida, a mnogi od njih žive sa bakama i dekama ili komšijama, kaže Kristen Bredšo, koja je trener softbola i često organizuje doručke pred utakmice vikendom.

Ona se divi Lejlinoj unutrašnjoj snazi i njenoj sposobnosti da se usredsredi na teren. Ovih dana, međutim, Lejla je odsutna. Niko je ne dovozi na utakmice i stres je konačno došao po svoje.

Lejlin otac dugo nije bio deo njenog života. Ona sada živi sa bakom. Pored toga što je jedna od najboljih igračica softbola u školskom timu, igra i košarku. Sanja da postane medicinska sestra, a ni sa ocenama ne stoji loše.

“Škola je moje srećno mesto”, kaže Lejla.

Nedelju dana nakon što se ponovo izgubila, Lejlina majka poslala joj je poruku za vreme časa iz matematike. Lejla ju je zamolila da dođe kući i ode na lečenje.

Niki je odbila rekavši da je čista, ali da neće biti tu neko vreme. “Želim da ne postojim”, napisala je Lejli.

“Bolesna si, samo nisi u stanju da to priznaš”, odgovorila joj je Lejla. “Sredi se i budi moja mama ponovo.”

(Espreso.co.rs / The New York Times)