Isplivale šokante informacije, OVO SE ODVIJA POD OKRILJEM SENKE! Tektonski potresi tresu sam vrh SVETSKE SILE!

Dok svet bruji o ratovima, protestima i globalnim potresima, u Pekingu se odvija jedna od najvećih čistki u savremenoj kineskoj vojsci, piše The New York Times.

Smene generala Džanga Jousje, donedavnog potpredsednika Centralne vojne komisije, tela koje upravlja Narodnooslobodilačkom vojskom Kine, samo su vrh ledenog brega.

Prema analizi vašingtonskog Centra za strateške i međunarodne studije (CSIS), u poslednje četiri godine smenjeno je, pritvoreno ili je nestalo iz javnosti oko stotinu generala i general-pukovnika, dakle ljudi iz samog vrha komandnog lanca.

Među njima su komandanti zaduženi za operacije prema Tajvanu, čelnici ključnih vojnih odeljenja i lični vojni pomoćnici predsednika Si Đinpinga. Čak je i Džang Jousja, nekada drugi najmoćniji čovek kineske vojske, uklonjen bez detaljnog objašnjenja.

Razmere su takve da je, prema procenama istraživača, pogođena gotovo polovina najvišeg vojnog rukovodstva. Samo prošle godine uklonjeno je više od 60 visokih oficira, a trend se nastavio i ove. Mnoge ključne pozicije ostale su upražnjene, a proces imenovanja novih ljudi ide sporo i pod pojačanim nadzorom.

Analitičari upozoravaju da takva čistka ne može proći bez posledica. U kratkom roku, tvrde, Kini bi bilo izuzetno teško da pokrene veliku vojnu operaciju protiv Tajvana, teritorije koju Peking smatra svojom.

Problem nije samo u brojkama, već i u kombinaciji lojalnosti i stručnosti. Si traži oboje, apsolutnu političku odanost i visoku profesionalnu kompetenciju, a takvih kadrova, posle masovnih smena, sve je manje.

Džang Jousja bio je simbol jedne generacije. Ratni veteran iz sukoba sa Vijetnamom 1979. godine, deo kruga takozvanih „crvenih prinčeva“, dece revolucionara koji su stvarali Narodnu Republiku, smatran je čovekom od poverenja. Upravo zato njegova smena izaziva dodatne sumnje da se ne radi samo o borbi protiv korupcije, već i o političkom obračunu unutar vrha Partije.

Vojska je ključna jer u kineskom sistemu ne pripada državi, već Komunističkoj partiji, a njen vrhovni komandant je upravo Si.

Paradoks je u tome što Narodnooslobodilačka vojska danas na papiru deluje impresivno: više od dva miliona aktivnih pripadnika, budžet od oko 300 milijardi dolara godišnje, ubrzana modernizacija, hipersonično oružje, novi nosači aviona i rastući nuklearni arsenal. Ipak, brojke ne znače nužno i spremnost za rat.

Si je postavio 2027. godinu, stotu godišnjicu osnivanja vojske, kao rok do kojeg bi Kina trebalo da bude sposobna da vodi i dobije "ozbiljan rat". Ipak, većina analitičara ne veruje da to automatski znači napad na Tajvan. Procene eventualnog neuspeha bile bi katastrofalne za samu Kinu, a vojni vrh još od 1979. zazire od avantura bez jasne garancije uspeha.

U pozadini svega stoji korupcija. Od dolaska Sija na vlast smenjeno je više od 110 generala, a priče o razmerama bogaćenja postale su gotovo legendarne. Sistem u kojem je vojsci decenijama bilo dozvoljeno, pa i podsticano, da učestvuje u poslovima i polulegalnim aktivnostima stvorio je mrežu interesa iz koje je teško izaći čistih ruku, prenosi Jutarnji.

Upravo to Siju daje snažan alat kontrole: malo ko na vrhu ima potpuno neokaljan dosije. Zato današnje čistke imaju dvostruku funkciju. S jedne strane trebalo bi da ojačaju disciplinu i borbenu spremnost. S druge strane učvršćuju političku lojalnost vrha vojske prema jednom čoveku. Cena takve strategije, međutim, mogla bi da bude operativna slabost u trenutku kada Kina želi da projektuje snagu.

Na kraju, pitanje nije samo ko je sledeći na redu, već i može li vojska koja prolazi kroz najdublju unutrašnju turbulenciju u decenijama istovremeno biti spremna za najveće geopolitičke izazove. Si želi silu koja će biti i moderna i bespogovorno odana. Ostaje da se vidi da li može dobiti oboje, zaključuje The New York Times.

Bonus video:

(Espreso/ Telegraf/ Prenela: T.M.)