Ovo je jedina tačka u Iranu koju Tramp ne sme da napadne! Posledice bi bile užasne po sve, evo i zbog čega!

Rat na Bliskom istoku zaustavio je radove na iranskoj nuklearnoj elektrani Bušer koju gradi Rosatom. Eventualno raketiranje postrojenja u sukob bi uvuklo i Rusiju, to se ne sme dogoditi.

"Zaposleni u Rosatomu ne mogu da stupe u kontakt sa rukovodstvom iranske nuklearne industrije zbog rata na Bliskom istoku", rekao je Aleksej Lihačov, predsednik ruske državne korporacije.

"Nema kontakta sa čelnicima iranske nuklearne industrije – nema telefonske ni elektronske komunikacije… Trenutno ne možemo ni da procenimo njihovo fizičko stanje", prenosi RIA Novosti.

Lihačov je napomenuo da je Agencija UN-a za atomsku energiju (IAEA) objavila fotografije napada na iranska nuklearna postrojenja, ali Rosatom "nema uvida u stepen uništenja".

Zbog vojne akcije, radovi u nuklearnoj elektrani Bušer, koju Iran gradi u saradnji sa Rosatomom, potpuno su zaustavljeni, rekao je predsednik korporacije. U elektrani trenutno radi 639 ruskih zaposlenih.

Bušer: nuklearni gigant usred geopolitičke oluje

"Neki od naših kolega bili su u Teheranu i već napuštaju zemlju. Takođe ćemo postepeno evakuisati lokaciju u Bušeru, kako se udari budu usporavali i kako budu dolazile do pauza", rekao je Lihačov.

Dodao je da nuklearna elektrana Bušer ostaje prioritetni projekat za Rusiju i da će "naši ljudi tamo ostati u svakom slučaju".

"Razumemo svoju odgovornost prema narodu i vladi Irana", rekao je Lihačov.

Predsednik Rosatoma je naglasio da bi potencijalni vojni napad na nuklearnu elektranu Bušer doveo do "katastrofe regionalnih razmera" – "sve strane u sukobu to moraju shvatiti".

Nuklearna elektrana Bušer, smeštena na obali Persijskog zaliva, sedamnaest kilometara od istoimenog iranskog grada, više je od običnog energetskog postrojenja. Ona je simbol iranskih ambicija, decenijama duge geopolitičke borbe i kompleksnog odnosa sa Rusijom.

Kao prva civilna nuklearna elektrana na Bliskom istoku, njena istorija isprepletena je revolucijom, ratom i međunarodnim sankcijama, a njena gradnja predstavlja jedan od najneobičnijih inženjerskih poduhvata u istoriji nuklearne energije.

Nemački san prekinut revolucijom i ratom

Priča o Bušeru počinje sedamdesetih godina prošlog veka, u vreme iranskog šaha Mohamada Reze Pahlavija. Njegova vizija bila je stvaranje nacionalne energetske mreže pokretane nuklearnom energijom, a Bušer je trebao biti perjanica tog plana.

Godine 1975. potpisan je ugovor vredan između četiri i šest milijardi američkih dolara sa nemačkom kompanijom Kraftverk Junion, zajedničkim poduhvatom Simensa i AEG-Telefunkena. Projekat je bio ogroman; na gradilištu je živelo oko pet i po hiljada Nemaca, a za njih je izgrađena kompletna infrastruktura, uključujući nemačku školu i bolnicu.

Međutim, Islamska revolucija 1979. godine naglo je prekinula radove. Nemačka kompanija se povukla zbog neplaćanja, ostavivši jedan reaktor na 85 procenata, a drugi na 50 procenata dovršenosti. Ubrzo nakon toga, tokom osmogodišnjeg Iransko-iračkog rata, nedovršeno postrojenje postalo je meta višestrukih iračkih vazdušnih napada, pri čemu je pretrpelo značajnu štetu.

Ruski preokret

Nakon rata i odbijanja zapadnih kompanija da nastave projekat, Iran se početkom devedesetih okrenuo Rusiji. Dve zemlje su 1992. potpisale sporazum o saradnji, a 1995. godine ruska državna kompanija Atomstroyexport (podružnica Rosatoma) preuzela je zadatak dovršetka prvog reaktora.

Pred ruskim inženjerima našao se jedinstven i izuzetno složen zadatak: integrisati svoju VVER-1000 reaktorsku tehnologiju u postojeću nemačku infrastrukturu. Nemci su za sobom ostavili oko 80.000 komada opreme sa vrlo malo tehničke dokumentacije, a zbog političkih pritisaka i embarga, Nemačka je odbila da pruži bilo kakvu pomoć.

Projekat je pratilo mnogo poteškoća. Finansijski problemi nakon raspada Sovjetskog Saveza, tehnički izazovi spajanja dve različite tehnologije, ali i ekstremni klimatski uslovi sa letnjim temperaturama do 50 stepeni Celzijusa i vazduhom punim soli, neprestano su odlagali dovršetak.

Intenzivan diplomatski pritisak Sjedinjenih Američkih Država, koje su projekat smatrale rizikom za širenje nuklearnog oružja, dodatno je komplikovao situaciju. Vašington je tek 2005. godine ublažio svoje protivljenje nakon što je postignut dogovor da će se istrošeno nuklearno gorivo vraćati u Rusiju, čime se onemogućava njegovo korišćenje u vojne svrhe.

Deset milijardi Rusima za dva reaktora

Nakon godina odlaganja, prvi reaktor, poznat kao Bušer 1, konačno je počeo da isporučuje struju u nacionalnu mrežu u septembru 2011. godine, a puni komercijalni rad započeo je dve godine kasnije. No, saradnja se time nije zaustavila. U novembru 2014. godine Rusija i Iran potpisali su ugovor vredan oko deset milijardi dolara za izgradnju dva nova, naprednija reaktora na istoj lokaciji, Bušer-2 i Bušer-3.

Ovi reaktori koriste tehnologiju generacije III+, koja zadovoljava najstrože post-fukušimske bezbednosne standarde i projektovani su da izdrže snažne potrese, što je ključno s obzirom da se postrojenje nalazi na spoju tri tektonske ploče.

Osim što će značajno povećati udeo nuklearne energije u iranskoj mreži, novi reaktori biće povezani i sa postrojenjima za desalinizaciju morske vode, što je od vitalnog značaja za snabdevanje vodom sušnog južnog Irana.

Ipak, napredak je spor, delom zbog međunarodnih sankcija koje otežavaju Iranu plaćanje ruskim kompanijama. Za Rusiju, ovaj projekat nije samo izvor prihoda, već i ključni geopolitički alat kojim održava uticaj na Bliskom istoku i jača partnerstvo sa Iranom kao odgovor na izolaciju sa Zapada.

Bonus video:

Espreso/mondo/TM