Baka zagrlila UNUKA POSLEDNJI PUT i rekla mu "VOLIM TE DO MESECA": Onda je odletela u Švajcarsku da UMRE

Gejnor Grifits (63) odletela je u kliniku "Pegasos" u aprilu, dok su uz nju bili njen suprug Geri (64) i njihovo dvoje dece, Emi i Aleks. Pre nego što je umrla, dok su joj njeni najbliži šaputali koliko je vole, rekla im je: "Molim vas, nastavite ovu borbu umesto mene. Pokušajte da ih naterate da promene mišljenje. Možemo pokušati da napravimo razliku."

Porodica sada prvi put javno govori kako bi ispunila te želje, uoči drugog čitanja Zakona o neizlečivo bolesnim osobama (kraj života) u septembru.

Gejnor je podržavala ovaj istorijski zakon koji bi osobama starijim od 18 godina, koje žive sa neizlečivom bolešću i preostalo im je manje od šest meseci života, a pritom su mentalno sposobne, omogućio izbor da okončaju sopstveni život. Poslanici su glasali u korist zakona 2025. godine, ali ga Doma lordova nije usvojio nakon što je više od 1.000 amandmana odložilo njegov napredak, sve dok mu 24. aprila ove godine nije isteklo vreme.

Samo nekoliko dana ranije, Gejnor je otišla u inostranstvo da okonča svoj život, ostavivši potresno pismo svojoj porodici, uz poruku da ga ne otvaraju do nakon njene smrti. U njemu je objasnila da je "odluka da okončam svoj život bila samo moja", pazeći da ih zaštiti od bilo kakvih problema sa zakonom u Velikoj Britaniji.

"Tata i ja smo u braku 42 godine, veoma se volimo i izuzetno se dobro poznajemo. Imali smo srećan i blagosloven zajednički život. Bili smo blagosloveni što imamo vas dvoje divne dece… a sada i Rorija", napisala je.

Govorila je o tome kako je imala „sreću da (do sada) ima dobro zdravlje, lepe domove i neverovatna putovanja. Sve te stvari čine moju odluku tako teškom. Toliko ćete mi svi nedostajati, to mi slama srce“.

Ali rekla je da je bolest motornog neurona (MND) bila "tortura", dodajući: "Tako sam srećna što sam imala tatu da se brine o meni, on je zaista divna, brižna superzvezda."

Pisala je o tome koliko mrzi što ne može da hoda i da se "igra sa svojim unukom", dodajući: „Skrhana sam što tata i ja nećemo moći zajedno da uživamo u penziji, na svim tim divnim putovanjima, u Španiji i provodeći vreme sa porodicom i prijateljima. Tako sam neopisivo tužna, ali ne mogu da živim ovako.

Umirem, želim da umrem pod svojim uslovima pre nego što postanem um koji živi u mrtvom telu… verujem da samo postojanje nije život.

Tako da, kada su se pojavile šokantne vesti o MND-u, znala sam da ću doneti odluku ’da odem u Švajcarsku’. Da postanem um zarobljen u beskorisnom telu za mene je potpuno odvratno.“

Završila je pismo zahvalivši se svom suprugu što je pošao sa njom na "poslednje od naših zajedničkih putovanja". "Ne mogu da zamislim da to uradim sama. Znam da će za njega to biti užasno, i mrzim pomisao na to, ali zaista mi je potreban pored mene."

Porodica je napustila svoj dom u Kentu i otišla na aerodrom Gatvik nakon što se Gejnor oprostila od svog trogodišnjeg unuka Rorija, rekavši mu: „Volim te do meseca i nazad.“ To je bio njihov dirljivi porodični izraz nežnosti.

Emi je rekla za Miror: "Poslednji oproštaj je bio užasan. Mogla je da provede još nekoliko dana sa njim da nije morala da ide u inostranstvo. Zakoni ove zemlje sprečili su je da ima dobru smrt u okruženju koje je volela."

