"KAD MI JE MAJKA UMRLA NISAM OSETILA NIŠTA OSIM RADOSTI" Mučna ispovest koju ćete čitati sa knedlom u grlu! (FOTO)

Katrina Kolijer, ugledna britanska autorka, dugo je nosila traumu koja se odrazila na svaki segment njenog života. Otkako je postala svesna sebe trpela je verbalno i fizičko zlostavljanje, a mučitelj je bio niko drugi do žena koja ju je donela na svet – majka. Narcis, kako je kasnije otkrila. U trenutku kada je čula da je zauvek slopila oči, nije osetila bol, već – olakšanje. Kao da je tek tada prvi put udahnula vazduh i shvatila šta znači biti slobodan.

"U gluvo doba noći, u 2:34, zazvonio mi je mobilni telefon. Kada sam na ekranu ugledala sestrino ime, instinktivno sam znala kako će glasiti vest: naša majka je umrla. Bila sam u pravu. Imala je 87 godina. Preminula je tokom noći usled krvarenja u mozgu, sve se dogodilo brzo. Iako, bez obzira na životnu dob, gubitak roditelja decu obično ostavlja skrhanu od bola, u mom slučaju nije bilo tako", otkriva Katrina Kolijer, čiju ispovest prenosi "Daily Mail".

"Razgovor sa sestrom sveo se na činjenice i trajao je jedva pet minuta. Pošto sam čula neophodne informacije, zatvorila sam oči sa olakšanjem i ponovo zaspala. Čudno će zvučati, ali nekoliko sati kasnije osećala sam tihu radost dok sam šetala psa, razmišljajući o trenutku kada sam primila poziv i šta je to u stvari značilo. Bilo je 2:34. Brojevi u nizu... Kao da sam shvatila da mi je majčina smrt pružila priliku da i ja idem napred, kao što vreme uvek ide dalje.

Jer, ona nije bila obična majka. Umesto bezuslovne ljubavi i brige obasipala me je nečim drugim. Bila je surova, zlostavljala me je i verbalno i fizički. I danas se dobro sećam jednog od najranijih incidenata, kada sam imala samo tri godine. Snažno me je udarila u vrtiću jer sam, plačući, pred svima rekla da ne želim da idem kući. Smatrala je da sam je osramotila u javnosti. Taj događaj često mi je prepričavala u kasnim tinejdžerskim godinama, bez trunke kajanja ili žaljenja.

"Nikad nije zaslužila da je zovem mama"

Bila sam najmlađa u porodici sa četvoro dece. Svi smo trpeli zlostavljanje. Najteže nam je padalo kada bi nam govorila da nismo dovoljno dobri, a to se dešavalo skoro svakodnevno. Fizičko zlostavljanje je prestalo u mojim tinejdžerskim godinama, kada sam postala dovoljno velika i snažna da se oduprem. Međutim, verbalni napadi nisu prestali sve dok se nisam potpuno udaljila u svojoj 43. godini.

Do tog poziva u decembru, duboko u sebi sam se i dalje plašila majke – koja nikada nije zaslužila da je zovem 'mama', a kamoli 'mamica'. Šta ako pronađe novi način da me povredi? Najčešće je koristila manipulaciju i laži, strategiju 'zavadi, pa vladaj' kako bi nas sprečila da se ujedinimo protiv nje. To je, naravno, ostavilo trajne posledice na naše odnose.

Iako joj nikada nije zvanično dijagnostikovan poremećaj, jasno je da je bila narcisoidna osoba, da je imala poremećaj koji ju je činio egocentričnom i sebičnom. Uživala je u ulozi žrtve, manipulisala ljudima oko sebe bez trunke empatije, a sve to vreme svetu se prikazivala u sasvim drugačijem svetlu. Svi su je smatrali uglednom gospođom iz srednje klase.

Živeli smo u velikoj kući i išli u privatne škole. Redovno smo dobijali batine od nje, golim rukama ili drškom od metle, šta bi joj se već učinilo prikladnim 'oružjem', zbog sitnica koje bi svaki drugi roditelj ignorisao, kao što su odgovaranje, neposlušnost ili bezazleni nestašluk.

