"PLAKALA SAM, VRIŠTALA, VIKALA..." Udala se za IRANCA, bilo je kao bajka dok nisu OTIŠLI U TEHERAN: DESIO SE PAKAO!

Ime Beti Mahmudi širom sveta postalo je poznato širom sveta zbog neverovatne životne priče, zabeležene u bestseleru "Ne bez moje ćerke", a potom i ekranizacije u istoimenom filmu sa Sali Fild u glavnoj ulozi. Brak sa doktorom iranskog porekla, koji je u početku izgledao kao bajka, postao je košmar kada je Beti bila preverena da otputuje u Teheran na 'dvonedeljni odmor' sa suprugom i petogoišnjom ćerkom.

Ono što je trebalo da bude običan porodični odmor, pretvorilo se u noćnu moru koja je trajala čak 18 meseci i borbu za slobodu u kojoj je najvažnije bilo jedno: ne pustiti ruku svoje ćerke. Pre dramatičnih događaja, Beti je živela mirnim životom u američkoj državi Mičigen sa suprugom Sajedom Bozorgom Mahmudijem, poreklom iz Irana, i ćerkom Mahtob. On je godinama radio kao anesteziolog u SAD-u i važio za posvećenog supruga i oca.

U avgustu 1984. insistirao je da porodica otputuje u Iran kako bi posetili njegovu porodicu, koju nije video deceniju. Iako je Beti imala loš predosećaj zbog političke situacije i rata koji je tada potresao region, pristala je - verujući da je reč o kratkom, dvonedeljnom putovanju.

Dolazak u Teheran doneo joj je snažan kulturni šok. Porodica njenog muža živela je u potpuno drugačijim uslovima i prema pravilima koja su za Beti bila strana - od načina života do strogih društvenih normi koje su podrazumevale pokrivanje i ograničenu slobodu kretanja žena.

"Sada si u mojoj zemlji"

Nakon dve nedelje, kada je Beti počela da se sprema za povratak u Ameriku, njen suprug joj je saopštio šokantnu odluku - ne ne vraćaju se.

"Plakala sam, vrištala, vikala... Rekla mu da ne može to da nam uradi, a on je odgovorio: 'Sada si u mojoj zemlji, povinovaćeš se mojim zakonima'", prisećala se kasnije.

U tom trenutku njen život se potpuno promenio. Prema tadašnjim zakonima, kao supruga Iranca, Beti nije mogla da napusti zemlju bez njegove dozvole. Ostala je bez prava na samostalne odluke, a njen suprug se, kako je tvrdila, pretvorio u nasilnika koji ju je kontrolisao, zatvarao i fizički zlostavljao.

Strategija preživljavanja

Shvativši da otvoreni otpor ne vodi nikuda i da joj američke institucije ne mogu pomoći zbog lokalnih zakona, Beti je donela ključnu odluku - da promeni pristup.

"Nakon dva meseca odlučila sam da me to neće izvući iz Irana i počela sam da budem fina prema svima. Tokom narednih 16 meseci ubijala sam sve ljubaznošću, a i tada bi me tukao, samo ne toliko često", govorila je.

Pretvarajući se da prihvata situaciju, postepeno je zadobijala poverenje okoline. To joj je omogućilo da povremeno izlazi sama, gde je počela tajno da traži pomoć. Kroz kontakte sa lokalnim ljudima i strancima uspela je da pronađe mrežu koja joj je kasnije pomogla u bekstvu.

Bekstvo koje je izgledalo nemoguće

Krajem januara 1986. godine ukazala se prilika. Dok je njen suprug bio odsutan zbog posla, Beti je sa ćerkom pobegla, noseći samo najosnovnije stvari.

Njihov beg bio je izuzetno opasan i iscrpljujući. Uz pomoć krijumčara, krenule su na dug i neizvestan put, koji je uključivao noćna kretanja, skrivanje i prelazak preko planinskih predela ka granici sa Turskom.

"Od struka naniže bila sam potpuno paralizovana i dva muškarca su me prenela preko poslednje planine. Potpuno sam prepustila svoj život Bogu i verujem da nam je On pomogao. To nije bilo ljudski moguće, bila sam spremna da umrem...", ispričala je.

Nakon iscrpljujućeg puta, uspele su da se domognu slobode i vrate u Sjedinjene Američke Države.

Povratkom u Ameriku, Beti je uspela da ispuni još jednu važnu želju - da vidi svog oca, koji je bio teško bolestan.

"Moj otac je imao volju za životom, baš kao što sam ja imala volju da izađem iz Irana... Mahtob je bila moja inspiracija da se izvučem", govorila je.

Nakon svega što je prošla, razvela se i posvetila život borbi protiv međunarodnih otmica dece i podizanju svesti o ovom problemu.

Pretnje muža se nastavljale

Iako je uspela da pobegne, pretnje njenog bivšeg supruga nisu prestale.

"Obećao je da će, ako ikada uspem da pobegnem, unajmiti nekoga da me ubije... Moram da ispričam svoju priču kako bih pokušala da zaštitim decu koju svakodnevno otimaju i odvode u strane zemlje", isticala je.

Osnovala je i humanitarnu organizaciju koja pruža podršku majkama u sličnim situacijama, a godinama je držala predavanja širom sveta, govorila o svom iskustvu i upozoravajući na pravne i kulturne zamke u međunarodnim brakovima.

Iako se poslednjih godina retko pojavljuje u javnosti, poznato je da živi povučeno u SAD. Njena ćerka Mahtob, zbog koje je prošla kroz sve, odrasla je i izgradila sopstveni život, a kasnije je i sama govorila o traumatičnom iskustvu kroz koje su prošle.

Knjiga i film

Svoju priču Beti je ispričala u knjizi Nikad bez moje ćerke, koja je objavljena krajem osamdesetih godina i ubrzo postala međunarodni bestseler. Knjiga je prevedena na više jezika i prodata u milionima primeraka, a čitaoce je šokirala detaljima o životu u zatočeništvu i dramatičnom bekstvu.

Ogroman uspeh knjige doveo je i do snimanja istoimenog filma "Ne bez moje ćerke" 1991. godine. Ulogu Beti tumačila je Sali Fild, koja je svojom snažnom interpretacijom dodatno približila publici težinu situacije kroz koju je ova žena prošla.

Film je izazvao veliku pažnju širom sveta i dodatno učvrstio status ove priče kao jedne od najpotresnijih istinitih životnih drama ikada ispričanih. Ipak, važno je napomenuti da je, kao i mnoge ekranizacije, izazvao i određene kontroverze i različita tumačenja događaja.

Bonus video

(Espreso/Blic žena)