RAT U IRANU ĆE PROMENITI BLISKI ISTOK JEDNOM ZASVAGDA! Ništa više neće biti isto, TRAMP NIJE RAČUNAO NA OVO!

SAD i Izrael su 28. februara pokrenuli napad na Iran, nakon višenedeljnog gomilanja američke vojske u regionu i čestioh pretnji američkog predsednika Donalda Trampa.

U narednim nedeljama, Iran je uzvratio napadima na američke baze i objekte u državama Persijskog zaliva, a takođe su gađali i više ciljeva u Izraelu.

Kao odgovor na napade Hezbolaha, Izrael je pokrenuo kopnenu invaziju na južni Liban. Isporuke nafte i gasa kroz Ormuski moreuz su praktično obustavljene, preteći globalnom energetskom krizom. Hiljade ljudi јe poginulo, većinom u Iranu i Libanu.

Ceo Bliski istok јe pogođen ovim ratom i taj region će nesumnjivo biti dosta drugačiјi kada se sukob završi.

Nakon 40 dana uzajamnih napada, danas je konačno postignuto dvonedeljno primirje na Bliskom istoku.

Novinari portala The Conversation razgovarali su sa pet analitičara za međunarodnu politiku i Bliski istok kako bi objasnili koje su najvažnije promene, koje će se dogoditi u ovom regionu kada se rat završi.

"Evropa izbegava da bude uvučena u haos"

Prvi od njih je Skot Lukas, profesor međunarodne politike na Klinton institutu na Univerzitetu u Dablinu koji kaže da se rat u Iranu proširio na sve države Persijskog zaliva i Liban.

"Regionalni delovi se ruše bez centra moći. Više ne možemo govoriti o američkom "vođstvu". Bez očiglednog "plana B" nakon atentata na vrhovnog vođu Irana, Alija Hamneija, i mnoštva drugih komandanata i zvaničnika, američki nacionalni bezbednosni establišment više ne zna sa kim bi trebalo da pregovara. A poruke koje dobijamo od vrhovnog komandanta SAD, Donalda Trampa, samo dodatno zbunjuju", kaže profesor Lukas.

On dodaje da su veći deo vremena, ove poruke u velikoj suprotnosti sa porukama izraelskog premijera Benjamina Netanjahua.

"Neko vreme, ono što Tramp govori dramatično se razlikuje od onoga što je rekao samo nekoliko sati ranije. Prvi rezultat ovoga je da će države Zaliva verovatno zaključiti da ne mogu da računaju na bezbednost od strane SAD, čak i dok neke od njih navodno vrše pritisak na američke kopnene trupe na iranskoj teritoriji. Nema stabilnosti na energetskim tržištima i nema znakova da će se stabilnost uskoro obnoviti, jer Trampov tabor razmatra prepuštanje efektivne kontrole nad Ormuskim moreuzom, barem za sada, Iranu, dok nastavlja vazdušne napade", rekao je on.

Profesor Lukas objašjava da će se Irak u međuvremenu, suočiti sa kolapsom krhkog aranžmana u kojem su militanti koje podržava Iran bili integrisani u oružane snage.

"Neizvesnost u Jemenu će se pojačati kako se Ansar Alah, koje podržava Iran, pridružuju sukobu. Sirija, pod šerijatskom vladom nakon pada Asadovog režima, pokušaće da se izoluje čak i dok Izrael proširuje svoj kontrolu nad teritorijom na jugu. Evropa ima malo uticaja i očajnički pokušava da izbegne da bude uvučena u haos. Rusija, dok pomaže Iranu dronovima, ima pune ruke posla sa svojom teškom invazijom na Ukrajinu. Kina će se držati po strani usred previranja", objašnjava on.

Decenijama je svaki "mir" u Iranu i na Bliskom istoku bio krhak, možda iluzoran, ali sada su okviri za izbegavanje rata razbijeni, objašnjava profesor Lukas.