Otac, cenjeni univerzitetski profesor, zbog posla bi po ceo dan odsustvovao od kuće. Iako je znao kakva je, distancirao se od svega što se dešavalo, često umanjujući njene izlive besa pred nama komentarima poput 'Ne možeš promeniti svoju majku'. Sada shvatam da je to što nikada nije intervenisao ili nas branio bilo jednako štetno kao i njeno zlostavljanje. Nismo imali nikog bliskog kome bismo mogli verovati, na koga smo se mogli osloniti i ko bi nas u krajnjem slučaju zaštitio.

Braća, sestre i ja dolazili smo u školu sa vidljivim modricama i podlivima, ali sedamdesetih i osamdesetih godina učitelji nisu mogli mnogo da pomognu deci ako bi i primetili problem. Ako bi se usudili i pozvali roditelje, to bi sigurno dovelo do još batina.

Čak i da su socijalne službe bile uključene, službenici bi došli, videli bi veliku kuću sa bazenom, tople krevete, puno igračaka i hrane u frižideru. Iza svih tih šarenih kulisa verovatno ne bi shvatili da smo, zapravo, živeli u stalnom i apsolutnom strahu, plašeći se da ne izazovemo njen bes. Kada su u školi u jednom redovnom izveštaju, inače pozitivnom, skrenuli pažnju mojim roditeljima da treba više da se trudim, dobila sam batine koje i danas pamtim. Imala sam 12 godina.

Koliko god sam se trudila da budem savršena, da je usrećim, nikada nije bilo dovoljno. Ona, s druge strane, ni u jednom trenutku nije pomislila da radi nešto pogrešno. Ako bih ikada zaplakala, govorila bi mi 'da prestanem sa krokodilskim suzama'. Čak i mnogo kasnije, kada bih kao već odrasla i zrela pomenula njeno zlostavljanje, sve bi negirala. Kada bih je podsetila na neki grozan komentar koji je izrekla, nazvala bi me lažovom. Na koncu, višegodišnje nasilje dovelo je do toga da razvijem iskrivljeno shvatanje o pojmu 'brižan odnos'.

Sećam se kako me je jednom zgrabila za uši i nemilosrdno tresla. Zabila je nokte u moju kožu, počela sam da krvarim. Onda je bila besna što je izgubila dragoceno vreme čisteći krv i stavljajući mi zavoje. U mojoj iskrivljenoj stvarnosti, očajnički željnoj bilo kakve dobrote, to mi je delovalo kao čin brige.

A trauma iz detinjstva može da se vrati iz prošlosti na razne načine, kada je najmanje očekujete. Decenijama kasnije, kada sam na brodu koji je plovio prema Galapagosu dobila morsku bolest, povraćala sam preko ograde. Dok su neki putnici pokušavali da mi pomognu i upute utešne reči, jecala sam nekontrolisano, ne shvatajući zašto su tako ljubazni. Tada sam se setila da sam jednom u ranom detinjstvu pila antibiotike od kojih mi je bilo muka. Povratila sam na pod u kupatilu. Majka je poludela i udarila me jer nisam stigla do WC šolje.

Posle tako užasnih iskustava, kakve sam šanse imala da uđem u zdravu vezu? Kada sam završila školu, želela sam da što pre pobegnem od kuće, ali toliko mi je uništila samopouzdanje neprestano me ubeđujući da nisam sposobna za samostalan život, da nisam imala hrabrosti da odem.

Upisala sam fakultet, ali sam odustala i sa 19 godina počela da radim u banci. Kada sam se konačno preselila kod prijateljice, majka je odmah preuredila moju sobu i pretvorila je u prostoriju za goste. Kao da je jedva čekala.

"Prevarila sam verenika i otkazala venčanje"

Nesigurna u sebe, prolazila sam kroz loše veze. Već je prva bila veoma nasilna i ponovo sam prolazila kroz isto – batine i ponižavanje. Bili smo zajedno 18 meseci. Iako me je njegova bivša devojka upozorila da poseduje mračnu stranu, u sebi sam to negirala i verovala da će se promeniti. Ali... Na kraju, posle brutalnog prebijanja, morala sam da pozovem policiju. Kažnjen je zabranom prilaska. Iako je svima bilo jasno o čemu se radi, ja sam nekako ubedila sebe da sam glavni krivac što je on postao nasilan.

