BIO JE RUSKI HEROJ I OGROMNA ZVEZDA, ALI JE SLAVA IMALA CENU: Izgledao je LEPO, ali je sve došlo na naplatu! (FOTO)

Kada je 12. aprila 1961. godine Jurij Gagarin ušao u malu svemirsku letelicu na kosmodromu Bajkonur u tadašnjem Sovjetskom Savezu, imao je svega 27 godina. Nekoliko sati kasnije vratio se na Zemlju kao čovek koji je ušao u istoriju.

Postao je prvi čovek koji je otputovao u svemir i obišao Zemlju u orbiti.

Njegov let dogodio se manje od četiri godine nakon što je Sovjetski Savez lansirao Sputnjik 1, prvi veštački satelit. Taj događaj je već bio veliki udarac za Sjedinjene Države, a Gagarinov uspeh dodatno je pokazao koliko je svemirska trka postala važan deo Hladnog rata.

Za Moskvu je to bila propagandna prilika kakvu je teško bilo zamisliti.

Gagarin nije bio samo kosmonaut. Postao je simbol sovjetskog tehnološkog uspeha, dokaz da je SSSR u tom trenutku uspeo da prestigne SAD u svemirskoj trci.

A sovjetske vlasti imale su još jednu veliku prednost – Gagarin je bio izuzetno dopadljiv.

Istoričar svemirskih istraživanja Asif Sidiki opisuje ga kao veoma prijatnog, šarmantnog i duhovitog čoveka koji je lako uspostavljao kontakt sa ljudima. Upravo će te osobine vrlo brzo postati gotovo jednako važne kao i njegov istorijski let.

Kako je Gagarin uopšte postao kosmonaut?

Gagarin je rođen 1934. godine i odrastao je u Sovjetskom Savezu u vreme kada su piloti imali gotovo status filmskih zvezda.

Prema Sidikiju, generacije sovjetske dece rođene tridesetih godina gledale su na letenje kao na svojevrsni beg iz svakodnevnog života. Gagarin se divio tadašnjim slavnim pilotima i želeo je da bude poput njih.

Zato je krenuo putem avijacije, školovao se za pilota i ušao u sovjetsko ratno vazduhoplovstvo.

Krajem pedesetih godina pojavila se prilika koja je prevazilazila sve što je do tada mogao da zamisli.

Sovjetski Savez počeo je da bira vojne pilote za tajni program čiji je cilj bio da čoveka pošalje u svemir. U isto vreme Amerikanci su razvijali program Mercury, ali nijedna strana nije tačno znala koliko je protivnik blizu istorijskog lansiranja.

Nije izabran samo zato što je dobro izgledao pred kamerama

Gagarinova harizma svakako mu je pomogla, ali nije bila razlog zbog kojeg je postao prvi čovek u svemiru.

Sidiki ga opisuje kao jednog od najboljih pilota prve grupe kandidata.

Bio je veoma inteligentan i ostvarivao odlične rezultate na tehničkoj i inženjerskoj obuci.

Problem za one koji su morali da izaberu prvog kosmonauta bio je u tome što Gagarin nije bio jedini odličan kandidat. Postojalo je još nekoliko pilota koji su bili gotovo podjednako sposobni.

Tek tada su lične osobine dobile veću težinu.

Gagarin je bio inteligentan, pristupačan i duhovit, a ne hladan ili ukočen. Sovjetskim vlastima bilo je jasno da bi takav čovek, ukoliko misija uspe, mogao da postane idealno lice njihovog najvećeg tehnološkog uspeha.

I upravo se to dogodilo 12. aprila 1961.

Letelica Vostok 1 odvela ga je u orbitu. Gagarin tokom leta nije imao mnogo neposredne kontrole nad letelicom jer sovjetski inženjeri još nisu znali kako će ljudsko telo i um reagovati na bestežinsko stanje, pa je veliki deo leta bio automatizovan.

Amerika je shvatila da mora da odgovori

Sovjetski uspeh imao je ogroman odjek.

Američki astronaut Alan Šepard postao je prvi Amerikanac u svemiru manje od mesec dana kasnije, 5. maja 1961. godine.

Međutim, Šepardov let bio je suborbitalan, dok je Gagarin obišao Zemlju, zbog čega je sovjetsko dostignuće izgledalo znatno naprednije.

Gagarinov uspeh bio je jedan od događaja koji su američkog predsednika Džona F. Kenedija ubedili da SAD moraju da postave mnogo ambiciozniji cilj – slanje čoveka na Mesec.

Ali Sovjeti su u tom trenutku imali nešto što Amerikanci nisu imali.

Imali su Gagarina.

Od kosmonauta do prve svetske zvezde svemirskog doba

Sovjetske vlasti odlučile su da maksimalno iskoriste njegovu popularnost.

Gagarin je poslat na turneju širom sveta. U pojedinim državama zadržavao bi se svega dva do četiri dana, a zatim nastavljao dalje.

Ređali su se govori, prijemi, večere, ceremonije i susreti sa državnicima.

To je bila klasična sovjetska „meka moć“ – pokušaj da se naklonost i politički uticaj steknu ne vojnom silom, već tehnologijom, kulturom i ličnom diplomatijom.