"Transakcioni pristup Trampove administracije kulminirao je ratom u kojem svi gube. Bogatstvo naftom i gasom zemalja Zaliva više nije sigurno, a njihov ugled stabilnosti je uništen. A Iran, gde su hiljade civila pobijene u masovnim protestima tokom januara od strane njegovih lidera, i dalje će imati svoj režim. Oslabljen je i oštećen, ali Teheran će i dalje moći da proglasi svoju prkosnu "pobedu" protiv SAD i Izraela", rekao je on.

Teško je pronaći bilo šta pozitivno što proizilazi iz ovog rata upravo sada.

"Nešto više od decenije nakon što je sporazum iz 2015. godine između Teherana i sila 5+1 (SAD, Rusije, Kine, Velike Britanije, Francuske i Nemačke) naizgled rešio pitanje iranskog nuklearnog programa, najviše što se čini mogućim jeste "deeskalacija". Čak je i to trenutno više mantra nego stvarnost", zaključio je profesor.

"Rat će Iran učiniti otpornijim"

Drugi analitičar je Endru Tomas, predavač na studijama Bliskog istoka na Univerzitetu Dikin, koji smatra da će ovaj rat učiniti Iran još jačim i otpornijim.

"Iran će verovatno biti u jačoj geopolitičkoj poziciji nakon rata nego ranije. Sve je verovatnije da će Iran preživeti kontinuirano bombardovanje zemlje od strane Sjedinjenih Država i Izraela, uprkos tome što je u napadima ubijen veliki deo njenog rukovodstva. A ako režim ostane na vlasti nakon rata, Iran će nastaviti da bude regionalna sila. Zbog velikog broja stanovnika, značajne vojske i ekonomije koja se u velikoj meri oslanja na naftu, Iran je uvek delovao kao moćna zemlja. Međutim, sposobnost Irana da nanese značajnu štetu svojim neprijateljima, sa dalekosežnim posledicama po svet, uglavnom je bila apstrakcija. Do sada", kazao je Tomas.

On dodaje da je iranska kontinentalna odbrambena strategija bila je dovoljno efikasna u ratu. Sa desetkovanom mornaricom i vazduhoplovstvom, i dalje je bila u stanju da izvede udare na ciljeve u Izraelu i državama Persijskog zaliva uz prisustvo američke vojske.

"Ovo je uglavnom zahvaljujući decentralizovanoj strukturi komandovanja i kontrole Iranskih odbrambenih snaga i Korpusa islamske revolucionarne garde (IRGC). Poznata kao strategija "mozaične odbrane", regionalni komandni centri IRGC-a dobili su poluautonomnu kontrolu nad udarima na Izrael i države Zaliva. Takođe mogu da pozovu lokalne dobrovoljce Basidž (pod komandom IRGC-a) da pojačaju svoje redove. Ovu strategiju je eksplicitno opisao iranski ministar spoljnih poslova Sejed Abas Aragči, koji je prvog dana rata rekao: "Naše vojne jedinice su sada, zapravo, nezavisne i donekle izolovane, i deluju na osnovu opštih instrukcija koje su im unapred date", objašnjava on.

Sposobnost iranskog režima da jednostrano izazove globalnu energetsku krizu takođe će se pamtiti dugo nakon rata. Zatvaranje Ormuskog moreuza učinilo je rat problemom svih, namećući političke i ekonomske troškove toliko velike da je ostavilo najveću vojsku na svetu u potrazi za skretnicom.

Nesvesno, smatra Tomas, SAD i Izrael su samo ojačali iransko odvraćanje od budućih direktnih napada.

"Iako će Iranu trebati neko vreme da obnovi svoj puni kapacitet, verovatno će udvostručiti elemente koji su bili najefikasniji: balističke rakete, kapacitet dronova i obezbeđivanje moreuza. Rusija (a moguće i Kina) mogu pomoći. Moskva već pomaže Iranu da cilja američke ciljeve u regionu putem satelita. Zatim, tu je i nuklearno pitanje. Iran nije značajno obnovio svoja nuklearna postrojenja od zajedničkih američko-izraelskih udara prošle godine. Ali ako to može da učini, verovatno hoće. Nuklearno oružje je krajnje odvraćanje od budućih napada, a to je trenutno atraktivan predlog za Islamsku Republiku", dodao je on.

