LEP, BOGAT I SMRTONOSAN! Vladislav godinama LIKVIDIRAO SVAKOG KO MU SE NAŠAO NA PUTU, a odao ga je BIZARAN DETALJ

Stanislav Lopusinski, poznat kao Stani, patio je nekoliko dana od jake glavobolje. Aspirini koje je uzimao nisu mu uopšte pomagali. Ali, i pored nesnosne glavobolje, on se i dalje kockao iz noći u noć. Uz to je učestvovao i u gađanju glinenih golubova i zauzeo jedno od tri prva mesta. Međutim, kako su bolovi postajali neizdržljivi, morao je da ode na rendgenski pregled.

Bilo je to 24. septembra 1955. godine i taj dan će ostati zapisan u medicinskim analima, jer je tada otkriven jedan medicinski fenomen. Lekari prosto nisu mogli da veruju svojim očima. U Stanislavljevoj lobanji otkrili su revolverski metak, a on uopšte nije znao da je neko pucao na njega. Odmah je podvrgnut operaciji i metak mu je izvađen. Ovaj slučaj je objavljen u svim svetskim medicinskim časopisima kao medicinski fenomen – da metak prođe kroz glavu a da ne ošteti mozak.

Dok se Stanislav oporavljao, policija i lekari počeli su da se interesuju za njegov slučaj. Bili su ubeđeni da je u pitanju zločin, pa ga je trebalo rešiti. Međutim, Stanislav se nije sećao odakle mu metak u glavi. Lekari su zahtevali od njega da se seti šta je sve radio i gde je sve bio u toku poslednjih pet dana otkako je osetio glavobolju. Na kraju je počeo da se priseća i klupče je stalo da se odmotava...

Gestapovski berberin

Sve je počelo pre 16 godina u okupiranoj Poljskoj, kada je Stanislav još bio dečak. Krajem avgusta 1939. godine, dok je Hitler spremao svoje divizije za napad na Poljsku, jedan poljski pešadijski rezervni kapetan imao je napad laringitisa. Zvao se Vladislav Mazurkijević, imao je 31 godinu i bio je tako lep da su ljudi zastajali na ulici da ga gledaju.

Za razliku od drugih lepih ljudi, Mazurkijević je bio neobično inteligentan i njegove starešine predskazivale su mu sjajnu vojničku karijeru. Ali, napad laringitisa je izmenio sve. Kada je izišao iz krakovske bolnice, u kojoj je proveo tri nedelje, nije bilo više ni poljske vojske, ni poljske države.

Za Mazurkijevića je tada nastalo pitanje da preživi rat i da ga iskoristi što može bolje. Da bi postigao taj cilj, nije birao sredstva.

Prva stvar koju je trebalo učiniti bilo je da se osigura od hapšenja. Vešto je falsifikovao dokumenta, u kojima je stajalo da je on berberin u glavnom štabu Gestapoa, u Krakovu. S ovakvim ispravama mogao se nesmetano kretati kroz celu Poljsku koju su okupirali Nemci.

Ubrzo je organizovao crnoberzijansku mrežu čije je sedište bio Krakov, ali čiji su kanali vodili u luke Gdinj i Dancig, a isto tako i u Mađarsku. Posao je sjajno cvetao. U toku jeseni i zime 1939/40. godine nije bilo nikakve vojne aktivnosti i to je bilo najidealnije vreme za velikog crnoberzijanca Mazurkijevića. U proleće 1940. godine, kada su Nemci krenuli u osvajanje zapadne Evrope, Mazurkijević je bio najbogatiji čovek u Poljskoj. Mogao se videti po najboljim hotelima i noćnim klubovima u kojima se kockalo i svi su ga s najvećim poštovanjem oslovljavali kao kapetana.

Prva ubistva

Glavno njegovo zanimanje, pored crne berze, bila je kocka. Kao izvanredno vešt kockar, dobijao je i po 2.000 dolara nedeljno. A ponekad je gubio i više. Za njega nije bilo važno da li gubi ili dobija, nastojao je da upozna ljude koji dobijaju i onda pravio planove kako da im uzme sve što imaju.

