GOSPODE BOŽE, SRBI SE KRSTE I LEVOM I DESNOM! Umesto sahrane PIJU SUPU OD POKOJNIKA, a pred KRVNU OSVETU...

Mislili ste da ste čuli za sve bizarne tradicije ovog sveta? Preskakanje beba u Španiji ili iskopavanje mrtvih u Indoneziji zvuče kao dečija igra u poređenju sa onim što se dešava u dubokim prašumama Amazona. Pripremite se, jer će vam ovaj običaj bukvalno prevrnuti želudac.

Duboko u neprohodnim šumama, tačno na granici između Venecuele i Brazila, potpuno izolovano od moderne civilizacije, živi pleme Janomami. Ovaj narod, koji broji oko 35.000 ljudi, funkcioniše po sopstvenim, drevnim pravilima koja su zapadnom svetu potpuno neshvatljiva. Ipak, njihov odnos prema smrti je ono što redovno ostavlja antropologe, ali i ceo svet - u stanju čistog šoka.

Potpuno goli u "Zelenom paklu"

Janomami žive onako kako su ljudi živeli pre više hiljada godina. Ne poznaju struju, telefone, niti modernu medicinu. Njihovi domovi su takozvani šaboni, ogromne kružne građevine od drveta i lišća sa otvorenim centrom, u kojima po nekoliko stotina članova plemena živi, spava i jede zajedno.

Naoružani lukovima, strelama i smrtonosnim otrovima od biljaka, preživljavaju u surovim uslovima "Zelenog pakla" loveći majmune, ptice i uzgajajući banane. Muškarci i žene hodaju potpuno goli, ukrašeni samo crvenom bojom, probušenih noseva i obraza kroz koje provlače štapiće od bambusa. Iako na prvi pogled deluju kao mirni sakupljači, poznati su kao izuzetno neustrašivi ratnici.

Ali, ono što rade kada neko od njihovih ratnika ili članova porodice umre, prevazilazi granice zdravog razuma.

Veruju da svaki čovek ima četiri duše

Da bismo shvatili zašto rade to što rade, moramo ući u njihov složeni duhovni svet. Janomami ne veruju da čovek ima samo jednu dušu, već čak četiri različite duhovne komponente, od kojih je jedna izuzetno opasna.

Deo duše koji ostaje vezan za fizičko telo predstavlja najveću pretnju. Ukoliko bi se telo pokojnika sahranilo u zemlju i počelo da truli, Janomami čvrsto veruju da bi se taj deo duše pretvorio u krvožednog demona koji bi proganjao, mučio i na kraju ubio sopstvenu porodicu!

Upravo zbog ovog strašnog verovanja, telo pokojnika nikako ne sme da završi u zemlji.

Ceremonija "Reahu", supa od mrtvaca kao spas od kletve

Da bi uništili telo i oslobodili glavnu dušu za prelazak u svet duhova, oni primenjuju bizaran i za nas stravičan proces poznat kao endokanibalizam (konzumiranje sopstvenih mrtvih):

• Trenutna kremacija: Telo se ne sahranjuje, već se gotovo odmah ukrašava crvenom bojom i perjem, a zatim spaljuje na velikoj lomači u centru sela, uz glasno plakanje celog plemena.
• Čuvanje u tikvama: Vatra ne može da uništi najkrupnije kosti. Porodica sakuplja te nagorele ostatke sa lomače i pažljivo ih čuva u posebnim, izdubljenim tikvama.
• Ceremonija "Reahu": Mesecima, pa čak i godinama kasnije, selo organizuje veliku ceremoniju žalosti. Tek tada se tikve otvaraju.
• Glavni ritual: Preostale kosti se mukotrpno melju i tucaju u fini prah. Taj prah se zatim sipa u velika korita puna supe od pasiranih, skuvanih banana (plantana). Svi rođaci i prijatelji sede u krugu i, u suzama, piju ovu mešavinu!

Za pleme Janomami, ovo je čin najveće ljubavi i poštovanja. Konzumiranjem pepela, oni bukvalno "upijaju" pokojnika u sebe, održavaju ga živim u svojim telima i osiguravaju da njegova duša konačno pronađe večni mir.

Izuzetak postoji samo u jednom slučaju: ukoliko je ratnik ubijen u napadu drugog plemena, njegov pepeo se ne pije na redovnoj ceremoniji. Žene ga pažljivo čuvaju i oplakuju sve do noći pred krvnu osvetu, kada taj prah piju ratnici plemena kako bi upili snagu i bes ubijenog brata, i krenuli u brutalan osvetnički pohod!

Reakcije sveta: Oštre osude ili razumevanje?

Dok stručnjaci pokušavaju da objasne ovaj fenomen kroz prizmu potpunog drugačijeg poimanja sveta, javnost širom planete ostaje zgrožena.

Na društvenim mrežama, snimci ovog plemena uvek izazovu lavinu komentara, od kojih su najčešći oni koji ovaj čin nazivaju "dijaboličnim", "sotonskim" i "čistim kanibalizmom koji se mora ukinuti".

Šta vi mislite o ovome? Da li tradicija mora da se poštuje bez obzira na sve, ili ovakvi običaji prevazilaze svaku meru zdravog razuma?

Pišite nam u komentarima!

Bonus video:

(Espreso/ T.M.)