Posledice majčinog emocionalnog zlostavljanja išle su još dalje... Sa 27 sam upoznala i verila se za divnog čoveka. Ali, tu zdravu vezu upropastila sam prevarom i otkazala venčanje, verujući da ne zaslužujem njegovu ljubav i da je nemoguće da me voli neko toliko dobar.

Onda sam se preselila u London, gde i dalje živim. Upoznala sam nekog drugog i udala se za njega. Samo smo pobegli i venčali se, nikog ne obavestivši. Kada sam majci javila da sam se udala, reagovala je tako što mi je rekla da je 'muž predobar za mene'.

"Nisu svi stvoreni da budu roditelji"

Da li sam ikada želela da imam porodicu? Da... Ali istina je da sam se plašila, jer sam brinula o tome kakav bih roditelj postala. Nisam želela da se ta loša lančana reakcija nastavi. U strahu da ne prenesem traumu na sledeću generaciju, odlučila sam da nikada neću imati decu.

Ni moj suprug nije želeo decu, iz drugih razloga. Godinama su nas osuđivali zbog toga. Ali, ako me je iskustvo sa majkom nečemu naučilo, to je da nisu svi stvoreni da budu roditelji. Često sam se pitala zašto je moja majka imala četvoro dece, kad nije bila sposobna da im pruži ljubav ili dobrotu. Možda je pokušavala da popuni neku prazninu u sebi, jer i sama potiče iz disfunkcionalne porodice? Možda je mislila da će je roditeljstvo ispuniti, ne shvatajući da ljubav mora biti obostrana?

Decenijama sam u glavi slušala njen glas koji mi je ponavljao da ne vredim... Počela sam da se oporavljam tek kada sam, u 40. godini, krenula na terapiju i otkrila da imam kompleksni PTSP zbog trauma iz detinjstva. Proces izlečenja mi je pomogao da shvatim da je majka bila narcisoidna ličnost i da ništa što bih uradila ne bi promenilo njeno ponašanje. To mi je ulilo samopouzdanje da napokon izgradim divan život, daleko od nje.

Iako nisam imala sreće s brakom (završio se posle devet godina, u najvećem prijateljstvu i razumevanju), postala sam cenjena autorka i držim predavanja o međuljudskim odnosima. Mnogo sam putovala: popela sam se na Kilimandžaro i planine u Peruu, ronila na Galapagosu, istraživala Kristalnu pećinu u Gvatemali, letela iznad Viktorijinih vodopada, spavala u pustinji... Majci sam se javljala samo radi reda, možda i iz nekog izvitoperenog osećaja dužnosti.

Kada bismo se videli, mada je to bilo retko, ništa se ne bi promenilo. A onda sam 2015. godine prekinula svaki kontakt. Blokirala sam je bez objašnjenja – nema smisla narcisu objašnjavati gde su granice, jer će ih ionako ignorisati. Prijatelji su mi govorili da je majka, uprkos svemu, samo jedna, i da treba da održavam vezu. Ali, to ne biste savetovali nekome ko pokušava da se oslobodi nasilnog partnera, zar ne? Nema mnogo razlike.

Kada sam stavila tačku na komunikaciju s njom, imala sam utisak da mi je težak teret pao s leđa. Pritisak koji sam toliko dugo osećala je nestao, istopio se. No, tek mi je vest o njenoj smrti donela olakšanje kakvo nikakvo udaljavanje nije uspelo. Taj glas je konačno potpuno utihnuo. Prvi put u životu, osećala sam se zaista sigurno.

Pre njene smrti napisala sam memoare 'The Damage Of Words: A Memoir Of Healing Self-Hate And Gaining Self-Mastery', da pokažem drugima kako mogu da prevaziđu zlostavljanje u detinjstvu i da treba da krenu na put isceljenja. Svesna sam da priznanje da sam srećna što mi je majka umrla mnoge uznemirava. Ali, otkako sam o tome progovorila, dobila sam mnogo poruka od ljudi koji se osećaju isto. Kao ti brojevi koje sam videla na ekranu, 2:34, treba uvek ići napred."

Bonus video:

(Espreso/ Ženablic/ Snežana Ilić/ Prenela: T.M.)