U jednoj stvari mu ipak treba odati priznanje. Mako su u njegov stan dolazili Nemci i kockali se s njim, on nije postao njihov agent, niti je želeo da im u bilo čemu pomogne, Naprotiv, dobijao je od njih potrebna obaveštenja i koristio ih u svojim poslovima. Zahvaljujući vezama sa Nemcima, postao je značajna ličnost u Pokretu otpora, koji je pomagad oružjem i raznim dragocenim obaveštenjima. Istovremeno se interesovao gde se kriju bogati Poljaci.

Njegov prvi pokušaj ubistva dogodio se marta 1943. godine. Njegov prijatelj iz vojske Tadeus Bromer uspeo je da pobegne iz logora i krio se pod lažnim imenom. Rekao je Mazurkijeviću da ima nekoliko stotina dolara koje je doneo iz logora. To nije bila velika svota za ovog bogatog crnoberzijanca, ali je bila dobra prilika da se „isproba“ i na tom polju. Pozvao je Bromera na ručak i u jelo mu stavio otrova. Srećom, Bromer je tog odmah osetio i odjurio kući, gde je počeo da pije mleko, i tako se spasao.

To je bila dobra lekcija Mazurkijeviću da ubuduće bolje organizuje svoja ubistva. Nova žrtva bio je Viktor Zarceski, takođe crnoberzijanac i konkurent u poslu. I njega je pozvao kući i sipao mu otrov u piće. Tom prilikom nije štedeo otrov i žrtva je odmah bila mrtva. Zarceski je imao kod sebe 1.200 dolara. Leš je progutala Visla i niko ništa nije spominjao.

Isti posao i posle oslobođenja

Mazurkijevićevi ljudi putovali su po čitavoj Poljskoj, a isto tako i po Evropi. Niko nije tačno znao koliko je on ljudi imao na svom platnom spisku. Ali, ako bi samo posumnjao u nekog od njih da ga vara, ili da radi nešto na svoju ruku, onda ga je ili on lično likvidira ili ga slao tamo gde će sigurno poginuti.

Što je Crvena armija brže napredovala sa istoka, a zapadni saveznici sa zapada, to je i Mazurkijević ubrzavao likvidiranje svojih protivnika. Koristeći se gestapovskom lažnom legitimacijom, on je mogao da se svuda slobodno kreće – naročito noću – i da likvidira svoje protivnike, ne ostavljajući nikakav trag iza sebe. Da bi se osigurao za budućnost, otvorio je svoj tekući račun u švajcarskim bankama i tamo slao svoj novac.

Kada je zemlja oslobođena od Nemaca Mazurkijević je nastavio da se bavi crnom bezom, koja je cvetala u prvo vreme. Glavni poslovi su mu bili švercovanje automobila koje je kupovao od američkih vojnika, zatim satova, fotografskih aparata, zlata i raznih prehrambenih artikala. ..

Likvidacija u garaži

Nastavio je da likvidira sve one koji su mu na bilo koji način smetali. Da bi lakše i jednostavnije uklanjao leševe, on je u jednoj garaži napravio veliko betonsko udubljenje, u koje je bacao svoje žrtve i polivao ih nekom kiselinom, od koje su se brzo raspadali i nestajali u kanalizaciji.

U tom pogledu se najzanimljiviji slučaj dogodio 1946. godine, kada je ubio svog najvećeg rivala Džerzija de Lavoa. Bio je to mlad i veoma sposoban čovek. Prilikom ubistva Mazurkijenić je našao kod njega samo nešto dragog kamenja ni 1.200 dolara u gotovom novcu. Znajući da je njegova imovina daleko veća, počeo je da,se udvara njegovoj mladoj i lepoj ženi Nađi. Mada je ona brzo podlegla čarima, lepog zavodnika, ipak mu je trebalo punih osam godina da samo delimično postigne svoj cilj.

Uspeo je da je ubedi da tajna policija namerava da izvrši pretres kod nje da bi joj uzela novac. Ponudio se da joj ta pričuva dok ne prođe gužva. Ona je pristala i dala mu svežanj dolara, koje je on odmah poslao u Švajcarsku.

