NJEGOVA SMRT JE OTVORILA VRATA VELIKOM TERORU, A ZNATE LI KO JE? Staljin nije mogao da ga smisli, a umro je...

U prvoj polovini tridesetih godina Sovjetski Savez bio je duboko uronjen u politiku represije, straha i unutrašnjih čistki. Ipak, unutar tadašnjeg partijskog vrha postojao je jedan čovek koji je uživao izuzetnu popularnost, ne samo među partijskim aparatčicima nego i među običnim ljudima.

Bio je to Sergej Kirov, prvi čovek partijske organizacije u Lenjingradu i sve glasnije percipiran kao potencijalni politički protivnik Josifu Staljinu. Svojom otvorenošću, skromnošću i društveno prihvatljivom retorikom predstavljao je ono što je u tadašnjem sovjetskom vođstvu bilo sve ređe: osećaj normalnosti.

Kirovljev autoritet video se i na partijskom kongresu 1934. godine, gde je dobio gotovo jednoglasnu podršku u ponovnom izboru u Centralni komitet, dok je Staljin dobio dvadesetak glasova protiv. Taj detalj, iako retko istican u službenim sovjetskim hronikama, u kasnijoj istoriografiji postao je ključan za interpretaciju svega što će se dogoditi samo nekoliko meseci kasnije.

Ubistvo u hodniku Smoljnog

Dana 1. decembra 1934. godine Kirov je u večernjim satima ušao u zgradu Smoljnog instituta, sedište partijske organizacije Lenjingrada. U uskom hodniku na trećem spratu pričekao ga je Leonid Nikolajev, nezadovoljni bivši stranački birokrata, koji ga je iz neposredne blizine upucao u glavu.

Kirov je umro na mestu. Sovjetske vlasti ubrzo su objavile da je reč o aktu izolovanog atentatora, ali već su prvih dana kružile sumnje, kako u zemlji tako i izvan nje, da slučaj nije tako jednostavan.

Brojne nelogičnosti, od povlačenja Kirovljevog telohranitelja neposredno pre pucnja do Nikolajevih tajanstvenih prethodnih hapšenja i oslobađanja, postavile su temelj za teorije da je atentat bio dopušten ili čak organizovan iz viših krugova.

Iako direktni dokazi nikada nisu pronađeni, većina modernih istoričara smatra vrlo verovatnim da je Staljin iskoristio situaciju, ako je već nije sam podstakao.

Smrt koja je otvorila vrata Velikom teroru

Posledice Kirovljeve smrti bile su dalekosežne. Staljin je odmah iskoristio događaj kao povod za obračun sa političkim neistomišljenicima. Sledećih meseci i godina na hiljade ljudi je uhapšeno, mučeno i pogubljeno u procesima koji su kasnije nazvani Veliki teror.

Mnogi istaknuti boljševici, uključujući Zinovjeva i Kameneva, optuženi su da su učestvovali u "zaveri za ubistvo Kirova", iako su njihove veze sa Nikolajevim bile labave ili izmišljene.

Kirov je tako, paradoksalno, nakon smrti postao simbol nečega što nikad nije zagovarao: masovne čistke i političkog uništavanja. U sovjetskoj propagandi prikazan je kao mučenik revolucije, dok je njegova smrt poslužila kao alat za konsolidaciju Staljinove moći.

Nasleđe tišine i pitanja bez odgovora

Iako je Sovjetski Savez decenijama tvrdio da je Nikolajev bio usamljeni atentator, raspad SSSR-a otvorio je arhive i podstakao nova istraživanja. Ona su samo pojačala sumnje, ali nisu donela konačne odgovore.

Kirovljeva smrt i danas ostaje jedan od ključnih događaja koji su definisali mračno razdoblje sovjetske istorije, a njegovo ime ostaje povezano s trenutkom kada je totalitarna mašinerija krenula punom snagom.

Bonus video:

(Espreso/ Index/ Prenela: T.M.)