Diplomatska i regionalna integracija Izraela s regionom

Džesika Genauer, vanredna profesorka međunarodnih odnosa na Univerzitetu Novog Južnog Velsa, kaže da je rat u Iranu pokvario pristup američkog predsednika Donalda Trampa u preoblikovanju geopolitike Bliskog istoka.

"Od Trampovog prvog mandata, on se fokusirao na podsticanje integracije Izraela u region. Godine 2020, Abrahamovim sporazumom, predvođenim od strane SAD, uspostavljeni su diplomatski odnosi između Izraela i Ujedinjenih Arapskih Emirata, Bahreina, Maroka i Sudana, po prvi put od stvaranja države Izrael. Abrahamovi sporazumi imali su za cilj da preoblikuju geopolitičke saveze širom regiona ubrzavanjem ekonomske i bezbednosne međuzavisnosti Izraela. Istovremeno, zaobišli su trnovito političko pitanje nerešenog izraelsko-palestinskog sukoba", objašnjava profesorka Genauer.

Ona dodaje da je nakon sporazuma, Izrael je uspostavio sporazum o slobodnoj trgovini sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, prvi takve vrste između Izraela i jedne arapske nacije. Sporazum je stupio na snagu 2023. godine.

"Od tada, trgovina između Izraela i UAE nastavlja da raste, a UAE su trenutno najveći trgovinski partner Izraela u arapskom svetu. Emirati, Bahrein i Izrael su 2021. godine prvi put sproveli zajedničke pomorske vežbe. Ove ekonomske i bezbednosne veze bile su krhke, ali su postajale sve jače i tako će ostati", rekla je ona.

"Iran je zajednička pretnja"

Kristijan Kouts Ulrihsen, stipendista za Bliski istok u Institutu Bejker na Univerzitetu Rajs, kaže da iz perspektive zemalja Persijskog zaliva, rat je demantovao brojne pretpostavke i o Iranu i o Sjedinjenim Državama.

"Zalivske države su sada videle šta režim u Teheranu može i hoće da uradi kada veruje da je pod egzistencijalnom pretnjom. Zemlje poput Saudijske Arabije, Katara, Omana i Ujedinjenih Arapskih Emirata pouzdano znaju šta podrazumeva život sa neprijateljskim Iranom. Kao rezultat toga, zalivske države će morati da prilagode svoje bezbednosne aranžmane u skladu sa tim, svesni da je Iran spreman da uzvrati na svaku američku agresiju ciljajući saveznike SAD u regionu", kazao je Ulrihsen.

Analitičar dodaje da je rat preokrenuo bezbednosni aranžman u Zalivu posle 1990. godine, koji je bio zasnovan na tome da SAD budu stabilan, pouzdan i predvidljiv akter koji doprinosi regionalnoj stabilnosti. Realnost sa kojom se suočavaju zemlje Zaliva, ne predstavlja realnu opciju za alternativni bezbednosni aranžman na kraći rok. Ali rat bi mogao da promeni njihovu predstavu o bezbednosti na duži rok i podstakne proces koji je u toku već deceniju ili dve, diverzifikaciju bezbednosne i diplomatske mreže Zaliva.

"Ono što je postalo jasno jeste da vođenjem rata u Iranu, Vašington smatra svoj odnos sa Izraelom daleko važnijim od svojih bezbednosnih aranžmana sa državama Zaliva. A to utiče na to kako su Saudijci povezali ideju normalizacije odnosa sa Izraelom sa regionalnom bezbednošću. U budućnosti, ono što možemo videti je nastavak prećutne saradnje između Izraela, Zaliva i SAD, na kraju krajeva, Iran je i dalje zajednička pretnja, ali bez diplomatskih napora ka normalizaciji. Saudijci, i drugi, mogu se takođe osloniti na sile osim SAD da garantuju bilo kakav sporazum u regionu. Iran je sada napadnut dva puta tokom pregovora, prvo u junu 2025. i ponovo sada. To ostavlja prazninu u kredibilitetu koja bi mogla dati veću ulogu Kini, koja je služila kao posrednik 2023. godine kada su Saudijska Arabija i Iran normalizovali odnose, ili drugim silama poput Indije ili Pakistana", objašnjava Urlihsen.