Svi ostali na aerodromu su bili srećni, radujući se svojim odmorima, ali mi smo znali da je ovo naš poslednji let sa našom mamom. Osoblje aviokompanije moralo je da je podiže i spušta u stolicu, što je za nju bilo ponižavajuće i bolno, bila je u suzama tokom celog procesa.“

Geri je objasnio da joj je MND dijagnostikovan prošlog oktobra, nakon što je otišla kod lekara zbog problema sa „pajućim stopalom“ i slabosti u nozi. Padanje stopala je čest rani simptom ove teške bolesti, uzrokovan slabošću mišića i nerava zbog koje je teško podići prednji deo stopala.

Penzionisani šef štamparije je rekao: "Razgovarali smo o asistiranom umiranju još od kada je njen otac patio pred kraj svog života. Rekla je da ne bi želela da prolazi kroz to. Samo sam se nadao da se stvari neće odvijati tako brzo kao što jesu. Emi ju je ubedila da dočeka Uskrs. Znao sam da je neću pustiti da ide sama."

Ali rekao je da je bio šokiran koliko je njegova supruga brzo propadala, jer je do decembra već bila u invalidskim kolicima, ruke su počele da joj slabe i rekla mu je: "Uskoro neću moći sama da jedem."

Rekao je: "Takođe se borila i da diše. Tada je odlučila da više nema život. Sredinom marta je rekla da oseća kako joj ruke i šake otkazuju. Mučila se."

Naveo je da je Gejnor, penzionisani projektni menadžer, bila u bolnici zbog upale pluća u periodu pred smrt. Njena ćerka Emi se rasplakala dok je dodavala: „Bila je prestravljena. Rekla je da bi volela da nije preživela noć. Svakog dana smo bili u suzama. Govorila bi: ’Volela bih da je danas taj dan’.

To je bila neprekidna patnja. Bila je u stalnim bolovima. Nismo želeli da ode, pa smo je molili da ostane sa nama. Samo zato što smo u februaru išli na poslednji odmor u Centar Parcs, rekla je: "Sada ću izdržati do posle Uskrsa".

Emi (33), frizerka za pse, dodala je: "Mama i ja delimo isti rođendan 8. juna i molila sam je: ’Možeš li bar da izdržiš do našeg rođendana’, a mama je govorela ’Ne mogu’."

Geri je objasnio kako su stigli u hotel pored klinike, nekoliko dana pre asistiranog umiranja, da bi popunili dokumentaciju. Rečeno im je da je sve zakazano za 18. april u 10 sati ujutru.

Njegova supruga nije želela da svima rekne kada to radi, pa je neposredno pre ulaska poslala poruku svim svojim prijateljima i porodici zahvalivši im se što su se „godinama sjajno provodili“. Zatim je isključila telefon kako ne bi morala da gleda odgovore.

Tog jutra, Geri je rekao: "Odveli su nas gore liftom gde se nalazi veliki stan otvorenog tipa sa velikim panoramnim prozorskim staklima koji gledaju na brda i švajcarske planine, sve je bilo veoma spokojno. Lekovi su već bili pripremljeni pored kreveta, unutra su bile dve medicinske sestre i lekar. Zatim je ušao advokat, seo sa svima nama i morali smo da potpišemo gomilu papira i ponovo proverimo sa Gejnor da li definitivno želi to da uradi. Rečeno nam je da možemo da imamo još vremena zajedno, a Gejnor se samo okrenula i rekla: ’Ne, hajde samo da završimo s ovim’. Otišli smo gore u 10 ujutru, a u 11.11 više je nije bilo. Rekli smo joj koliko se volimo."

Emi je dodala: "Stalno je govorila ’Izvinite što sam sebična’, a mi smo joj govorili da nije i da razumemo zašto to radi, da donosi hrabru odluku. Bila su to najteža dva minuta kada je povukla vrpcu. Samo smo joj šaputali koliko je volimo. Plakala je, a mi smo govorili ’nemoj da plačeš’."

Njen sin Aleks, tehničar hitne pomoći u zdravstvenom sistemu (NHS), razgovarao je sa svojim šefovima pre puta, jer je porodica bila zabrinuta da bi njegova odluka da putuje mogla da utiče na njegov posao.

Opisao je njene poslednje trenutke kao "spokojne", ali je rekao: "Putovanje u Švajcarsku sa mojom mamom bilo je nešto najteže što sam ikada uradio."