Kada je posle mesec dana Nađa došla da traži novac, Mazurkijević je odveo u garažu i tomo hladnokrvno ubio hicem iz revolvera. Samo što se vratio u sobu došla je Nađina sestra. U početku je poricao da je ona kod njega ali kada mu je devojka pokazala pismo u kome joj Nađa saopštava da ide kod njega da traži novac i da odmah dođe ako se ona ne vrati brzo, nemilosrdni zločinac odveo je i Nađinu sestru u garažu i tamo je ubio.

Poslednji hitac

Početkom 1955. godine ovaj zločinac je stupio u poslovne veze sa drugim velikim crnoberzijancem iz Varšave – Stanislavom Lopusinskim. Oni su mesecima uspešno švercovali švajcarske satove, japanske fotografske aparate i američke cigarete. Prilikom jednog ručka u zločinčevoj kući, Stanislav je dobro pio i jeo. Na povratku u Varšavu domaćin je zamolio Stanislava da vozi da bi on malo odremao na zadnjem sedištu.

Iskoristivši pogodan trenutak, izvukao je revolver i hladno ispalio metak u glavu svoga gosta. Ali, dogodilo se nešto što je zaprepastilo ubicu. Umesto da padne kao što je to bio slučaj sa ranijim žrtvama, „mrtvac” je upitao: „Šta je to bilo?”

Stanislav nije video revolver i nije znao šta se dogodilo. Ubica se brzo snašao i rekao da mu je eksplodirao japanski upaljač. Međutim, Stanislava je neizdrživo počela da boli glava. Ubica mu je objasnio da ga je verovatno udario feder koji je neobično snažan. Tek kada se Stanislav našao u bolnici, setio se šta se dogodilo s njim.

Policija je iznenada upala u Mazurkijevićev stan i uporedila metke. Nije bilo nikakve sumnje ko je pucao. Pronađeni su i leševi u garaži. Na suđenju je dokazano osamnaest ubistava ali se s pravom pretpostavlja da ih je bilo preko šezdeset. Za svoja nedela, jedinstvena u kriminalističkim analima, Mazurkijević je sasvim zasluženo poslat na vešala.

Ko je bio Vladislav Mazurkijević?

Vladislav je rođen 31. januar 1911. godine u Krakovu. Kada je imao tri godine umrla mu je majka, te je odrastao sam sa ocem. Njegov ekonomski položaj i ljubazni maniri u staljinističkoj Poljskoj doneli su mu nadimak „Gospodin ubica” i „zgodni Vladek”.

Godine 1955. je uhapšen i tužilaštvo ga je optužilo za šest ubistava i još dva pokušaja ubistva. Okrivljen je za ubistvo četiri muškarca i dve žene. I prvi pokušaj i ubistvo počinjeni su trovanjem žrtava kalijum cijanidom, dok je sve ostale žrtve ubijene pištoljem, kao i pokušaj ubistva. O njemu su listovi „Vorld” i „Ivning ekspres” 1956. objavili seriju tekstova izveštaja sa suđenja.

Osuđen je na smrtnu kaznu 30. avgusta 1956, a pogubljen pet meseci kasinije, 29. januar 1957, dva dana pre svog 46. rođendana. Njegove poslednje reči bile su „zbogom, gospodo, svi ćemo uskoro biti tamo”.

Inspirisan Vladimirovim slučajevima poljski pisac Jacek Volovski napisao je kriminalistički roman „Valter broj 45771”, objavljen 1956. godine. Novinar Cezari Lazarević 2015. objavio knjigu „Elegantni ubica”, koja prikazuje priču o Mazurkjeviću. Dve godine kasnije pojavio se i film Kšištova Langa „Oh, spavaj, dušo” sa Andžej Hirom i Katažinom Varnke u glavnim ulogama. Godine 2024. objavljena je još jedna knjiga o ovom serijskom ubici – „Vladislav Mazurkijević – ubica i prevarant” Andžeja Gavlinjskog.

Bonus video:

(Espreso/ NIN/ Prenela: T.M.)