Na kraju, analitičar dodaje da će rat takođe verovatno učvrstiti odlučnost među državama Zaliva da diverzifikuju svoje ekonomije.

"Lakoća kojom je Ormuski moreuz zatvoren za većinu brodova i ranjivost naftnog sektora su to istakle", rekao je on.

"Iran će produbiti kontrolu nad Ormuskim moreuzom"

Analitičar Kris Odgen, vanredni profesor globalnih studija na Univcerzitetu u Ouklandu, smatra da će pod uslovom da vladajuća iranska elita ostane na vlasti i ne izgubi kontrolu nad vitalnim naftnim terminalom na ostrvu Harg, energetska bezbednost biti pitanje koje će najviše definisati značaj Irana nakon ovog sukoba.

"Ako zadrži kontrolu nad Ormuskim moreuzom, Iran bi i dalje bio ključni regionalni čuvar oko 20 odsto svetskih zaliha nafte i gasa. Sa ovim ključnim geostrateškim položajem, zemlja će biti neophodna za bezbedan prolaz sopstvenih pošiljki nafte i gasa, kao i onih preko Persijskog zaliva. Da bi se ovo pojačalo, verovatno je da će Teheran naplaćivati takse za tranzit brodova, što je počeo da radi tokom rata. Ovo bi dodatno vezalo druge zemlje za njega, povećalo ekonomski oporavak Irana i pojačalo njegov regionalni diplomatski uticaj", objašnjava on.

Ako se to desi, dodaje Odgen, "videćemo jasnu dihotomiju između onih zemalja koje su podržavale Teheran, implicitno ili eksplicitno, i onih koje to nisu činile".

"Potonji tabor će, naravno, uključivati Sjedinjene Države i svaku drugu zapadnu silu uvučenu u sukob. U najgorem slučaju, ovim zemljama će biti uskraćen pristup nafti i gasu u regionu. U najboljem slučaju, mogla bi im se naplatiti visoka premija za tu privilegiju. Ovo bi verovatno uticalo i na države Zaliva, posebno ako se njihovi bezbednosni odnosi sa SAD održe i američke baze ostanu na njihovim teritorijama. Suočene sa izgubljenim prihodima, pogođene države Zaliva mogu u potpunosti napustiti svoje veze sa SAD u korist osiguravanja izvoza energije u Aziju. Ovo bi umanjilo regionalni uticaj Vašingtona, signalizirajući rebalansiranje regionalne moći", objašnjava on.

Velike zemlje koje se nisu protivile Iranu mogle bi biti najveći korisnici, dodaje analitičar.

"Iako bi mogle da nastoje da diverzifikuju svoje izvore energije dalje od Irana, kao i da ubrzaju širenje održivih izvora energije, Kina i Indija bi predvodile ovu grupu. Peking je Teheranu pružio vojnu saradnju, dok je Nju Delhi pružio humanitarnu pomoć. Njihova strateška partnerstva sa Iranom, dobro uspostavljena pre sukoba, samo bi se produbila, podstičući međusobni ekonomski razvoj. Rusija, koja je logistički pomagala Iranu tokom sukoba, verovatno bi takođe imala koristi", objašnjava on.

Odgen objašnjava da bi takav razvoj događaja dodatno potvrdio dekonstrukciju zapadnog liberalnog međunarodnog poretka i njegovu zamenu multipolarnim sistemom sa azijskim silama u usponu.

"Jedan negativan ishod za Kinu, Indiju i Rusiju može biti slabija diplomatska koherentnost grupe zemalja BRIKS+. Iran je ciljao američku imovinu u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Obe zemlje su članice BRIKS+. Saudijska Arabija, koju je takođe ciljao Iran, bila je blizu pridruživanja grupi. Svako trajno neprijateljstvo između članica moglo bi takođe odložiti pokretanje zajedničke valute BRIKS+, koja je sama po sebi projekat osmišljen da se suprotstavi američkoj moći i uticaju", rekao je Odgen.

Bonus video:

(Espreso/ Telegraf/ Prenela: T.M.)