Ali je dodao: "U izuzetno kratkom vremenskom periodu gledao sam ženu koja je hodala uz pomoć štapa kako potpuno gubi sposobnost da hoda. Izgubila je ogroman broj kilograma. Sve više je oklevala da napusti kuću jer se plašila da bude negde gde nema pristup toaletu. Pred kraj, jedva je mogla da podigne šolju čaja."

Ali je rekao da je "najteža stvar za gledanje" bio kašalj.

"Svaki kašalj je bio podsetnik da nešto tako fundamentalno kao što je čišćenje sopstvenih disajnih puteva postaje nemoguće. Njen trogodišnji unuk bi tražio od svoje bake da se igra sa njim, potpuno nesvestan da ona jednostavno više nema fizičke snage za to. Neizmerno ga je volela, ali nije imala fizičke rezerve da go podigne, da se igra sa njim. To je realnost MND-a. I zato je moja mama donela odluku koju je donela."

Aleks je rekao da razume maminu odluku jer je znao "kako bi alternativa mogla da izgleda".

„Tokom svoje devetogodišnje karijere tehničara hitne pomoći, video sam nebrojeno mnogo ljudi kako umiru. Bio sam tamo kada su lekovi za kraj života davani pacijentima koji su kahektični, iscrpljeni i u bolovima, dok se njihove porodice okupljaju oko njih i čekaju njihov poslednji dah. Video sam realnost onoga kako umiranje može da izgleda.

Video sam ljude kako se bore za vazduh. Video sam porodice kako gledaju kako osoba koju vole postaje samo senka onoga što je nekada bila. I video sam kako NHS čini sve što može u granicama onoga što mu je dozvoljeno.“

Rekao je da su ti radnici "saosećajni" i "stručni", ali često "pokušavaju da neizdrživu situaciju učine što udobnijom i dostojanstvenijom".

"Ali možda moramo da zapitamo sebe da li je činjenje neizbežne smrti što udobnijom uvek isto što i omogućavanje nekome da ima dobru smrt."

Rekao je da je njegova mama „umrla spokojno, okružena ljudima koji su je voleli, na lepom mestu, pod sopstvenim uslovima“, dodajući: "Izuzetno sam ponosan na nju." Porodica je opisala majku kao "neopisivo hrabru" što je donela ovu odluku.

"Kao porodica, smatramo da bi poslanici ili bilo ko ko se protivi zakonu trebalo da zapravo provede vreme sa porodicama u našoj situaciji i ljudima koji pate, pre nego što donesu odluku koja utiče na njih", rekli su.

Emi je dodala: "Bila mi je najbolja prijateljica. Moj blizanak po rođendanu. Život bez nje je nemoguće težak. Toliko je voljena. Davala je najlepše zagrljaje, dala bih sve da je zagrlim još jednom i još uvek ne mogu da verujem da je više nećemo videti. Čula sam Rorija kako pre neki dan govori Aleksi: ’Aleksa, možeš li molim te da vratiš baku da mama ponovo bude srećna?’. Rori i ja svako veče pričamo sa mojom mamom, sa bakom zvezdom, i uvek završavamo sa: ’Volimo te do meseca i nazad, bako’."

Pol Blomfild, predsedavajući organizacije „Dignity in Dying“ i bivši poslanik Laburista, rekao je: "Iskustvo Gejnor Grifits ističe pitanja sa kojima se poslanici suočavaju 11. septembra. Sa dijagnozom neizlečive bolesti, znala je tačno šta želi - da umre pod sopstvenim uslovima kod kuće, okružena ljudima koje je volela. Ali važeći zakon joj je uskraćivao taj izbor. To ne sprečava ljude kao što je Gejnor da traže asistirano umiranje, to ga jednostavno izvozi u kliniku u Švajcarskoj, primoravajući porodice da se bave logistikom umiranja u inostranstvu umesto da budu u mogućnosti da se usredsrede na opraštanje kod kuće. Gejnorina poslednja želja bila je da njena porodica nastavi borbu za promenu zakona i okončanje patnje koju stvara status kvo. Poslanici su već dva puta glasali za promene, ali je njihovu odluku blokirala šaka neizabranih lordova."

(Espreso/telegraf/Miror/prenela PV)