Takav pristup bio je naročito važan u tada novim nezavisnim državama Azije, Afrike i Latinske Amerike, za čiju su se naklonost borile obe hladnoratovske supersile.

Za Gagarina je, međutim, sve to postajalo iscrpljujuće.

Sidiki navodi da su se događaji nizali jedan za drugim, bez gotovo ikakvog predaha. Ipak, među svim protokolarnim susretima bilo je i trenutaka iskrene povezanosti sa ljudima.

A onda je upoznao kraljicu Elizabetu II

Tri meseca posle istorijskog leta, u julu 1961. godine, Gagarin je stigao u Veliku Britaniju.

Bio je to neobičan politički trenutak.

Najveći heroj Sovjetskog Saveza dolazio je u zapadnu monarhiju koja je bila čvrsto saveznički povezana sa Sjedinjenim Državama.

Ali ideološke podele nisu sprečile Britance da izađu na ulice.

Uprkos jakoj kiši, ljudi su se okupili da vide prvog čoveka koji je bio u svemiru.

Njegova poseta dovela ga je i do samog vrha britanskog društva.

Gagarin je upoznao kraljicu Elizabetu II, kao i druge članove kraljevske porodice, među kojima su bili princ Čarls, princeza Ana i princeza Margaret.

Njegov status očigledno je prevazilazio tadašnje političke podele.

Ipak, sovjetska simbolika nije izostala.

Gagarin je tokom posete otišao i na groblje Hajgejt u Londonu, gde je sahranjen Karl Marks.

Sidiki taj trenutak opisuje kao susret „istorije komunizma sa budućnošću komunizma“.

Marks je predstavljao ideološko poreklo sovjetske države, dok je Gagarin trebalo da predstavlja njenu tehnološku budućnost.

Kraljice i predsednici su želeli njega, a on je želeo da vidi obične ljude

Možda najzanimljiviji deo Gagarinovih putovanja jeste činjenica da njega politički velikodostojnici nisu naročito fascinirali.

Dok su kraljevi, predsednici, ministri i njihove porodice želeli priliku da upoznaju prvog čoveka u svemiru, Gagarin je želeo nešto drugo.

Hteo je da upozna obične ljude.

Zbog toga je insistirao da tokom boravka u Britaniji ode i u Mančester.

Taj industrijski grad imao je posebno mesto u istoriji marksizma. Fridrih Engels, Marksov saradnik i koautor „Komunističkog manifesta“, živeo je i radio u Mančesteru i proučavao život tamošnje industrijske radničke klase.

Gagarin je želeo da obiđe fabrike i upozna radnike.

Naravno, postojala je i politička simbolika. Sovjetski Savez sebe je predstavljao kao državu radnika, pa su fotografije sovjetskog heroja među britanskim radnicima imale jasnu propagandnu vrednost.

Ali Sidiki smatra da Gagarinovo interesovanje nije bilo samo predstava za kamere.

Prema njegovim rečima, Gagarinu je bilo dosadno da neprestano upoznaje visoke zvaničnike.

Premijer ove zemlje, predsednik one zemlje – takvi susreti nisu ga naročito zanimali.

Zaista je želeo da razgovara sa običnim ljudima.

Izlazio je iz kolone da bi pričao sa ljudima

Postoje svedočenja da je Gagarin isto radio i tokom putovanja po istočnoj Evropi.

Ponekad bi izašao iz zvanične povorke, prišao ljudima koji su stajali sa strane i pokušao da započne razgovor.

Pitao bi ih jednostavno kako su i pokušavao da razmeni nekoliko reči sa njima.

Ironija je bila u tome što mu je sopstvena popularnost sve više onemogućavala upravo ono što je želeo.

Što je bio slavniji, mase ljudi bile su sve veće, obezbeđenje strože, a mogućnost spontanog razgovora sa običnim prolaznicima sve manja.

Slava je počela ozbiljno da ga iscrpljuje

Sačuvani zapisi pokazuju koliko je tempo njegovih putovanja bio brutalan.

General Nikolaj Kamanjin, visoki sovjetski vojni zvaničnik koji je bio duboko uključen u program kosmonauta, vodio je dnevnike u kojima je beležio detalje Gagarinovih turneja.

U njima postoje opisi Gagarina koji je bio iscrpljen, ali i kojem su beskrajne ceremonije postajale dosadne.

Ipak, gotovo nikoga nije odbijao.

Sidiki opisuje situacije u kojima bi već bilo deset sati uveče, posle čitavog dana zvaničnih obaveza, a neko bi Gagarinu saopštio da supruga nekog ministra želi da ga upozna i pitao da li može da svrati „samo na deset minuta“.

Gagarin bi pristao.

I tako iz dana u dan, tokom turneje koja je trajala mesecima.

Čovek koji je 12. aprila 1961. ušao u Vostok 1 kao sovjetski vojni pilot vratio se nekoliko sati kasnije kao potpuno drugačija osoba u očima sveta.

Od tog trenutka više nije pripadao samo sebi.

Postao je politički simbol, sovjetski nacionalni heroj i prva velika globalna zvezda svemirskog doba.

Kraljevi, kraljice i predsednici želeli su nekoliko minuta sa njim.

A čini se da je Gagarin, kad god je mogao da bira, mnogo radije prilazio ljudima koji su stajali sa strane i pitao ih kako su.

Bonus video:

(Espreso)